Veljko Paunović, za "Glas", o osnovnom postulatu u igri reprezentacije Srbije: Vjera u srcu i osmijeh na licu

BEOGRAD - Kada se srpski nacionalni tim olupao o albanske hridi u kvalifikacijama za Mundijal, nacija je gotovo izgubila vjeru u fudbalsku reprezentaciju. Međutim, čelni ljudi FS Srbije posegnuli su za jedinim mogućim rješenjem. Iskoristili su posljednji džoker – zovi. Pozvali su Veljka Paunovića.

Sve se poklopilo, sjajni stručnjak bio je slobodan poslije prije vremena okončanog mandata u Ovijedu. Prihvatio se Paunović posla i ispunio san naroda, da se nađe na klupi "orlova". Rezultati anketa u srpskim medijima bili su jasni – Paunović je aklamativno jedini čovjek kojeg je cijela nacija vidjela na klupi, na kojoj svaki Srbin misli da može da sjedi i radi uspješan posao. I sam Paunović je osjetio da je pravi momenat, baš sada! U velikom intervjuu za "Glas Srpske", dok je obrazlagao svoje ideje, svaka njegova riječ odisala je odlučnošću i vjerom. Njegova harizma i šarm su neodoljivi. Paunovićev stav je potkrijepljen znanjem i autoritetom. Želi da njegovi "orlovi" igraju s osmijehom na licu, da plijene odnosom, privrženošću, radom, odgovornošću, poštovanjem i da se raduju dok igraju fudbal. Sve pobrojano harizmatični stručnjak crpi iz porodice, načina odrastanja i svega onoga što je prošao u dosadašnjnoj karijeri kao igrač i trener.

Životna priča Veljka Paunovića bi bila idealna za udžbenik generacijama koje dolaze, jer je to priča o ljubavi i poštovanju, o radu i poniznosti, o cilju do kojeg je trnovit put. Ali, tamo daleko je sunce. Odvojite malo vremena i upoznajte se sa idejama i životnom pričom "mudrog čovjeka sa bradom", kako smo ga nazvali u jednom od naših tekstova.

- Svakako da je za mene ovo uzbudljiv, novi projekat, ali i mnogo više od toga. Biti selektor svoje zemlje je vrhunac po mnogima čak i karijere. Iako, mislim da je preda mnom dugačka karijera. Ovo je jedna od stvari, koja kada se ostvari u trenerskom poslu, to je nešto što vuče veliku odgovornost, ali isto tako je jedan veliki podstrek da se upregnu celo telo i celo biće. Zahteva od čoveka da mentalno, fizički i emotivno, u svakom drugom pogledu bude maksimalno u tome, kako bi vizija koju imam se prenela na sve. Ta vizija mora da bude ubedljiva, samouverena i istrajna. U tom pogledu, mislim da je za mene ovo upravo takav jedan projekat. Ne bih se prihvatio da dođem da nisam video nešto, da nisam prepoznao da je i moment pravi i da su pravi ljudi, i da ima puno posla svakako. Taj posao je naravno i izazov s jedne strane, ali i veliki podstrek za mene, jer ja volim da ispravljam stvari, volim da popravljam, takav sam, što se kaže i u privatnom životu, kad vidim da je recimo nešto izgrebano na stolu, uzmem pa ispoliram – rekao je Paunović i dodao:

- Verujem apsolutno u naš narod, samim tim i u naše igrače, u sve naše momke koje ćemo izabrati. Verujem u naše sposobnosti, mi imamo talenat. Uostalom uspeli smo da budemo i evropski i svetski prvaci. Pogotovo kada dođemo na završne turnire, što je najteže, najteži deo je obavljen. Desi nam se i stvori tada neki loš ambijent. Možda zbog loših očekivanja i zbog lošeg pristupa kako se vode stvari, pri tome ne kritikujem nikoga. Svi smo tu odgovorni, nije samo selektor, nisu samo igrači, svi smo. Lično, verujem u sve oko sebe i naravno verujem da mogu pomoći. Taj put će biti proces, prožet pobedama, porazima, remijima, ali bitno je da ne gubimo veru, jer je sve to neminovno. Mi moramo imati odnos, privrženost, rad, odgovornost, poštovanje, veru i da se radujemo igrajući fudbal. Neću da moji igrači igraju fudbal i muče se. Osmeh mora biti i na našim licima i moramo ga vratiti na lice nacije – istakao je Paunović.

GLAS: Žalite li što možda ranije niste došli na klupu "orlova"?

PAUNOVIĆ: Jednostavno, nema svrhe žaliti za stvarima koje su prošle. Znate, kako kažu, to je kao da grizete kamen. Ono što je istina, to je da je sada prilika i da nikada ranije nije moglo da se desi, već se sad ukazala mogućnost. Na to gledam tako da za sve postoje, prevashodno neki, da kažem, spiritualni i drugi, kosmički razlozi. Nekada, moraju se uklope te neke kosmičke energije i okolosti da se jednostavno desi ovako nešto. To je bio i cilj kada se ukazala prilika, da se vratim. Kad prepoznam tu neku sentimentalnu, emotivnu i tu neku kosmičku energiju, udubim se u to totalno. Mislim da i generacija sa kojom smo bili svetski prvaci nije rekla svoju poslednju reč.

GLAS: Pratite li "znakove pored puta"?

PAUNOVIĆ: Čitam znakove pored puta, čitam svakako sve što mogu da razumem, nisam perfektan, niti mislim da sve znam, ali obraćam pažnju. Hoću da kažem, imam tu, da tako kažem, obazrivost konstantnu na okolinu, na sve, i fizičku i ono što ne može da se opipa, niti da čuje - to je intuicija.

GLAS: Objasnite nam malo kroz neki primjer.

PAUNOVIĆ: Generacija svetskih šampiona, većina njih rođena je 1995. godine. Ima i mlađih. Te 1995. godine, jedna od najboljih naših generacija, u kojoj su bili Nikola Lazetić, Dejan Stanković, Saša Ilić…zbog sankcija  nisu nam dozvolili da odemo na Evropsko prvenstvo, zatim, ni na svetsko... I kada se desilo to, kada smo osvojili Svetsko prvenstvo na Novom Zelandu sa generacijom 95, rekao sam da to nije ništa bilo slučajno, to je sve neko "vraćanje". Ovo što se desilo sa Ovijedom, isto tako nije bilo slučajno. Isto sam, kada su me pozvali u Asturiju prepoznao: "E ovo je to, ovo je momenat i ovo je moja misija". Otišao sam tamo, nisam ni razgovarao o uslovima, samo sam imao na umu da ispunim misiju do kraja. Non-stop nam je izmicalo, ali smo non-stop, kao i na Svetskom prvenstvu, bili za petama našem cilju, dok ga nismo uhvatili, nije bilo posustajanja.

GLAS: Vjerujete li i dalje u ono što ste rekli prije deset godina da vaši "novozelanđani" mogu biti prvaci Evrope?

PAUNOVIĆ: Svojevremeno sam, posle tog SP na Novom Zelandu, rekao da mislim da reprezentacija u narednih deset godina može da bude prvak Evrope. Ono u šta verujem to je da, sa ljudima s kojima radim, sa svim saradnicima i sa svima koji nas podržavaju u tome, i koji nam daju vetar u leđa, mogu da pripremem ekipu da bude takmičarska i na vrhunskom nivou, da može se sa svima takmičiti i pobeđivati.

GLAS: Osjećate li podršku koju imate od ljudi iz Republike Srpske?

PAUNOVIĆ: Osećam ljubav ljudi iz Republike Srpske. Puno prijatelja imam u Srpskoj. U Bijeljini imam jednog prijatelja Slavišu, koji je dolazio da me prati u Atletiku, u Meksiku...Nema gde nije bio. Jako nam je važna podrška našeg naroda u Republici Srpskoj. Mnogo reprezentativaca je dala Srpska. Sećam se kad sam doveo Mijata Gaćinovića, posle jedne utakmice kada je Vojvodina igrala protiv Zvezde. On je već bio selektiran za kadete BiH i ja sam popričao sa njim, posle te utakmice omladinske lige i ponudio mu da igra za Srbiju. Istog momenta je rekao: "Dolazim"! Srđan Babić je već bio selektiran, kada sam došao. Godinu dana nije mogao da igra, da bude registrovan za Vojvodinu, a ja sam ga vodio da igra sve prijateljske utakmice. Osetio sam koliko im to znači.

GLAS: Nacija i dan-danas pamti taj Novi Zeland, utakmice za infarkt. Kako ste stvorili tu ekipu, da li je to rješenje "sutra" za "orlove"?

PAUNOVIĆ: Od prvog dana, i sada naravno, uvek gde god sam radio, uvek sam govorio da nikad nema predaje, nikad ne odustajemo - kako god bilo. Uvek pratim šta se dešava i gledam kada se ukaže dobra prilika da je iskoristim, u svakom pogledu. Sada ću ti dati primer. Mi smo se u Jakovu pripremali za jedne kvalifikacije, imali smo trening i trenirali smo popodne. Bio je šuterski trening dan pred jednu utakmicu. Pustim ih da šutiraju. Lopta ode u kukuruz i preskaču ekonomi da je donesu. Već je pao mrak - mi brojimo i - fali jedna lopta. Idemo svi da je tražimo. Krenu oni, traže, ne možemo da je nađemo, ja ne odustajem, nema odustajanja - tražimo loptu. I sad mrak, hladno, sutra utakmica, ja sebi kažem: "Šta radim"? Kažem njima: "Svi u autobus". Ostao sam sam da tražim i gledam: "Čekaj, moram da razmišljam gde je ta lopta mogla da ode"? I gledam i vidim jednu malu kućicu i čoveka kako radi kao u bašti. Odem tamo i lopta stoji u bašti. On čeka sve vreme da mi odemo da bi "maznuo" loptu. Uzmem je i uđem u autobus, dižem i kažem: "Momci, nikad ne odustajemo". I oni svi aplauz. To je ovo o čemu pričamo. Dakle u svakodnevnom životu možeš da nađeš prilike, da pokažeš, da kada dođe glavni moment - ne odustaneš. Konstantno smo to ponavljali u drugim situacijama, samim tim i na terenu, jer smo sve te glavne utakmice pobedili i u tom finalu na kraju, na Svetskom prvenstvu.

GLAS: Ljudi Vas se slabije sjećaju kao igrača, davno je bilo kad ste upali u prvi tim Partizana.

PAUNOVIĆ: Mi smo, moja generacija, prevashodno bili izdanci jedne fudbalske škole Partizana, na čelu sa čika Conjom Matekalom, koji je bio i trener i ideolog fudbalske škole, koja se prevashodno zasnivala na perfektnoj tehnici. I u toj hijerarhiji, počev od čika Conje, preko Miloša Radakovića, koji mi je bio šest godina trener, došao sam u prvi tim kod Tumbe (Ljubiša Tumbaković). A i sam Tumba je prethodno bio trener u mlađim kategorijama, tako da je postojala ta jedna linija po kojoj je Partizan promovisao svoje trenere, kao i svoje igrače iz omladinske škole. Sve je imalo potpuni smisao. I sve je teklo jednostavno i s lakoćom. Kad smo došli kod Tumbe, svi smo znali kako trebamo da igramo, koji su zahtevi, šta je Partizan i koje su vrednosti Partizana. I zaista smo imali jednog velikog trenera, velikog čoveka koji nam je bio kao otac. Meni je tad otac bio u Španiji, kad sam bio u prvom timu Partizana, i upravo u Tumbi sam u puno slučajeva tražio tu neku očinsku figuru, koja mi je tada možda fizički falila. On mi je dao tu podršku. Sa druge strane, živeli smo u jednom teškom vremenu. Mislim da naša generacija nije pokazala sav potencijal koji smo imali, s obzirom na sve ratove, na sve probleme ekonomske i političke. Sve što može, sručilo se tada na našu zemlju, na naš narod. To nas je bolelo i bilo nam je teško. Živeli smo to, sve smo to prošli, i na kraju smo "okrnjeni" postali fudbaleri, i tehnički, ali isto tako i fizički i mentalno, u kontekstu svih tih nedaća koje su nas zadesile.

GLAS: Vaš pokojni otac jedna je od legendi Partizana. 

PAUNOVIĆ: On mi je svakako bio uzor odmalena. U kući se samo pričalo o Partizanu. Kao "partizanovac" ne mrzim Zvezdu pod broj jedan. Moji najbolji drugovi u reprezentaciji bili su iz Crvene zvezde i veliki su i okoreli "zvezdaši". Meni su prva ljubav bili mama i tata, onda lopta, pa Partizan. Posle naravno, reprezentacija. To je bio neki redosled, kako sam otkrivao stvari u životu. I naravno, posle su došli supruga i deca. Kada sam počeo da igram fudbal, ispred sebe sam imao oca, koji je dolazio iz Partizana i jednostavno sve oko mene je bilo - Partizan.

GLAS: Rano, veoma mladi ste iz Humske otišli u Atletiko Madrid. 

PAUNOVIĆ: Miguel Anhel Hil, sin Hezusa Hila, tada je bio generalni menadžer, to je bila njegova prva godina, prvi posao. Došao je u potragu za talentima, i naravno, došao je na prvom mestu zbog Save Miloševića i Đanija Ćurčića, jer su se oni tada najviše isticali u Partizanu. Imao sam 16 godina, bio sam u prvom timu, međutim nisam imao ugovor iz raznoraznih okolnosti. I ušao sam sa klupe u toj utakmici, koju je Hil gledao. Čini mi se da je bilo protiv Sutjeske i mislim, da sam namestio dva gola Savi, igrao sam dobro i skreno sam pažnje na sebe. Sticajem okolnosti, raspitali su se za mene - 16 godina - nema ugovor, top! I tako su me "pikirali", tako sam otišao. A u to vreme, moj otac je bio trener u Španiji, u Logronjesu, pa su s njim kontaktirali. I on je, naravno, sve ih posle uputio na mog strica Radeta, koji je vodio računa u meni ovde. Stric mi je bio kao otac, dok je ćale bio u Španiji. Pomagao mi je i izdržavao me. Naravno, ja sam tada video veliku šansu u tome, u tim vremenima koje su bila teška, da mogu da igram. Moji prvi snovi su bili da budem prvotimac i prvak s Partizanom, ali i da osvojim jednog dana Ligu šampiona u "crno-belom" dresu, ali nije se ostvarilo. Rat i okolnosti koje su tada vladale su bilo mnogo teške i odlučio sam da idem ovim drugim putem.

GLAS: Kako Vam je bilo u Atletiku, po čemu pamtite te dane? 

PAUNOVIĆ: Kada sam stigao, prva dva meseca sam proveo u Marbelji i, s obzirom na to da to nije bila dobra odluka kluba, vratili su me nazad i onda sam, da kažem, iz pozadine, iz senke, gledao kako je osvojena čuvena dupla kruna 1996. godine. I to se nikad posle nije ponovilo. Imali smo odličnu grupu momaka, predvođenu Radomirom Antićem. On je u tom trenutku, kao i uvek, imao viziju, šta mu je potrebno za tim. To je bio i posle slučaj sa našom reprezentacijom. On je doveo Milinka Pantića, jer ga je poznavao iz Partizana. Radomir je tada u Partizanu bio pomoćni trener. Tada sam ja Milinku Pantiću skupljao lopte i sećam se puno puta, sa klupe, kada je bio rezervni igrač, davao mi je pare da mu kupujem semenke. Išao sam mu po te semenke i donosio. A na poluvremenu sam mu branio, kada je šutirao "slobodnjake". Tako da je zbog mene postao fudbaler ha-ha-ha.

GLAS: Milinko Pantić je bio junak tog Ateltika.

PAUNOVIĆ: Sećam se tačno kako je Milinko došao u Madrid. Već sam bio u Atletiku i bili smo na pripremama, kada je Radomir zvao i Milinka i njegov klub, i ubeđivao Hezusa Hila da ga dovede. Zvao je iz kola, dok je vozio na trening Saleta Stanojevića i mene. Stanojević je takođe došao kao  talenat iz Partizana. Doveo ga je isto Migel Anhel sa tog pohoda po Srbiji, kada je dolazio da gleda igrače. Sale je došao zajedno sa mnom u Atletiko. Onda smo nas dvojica slušali te razgovore i čekali da se to sve lepo završi, kao što jeste. Bolje reći, da sve lepo započne tada. Usledio je dolazak Milinka Pantića, a posle je cela sezona bila fenomenalna. Dupla kruna je bilo rezultat vizije, sprovedene kako treba. Imali smo fantastičnu grupu igrača, koju je Radomir selektirao. Svi mi smo puno naučili od Radomira. U tom profesionalnom delu Radomir je osnova, referenca. Imao je ogroman uticaj na sve nas koji smo igrali za njega, za njegove timove. Jokan (Slaviša Jokanović), Đole Tomić, Milan Martinović... Radomir je bio neviđen lider i jako familijaran čovek. Gledao nas je kao članove porodice i ostavio je veliki pečat na sve nas.

GLAS: Kakav je bio Hezus Hil, kakva sjećanja imate na njega? 

PAUNOVIĆ: Nemam nešto puno da kažem o njemu, nismo imali neki veliki kontakt, on je svakako bio institucija, veliki vođa, lider, karakter. Nekada je bio dobar, a nekada nije bio najbolji za klub. Migel Anhel Hil, njegov sin, koji i dan-danas vodi klub, doveo je Atletiko do toga da je treći klub u Španiji, da postane jedan od važnijih u Evropi i u svetskom fudbalu.

GLAS: U Španiji ste igrali za sedam klubova, a imali ste i jedan izlet u Rusiju, tačnije Rubin iz Kazanja. 

PAUNOVIĆ: To je bilo negde u momentu karijere kada sam mogao da ostanem u Španiji i da tamo polako zatvaram karijeru. Međutim, ovaj put iskreno, mi je bio izazov da malo promenim zemlju s jedne strane, a želeo sam da, isto tako, gledam neku svoju budućnost. Dakle, i finansijski je to meni bilo u tom trenutku privlačno. Bez obzira na sve, interesovao me je ruski fudbal, ali ubrzo sam shvatio da sam pogrešio. Trebao sam da sledim svoje srce i da sledim fudbalsku priču.

GLAS: Da li je povratak u Partizan bio "sled srca"? 

PAUNOVIĆ: Jeste, ali sam i tu otišao u drugu krajinost. Mislim da sam izabrao moment kada nisam mogao da dam Partizanu ono što sam želeo i što je Partizanu bilo potrebno. Fizički sam već bio malo ispod nivoa. Imao sam i problema s povredama. I dan-danas održavam kondiciju i sa te strane sam ok, ali tada u tom momentu, u tom ukruženju nisam mogao više  i onda sam na zimu razvarao sa klubom i povukao sam se.

GLAS: Gol i utakmicu protiv Fenerbahčea u evropskim kvalifikacijama posebno pamtite? 

PAUNOVIĆ: Sećam se da sam u drugom poluvremu imao još jednu veliku šansu za gol, ali fizički nisam mogao to izneti. A istina je da nisam ni radio te godine, da je prelazni rok bio jako težak za mene, jer nisam ni prošao pripreme i mnogo mi je bilo fizički teško da odgovorim na izazove u Partizanu. Ta utakmica sa Fenerbahčeom, inače mi je jedna od najlepših utakmica. To je možda prvi momenat, prvi put kada sam zaplakao za vreme utakmice, a to je bilo… Pošto nikada nisam dao gol za Partizan, u stvari nikada nisam dao tako važan gol za prvi tim. Kad sam dao gol, pogledao ka jugu…Prvi put sam tada dao i gol pred očevim očima. Evo i sad sam se naježio...

 

Bajčetić

GLAS: Hoćete li iskoristiti Vaše konekcije i prijateljstva da neke momke dovedete pod zastavu, na primjer Stefana Bajčetića?

PAUNOVIĆ: Kada je reč o Bajčetiću, moramo da budemo vrlo oprezni sa odgovorima, jer je on već nastupao za mlađe selekcije Španije. Bilo šta da kažem, može da se interpretira na pogrešan način. Činjenica je da sam dobar prijatelj sa njegovim ocem i to je sve što u ovom trenutku želim da kažem. Ali zato želim da poručim svakom Srbinu koji može da igra za Srbiju, da zna da ćemo ga tražiti gde god bude bio i da ćemo ga naći kada bude pravi momenat. I oni koji možda sad igraju za druge reprezentacije, a imaju još prava da nastupe za Srbiju, idemo i po njih. Ne možemo da izgubimo nikoga, niti treba to da se desi.

 

Porodica

GLAS: Koliko Vaša porodica ispašta zbog posla, fudbala?

PAUNOVIĆ: Oni su navikli, ali vole moj posao. Volim da gledam fudbal, imam i saradnike koji mi pomažu. Danas i ove platforme su od pomoći. One nam daju mogućnost odabira i selekcije.

 

Utakmica protiv novinara

GLAS: Planirate li vratiti čuveni meč "selektor protiv novinara"?

PAUNOVIĆ: Da, naravno. Tu ideju mi je dao brat Saša. On me je podsetio na tu utakmicu. Svi smo selektori. Mislim da je dobra stvar. Treba da je uradimo na pravi način i u pravom momentu, način imamo, ali nemamo pravi momenat, vreme. Uvek se to radilo na kraju sezone.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.