Све док Врбас Бањалуком тече, Борац ће памтити Жижовића

БАЊАЛУКА - Све док Врбас Бањалуком тече Борац ће памтити Младена Жижовића.

Речено је то на комеморацији фудбалском тренеру који је преминуо прије два дана током утакмице у Лучанима у сусрету домаће Младости и крагујевачког Радничког којег је предводио са клупе. Од популарног Жиже или Жилета опростио се велики број његових саиграча, цијели тим Фудбалског клуба Борац, руковдоство "црвено-плавих", предсједник Фудбалског савеза Републике Српске Вицо Зељковић, а међу присутнима био је и Милорад Додик.

- Драги Младене, десила се велика трагедија у коју још не могу да повјерујем. Прије два дана чули смо се телефоном и то прије утакмице, зезали онако то обично радимо. Увијек ће остати у мом сјећању као велики радник, велики човјек и велики господин. Што се тиче твоје играчке каријере, имао си велики квалитет, али те нажалост омела повреда да направиш још боље резултате мада си ипак стигао до репрезентације и као играч оставио велики траг у нашем Борцу из Бањалуке. Имао сам част да те упознам као тренера гдје смо заједно направили историјски успјех у Европи када си свима нама донио велику радост. Нажалост, прерано си отишао, али ћеш увијек остати у нашим срцима и вјечно ћемо те памтити по добром. Хвала ти за све и драго ми је што сам имао час да те упозам - рекао је предсједник Борца Звјездан Мисимовић.

Капитен фудбалера Борца Срђан Граховац једва је бирао ријечи којима се опростио од свог бившег саиграча и тренера.

- Драги наш Жиле. Прије годину проживљавали смо своје најљепше фудбалске снове. Поносно смо са борчевим грбом на срцу корачали Европом. Били смо храбри и свима смо показали да је у животу важно бити Борац. Још не можемо вјеровати да те нема. Још одбијамо мисао да те више нећемо видјети поред зеленог терена, да нећемо гледати твоје утакмице и да нећемо добити фудбалске или животне савјете. Путеви су нам се укрстили на фудбалском терену. Прво смо били саиграчи, онда се погодили да ми постанеш тренер. био си човјек фудбала, играч вица. Из играчиких дана сјећам се анегдота и твог необичног смисла за хумор. Како на свој тако и на туђи рачун. Сада, као да гледам слику како ти, Груја и Жара сједити у свлачионици и "мјерите" сваку ријеч и сваки потез и смишљате шале на рачун нас клинаца који смо били млађи. Нема тог новца који се може дати да се та школа понови коју смо "добили" од вас старијих играча. Од тебе смо научили много тога, како на терену тако и ван њега. Колико си нам само голова намјестио онимс војим додавањиам која и данас памтим. Увијек си био мајстор фудбала и као таквог те сви памте из играчких дана. Као тренер пазио сеи на сваки детаљ. Био си посвећен до сржи, а твоја радна етика тјерала је све око себе да буду бољи. Сјећам се припрема у Словенијикада смо правили екипу за Европу када нам је ријетко ко давао шансе да направимо искорак. Није нас било пуно и скупљали смо се у ходу, али исто тако вјеровали од почетка. Вјеровали, сањали и досањали европски сан. Нема тога човјек који је остао равнодушан на вијет која је стигла тог понедјељка.. жиле, цијели Балкан и шире тугује због твог превременог одласка. Дао си нам пуно тога и никада то нећемо заборавити, ен само на фудбалском терену већ и ван њега. Памтићемо твоју вјеру у успјех и да је сваки циљ достижан ако му се човјек посвети на прави начин. То си показао на дјелу а па ће  Борац и Бањалука да вјечно памте оних наших европских 1740 минута, али, памтићемо и све оне дане које смопровели зајендо, а било их је пуно. Нек ствари задржаћу само за себе да ме сјећају на твој осмјех, смисао за хумор, на твоје врлине, на твоје вриједности које си чувао у свом срцу и са којима си корачао кроз живот. Жиле, шефе наш Борчева породица ниакда те неће заборавити. Нека ти је вјечна слава и хвала - навео је Граховац. 

Предсједник Фудбалског савеза Републике Српске Вицо Зељковић нагласио је да ће бити запамћено све оно што је урадио за овдашњи фудбал.

- Поштована породицо, окупили смо се у Банском двору да одамо почаст човјеку који је својом посвећеношћу, знањем и мирноћом оставио дубок траг у нашем спорту. Његов одлазак оставио је празнину коју је тешко ријечима описати. Младен је био истински заљубљеник у фудбал. Као играч давао је све од себе, као тренер преносио је вјеру, мир и снагу на све око себе. Био је примјер како се поштује игра, клуб, човјек. Његов допринос нашем нашем фудбалу остаће заувијек записан. Посебно ћемо памтити тренутке када је са Борцем из Бањалуке остварио врхунски резултат вративши понос и вјеру у клуб, град и спортску заједницу. Тада је показао да успјех не долази случајно. Он долази из рада, скромности, заједништва и онога што је Младен носио у себи. Мени није био само колега већ и пријатељ. Човјек којем се могло вјеровати. Човјек који је знао охрабрити и својим примјером показати како се остаје човјек у побједи, али и поразу. У име Савеза и свих нас који смо га познавали и са њим дијелили снове и успјехе хвала ти. Хвала ти на свему што си дао нашем спорту. Хвала ти на људскости, на миру и примјеру који остаје. Почивај у миру драги пријатељу. Твоје име, твој дух и твој траг никада неће бити заборављени - поручио је Зељковић. 

На крају комеморације присутнима се обратио Младенов старији брат Дарко. Он је једва смогао снаге да каже неколико ријечи које су расплакале све присутне у Банском двору, а он сам неколико пута је застао у свом говору.

- Хвала вам свима који сте дошли и покушаћу да не сломим док будем говорио. Гледајући Младенове слике, жалим што не причамо о спортским успјесима и ономе што је направио из немогућег. Десило се што се десило. У име породице захваљујем се свим пристунима. Младен ми није био само млађи брат, већ и више од тога. Био ми је пријатељ који је знао да ме поставјетује и да вјетар у леђа. Таквог човјека нисте могли да не волите. Био је посебан у сваком тренутку. У фамилији је био највољенији, вјерујте ми. Свако воли свога, али њега смо сви највише вољели. И у сваком друштву у које је дошао имао тај ауторитет и свима је прилази са неким повјерењем и био је посебан. Кажу људи да Бог узима оне најбоље од нас. Ово је прилика да млађим покољенима да се може поштеним и преданим радом направити нешто у животу. Он је са 18 година отишао из Рогатице са једним кофером у руци јер нисмо били неког доброг имовинског стања. Отишао је у Бијељину па у Угљевик затим у Мостар... Гдје год је био оставио је неизбрисив траг. Младен је знао са људима и то морате знати у животу да имате повјерење. Онда је дошао у своју Бањалуку коју је сматрао својом другом кућом. Сви ми који смо пратили његове утакмице врло радо смо долазили да гледамо. Имао је ту емоцију да је знао некад да ме назове у 23 часа са тог славља након побједе да ми пренесе атмосферу јер зна колико сам га волио. Колико је волио и штитио своје играче то само ја знам из разговора и колико је то придавао срцу. Увијек је бираним ријечима говорио о својим пријатељима Пузи, Јандри, Мискету, Чеди, Груји, Синиши... али морам истаћи да је поштовао и волио Вица Зељковића. У име породице му се захваљујем јер од првог тренутка како се ово десило Зељковић је с нама у ове двије непреспаване ноћи. Морам се захвалити и људима из Крагујевца који су били веома коректни. Као се према нам односе људи из Борца напросто сам имао обавезу да дођем у Бањалуку јер знам да он сада гледа однекуд. У невјерици гледам његову слику и даље сам у шоку јер са 44 године када мислите да сте све стекли останете без свега. Имам ситуацију да му као млађем брату кажем да га много волим. Ако ме однекуд одозго гледа да му кажем да ћу пазити његову супругу Љубану која се већ двије ноћи гуши у сузама, да ћу бити уз његовог сина јединца Луку, који је његов понос... На његову Лану која је пресликана он... дјевојчицу која није пропустила ниједан његов меч која је одлазила са крштења да гледал фудбал... његову мјезимицу Нађу... Не могу описати ту срећу и радост коју је он стварао код њих... Твој Вука ти даје ријеч да ће бити уз твоју породицу до краја и хвала ти на свему што си урадио за све нас - кроз сузе је рекао Дарко Жижовић. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.