Ретроспектива каријере Синише Стевановића од Партизана до Лопара: На Ви са Ђорђевићем, а сад мене персирају

ЛОПАРЕ - Нови прволигаш Српске, екипа Мајевице из Лопара довела је неколико појачања, а свакако најзвучније име је Синиша Стевановић.

Клуб из Лопара, добио је много више од једног искусног десног бека. Добио је играча који иза себе има године највишег нивоа фудбала, утакмице у дресу Партизана, европске наступе, али и бројне занимљиве приче које носи једна дуга каријера. У интервју за "Глас Српске" открио је откуд у Лопарама након окончане епизоде у Славији из Источног Сарајева, а испричао нам је и бројне догодовштине из дуге каријере.

Факти: 

• Са Мајевицом циљ средина табеле
• Не размишља о пензији
• Фејса потцијењени мајстор

- Дуго ме је мој пријатељ Небојша Гаврић "мунтао" да дођем, на крају ме је и сломио и стигао сам. Ниједног момента нисам имао прилику да се сусретнем са нечим лошим када су у питању Лопаре и Мајевица. Гледао сам колико људи долази на утакмице. Цела општина и околина живе за клуб. Када погледате трибине, видите енергију и људе који долазе без обзира на резултат. Управо захваљујући томе можемо да направимо изузетну причу. А неки резултат у будућности за мене није нереална прича, важно је да будемо стабилни, да направимо добру сезону и завршимо у средини табеле. Ово је клуб који је први пут у историји у Првој лиги Републике Српске. Иде се корак по корак. Наравно да постоји спортски притисак, он мора да постоји у сваком клубу, али овде нема оног великог притиска који носе велики клубови, притиска навијача, финансија, неких других ствари. Овде је све на једном здравом, другарском нивоу - у даху је испричао Стевановић и додао:

- Невероватно је да у Мајевици момци од 17 година, млађи играчи, али и они старији, сви раде, сви слушају, нико се не буни. Сви гледају Нешу (Гаврића) као некога ко им је велики ауторитет, скоро као оца. Тај однос са великим поштовањем је нешто што је битно. Када имате добру атмосферу у свлачионици, онда имате и основу за резултат - подвукао је Стевановић.

ГЛАС: Не планирате да станете, иако имате 37 година?

СТЕВАНОВИЋ: Докле год ме здравље служи, докле год могу да помогнем, ја ћу играти. Имао сам један период када сам се баш разочарао у људе око фудбала. У једном моменту, када сам видео неке ствари, рекао сам себи: "Нећу више, гадило ми се“. Али онда пустиш да прође време и схватиш да је фудбал твој живот. То си ти. И онда кажеш: "Док те здравље служи, хајде да изгураш до краја". Свака сезона ми је поклон. Не желим сутра, са 39, 40 или 41 годином, да кажем: "Могао сам још мало да упијем те љубави, тог спорта, тог фудбала". Желим да одем под својим условима.

ГЛАС: Позната је прича да сте почели као каратиста, а да су Саша Илић и Данко Лазовић назаслужнији што сте завршили у Партизану.

СТЕВАНОВИЋ: Био сам пионир, имао сам око 13 година када сам дошао. Прошао сам целу школу, радио сам са Слободаном Крчмаревићем, Игором Спасићем, Никицом Клиничарским, Мишом Радаковићем… који су легенде Партизана и од којих се могло много научити. После омладинског стажа стигао сам до првог тима Телеоптика, где сам радио са Звонком Варгом, а затим сам прекомандован у први тим Партизана који је водио Славиша Јокановић. То је за мене био период чисте, невине љубави према фудбалу. Тада још живиш дечачки сан. Дођеш у први тим, тренираш са људима које си гледао на телевизији, са играчима које си до јуче пратио. То је нешто посебно.

ГЛАС: Како је ишло даље?

СТЕВАНОВИЋ: После шест месеци у којима сам био стандардан, у својој првој професионалној сезони, са 20 година сам послат на позајмицу. Тада сам схватио да ту нема баш те љубави о којој млади играчи сањају. Фудбал је професија, а у професији се доносе одлуке које нису увијек лаке.

ГЛАС: У Партизану сте стекли и међународно искуство, играли сте европске утакмице са "црно-бијелима".

СТЕВАНОВИЋ: Моје прве професионалне утакмице биле су европске. Данас када вратим филм, можда тада нисам ни био свестан колико је то велико. Играо сам Лигу шампиона, квалификације, велике утакмице. Играли смо против Рила, било је 4:0, 8:0, после смо играли против АПОЕЛ-а. Биле су то утакмице које памтиш цели живот. Касније смо играли и квалификације за Лигу Европе. Када си млад, само изађеш на терен и играш, а тек касније схватиш шта си доживео. Играо сам четири утакмице у групи, две у квалификацијама, прву на Кипру, другу против Жилине.

ГЛАС: Какав је на Вас утисак оставио Славиша Јокановић?

СТЕВАНОВИЋ: Јокан је један господин. Нема код њега дерања, нема неке непотребне тензије. Лаган човек, али прави тренер. Нисам имао прилику дуго да радим са њим јер је после мог доласка убрзо дошло до промене, али оно што сам видео од њега оставило је леп утисак.

ГЛАС: Како је било играти са свим мајсторима који су били у том тиму Партизана?

СТЕВАНОВИЋ: Када погледаш ту екипу, било је ту много мајстора. Ја сам тада био млад, најмлађи, и реално нисам имао неко огромно фудбалско знање у односу на њих. Био сам највеће "дрво". Није ме срамота то рећи. Али када имаш око себе такве играче, можеш само да учиш. Ту су били Горан Гавранчић, Младен Крстајић, Марко Ломић, Ненад Ђорђевић… капитен. Али види најпотцењенији је био Љуба Фејса, играчина! Био је и Алмами Мореира, један од најбољих странаца који су играли у Партизану. Имаш онда Ламина Дијару, који је био бржи од ветра, Клеа који је био мајстор, Нецу Томића, Адема Љајића… Са Адемом сам играо и у млађим категоријама, и у првом тиму, и за младу репрезентацију. То је био таленат који се ретко рађа.

ГЛАС: Сигурно је у таквој свлачионици, односно тиму било и доста анегдота.

СТЕВАНОВИЋ: Како није. Све сам их персирао, док ми "уши нису извукли". Била је једна ситуација на тренингу, лопта иде, ја кажем: "Ђоле, ви, ви…“. Ђорђевић се окрене и каже: "Какви ви, шта ми?“. Ја кажем: "Па ви сте старији“. А он мени: "Нема ви и ми, твоја је лопта, скачеш ти“. То је било неко друго време. Данас тога има мање. И сад сам се први пут у Мајевици сусрео са тим да ми један млади играч персира. Буквално сам се зачудио. Каже мени: "Ви уђете ту“. Ја гледам, није ми јасно. Али онда схватиш, године пролазе, лична карта је чудо.

Осим

ГЛАС: Играли сте дуго у сарајевском Жељезничару. Посебан утисак на Вас оставио је дугогодишњи тренер "плавих" Амар Осим.  

СТЕВАНОВИЋ: Амара волим и поштујем. Може неко да га воли или не воли, може неко да га критикује, али он је човек који има аргумент за све. Пази сад, играли смо против Слободе на "Грбавици" завршено је 2:2. Два дана после Амар нас је све скупио и у свом стилу рекао: "Јесте ли ви нормални, Бог вас ј**о, човек нам је први гол дао гениталијама, други туром"?! Не морате ни да тренирате, нек тренирају ови што нису играли, боли ме к***ц. Радите шта 'оћете, нађите ми два бода негде". Па је онда скинуо шорц и опалио се онако по задњици, као у порно филму: "Овим нам је човек дао гол, Бог вас ј**о, овим"! Можда некоме са стране делује лудо, али када си унутра, видиш да све има смисао.

Гол

ГЛАС: Сјајн гол постигли сте на "Градском стадиону" у Бањалуци, у години короне. Борац је тада савладао Жељезничар са 4:3.  

СТЕВАНОВИЋ: Ха-ха-ха, па то је једини гол који сам и дао у Жељи. Била је страшна утакмица. После тога сам изјавио да нам треба више таквих утакмица, када имаш стадион, рефлекторе, играче који дају максимум, то је оно због чега се воли фудбал. А на терену су били све добри играчи, у Борцу Зиљка (Алмедин Зиљкић), Јово Лукић, Стојан Врањеш… Код нас су били Лендра (Иван Лендрић), Семир Штилић... Била је то права дерби утакмица. Штета је само што није било навијача због короне.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.