Retrospektiva karijere Siniše Stevanovića od Partizana do Lopara: Na Vi sa Đorđevićem, a sad mene persiraju

LOPARE - Novi prvoligaš Srpske, ekipa Majevice iz Lopara dovela je nekoliko pojačanja, a svakako najzvučnije ime je Siniša Stevanović.

Klub iz Lopara, dobio je mnogo više od jednog iskusnog desnog beka. Dobio je igrača koji iza sebe ima godine najvišeg nivoa fudbala, utakmice u dresu Partizana, evropske nastupe, ali i brojne zanimljive priče koje nosi jedna duga karijera. U intervju za "Glas Srpske" otkrio je otkud u Loparama nakon okončane epizode u Slaviji iz Istočnog Sarajeva, a ispričao nam je i brojne dogodovštine iz duge karijere.

Fakti: 

• Sa Majevicom cilj sredina tabele
• Ne razmišlja o penziji
• Fejsa potcijenjeni majstor

- Dugo me je moj prijatelj Nebojša Gavrić "muntao" da dođem, na kraju me je i slomio i stigao sam. Nijednog momenta nisam imao priliku da se susretnem sa nečim lošim kada su u pitanju Lopare i Majevica. Gledao sam koliko ljudi dolazi na utakmice. Cela opština i okolina žive za klub. Kada pogledate tribine, vidite energiju i ljude koji dolaze bez obzira na rezultat. Upravo zahvaljujući tome možemo da napravimo izuzetnu priču. A neki rezultat u budućnosti za mene nije nerealna priča, važno je da budemo stabilni, da napravimo dobru sezonu i završimo u sredini tabele. Ovo je klub koji je prvi put u istoriji u Prvoj ligi Republike Srpske. Ide se korak po korak. Naravno da postoji sportski pritisak, on mora da postoji u svakom klubu, ali ovde nema onog velikog pritiska koji nose veliki klubovi, pritiska navijača, finansija, nekih drugih stvari. Ovde je sve na jednom zdravom, drugarskom nivou - u dahu je ispričao Stevanović i dodao:

- Neverovatno je da u Majevici momci od 17 godina, mlađi igrači, ali i oni stariji, svi rade, svi slušaju, niko se ne buni. Svi gledaju Nešu (Gavrića) kao nekoga ko im je veliki autoritet, skoro kao oca. Taj odnos sa velikim poštovanjem je nešto što je bitno. Kada imate dobru atmosferu u svlačionici, onda imate i osnovu za rezultat - podvukao je Stevanović.

GLAS: Ne planirate da stanete, iako imate 37 godina?

STEVANOVIĆ: Dokle god me zdravlje služi, dokle god mogu da pomognem, ja ću igrati. Imao sam jedan period kada sam se baš razočarao u ljude oko fudbala. U jednom momentu, kada sam video neke stvari, rekao sam sebi: "Neću više, gadilo mi se“. Ali onda pustiš da prođe vreme i shvatiš da je fudbal tvoj život. To si ti. I onda kažeš: "Dok te zdravlje služi, hajde da izguraš do kraja". Svaka sezona mi je poklon. Ne želim sutra, sa 39, 40 ili 41 godinom, da kažem: "Mogao sam još malo da upijem te ljubavi, tog sporta, tog fudbala". Želim da odem pod svojim uslovima.

GLAS: Poznata je priča da ste počeli kao karatista, a da su Saša Ilić i Danko Lazović nazaslužniji što ste završili u Partizanu.

STEVANOVIĆ: Bio sam pionir, imao sam oko 13 godina kada sam došao. Prošao sam celu školu, radio sam sa Slobodanom Krčmarevićem, Igorom Spasićem, Nikicom Kliničarskim, Mišom Radakovićem… koji su legende Partizana i od kojih se moglo mnogo naučiti. Posle omladinskog staža stigao sam do prvog tima Teleoptika, gde sam radio sa Zvonkom Vargom, a zatim sam prekomandovan u prvi tim Partizana koji je vodio Slaviša Jokanović. To je za mene bio period čiste, nevine ljubavi prema fudbalu. Tada još živiš dečački san. Dođeš u prvi tim, treniraš sa ljudima koje si gledao na televiziji, sa igračima koje si do juče pratio. To je nešto posebno.

GLAS: Kako je išlo dalje?

STEVANOVIĆ: Posle šest meseci u kojima sam bio standardan, u svojoj prvoj profesionalnoj sezoni, sa 20 godina sam poslat na pozajmicu. Tada sam shvatio da tu nema baš te ljubavi o kojoj mladi igrači sanjaju. Fudbal je profesija, a u profesiji se donose odluke koje nisu uvijek lake.

GLAS: U Partizanu ste stekli i međunarodno iskustvo, igrali ste evropske utakmice sa "crno-bijelima".

STEVANOVIĆ: Moje prve profesionalne utakmice bile su evropske. Danas kada vratim film, možda tada nisam ni bio svestan koliko je to veliko. Igrao sam Ligu šampiona, kvalifikacije, velike utakmice. Igrali smo protiv Rila, bilo je 4:0, 8:0, posle smo igrali protiv APOEL-a. Bile su to utakmice koje pamtiš celi život. Kasnije smo igrali i kvalifikacije za Ligu Evrope. Kada si mlad, samo izađeš na teren i igraš, a tek kasnije shvatiš šta si doživeo. Igrao sam četiri utakmice u grupi, dve u kvalifikacijama, prvu na Kipru, drugu protiv Žiline.

GLAS: Kakav je na Vas utisak ostavio Slaviša Jokanović?

STEVANOVIĆ: Jokan je jedan gospodin. Nema kod njega deranja, nema neke nepotrebne tenzije. Lagan čovek, ali pravi trener. Nisam imao priliku dugo da radim sa njim jer je posle mog dolaska ubrzo došlo do promene, ali ono što sam video od njega ostavilo je lep utisak.

GLAS: Kako je bilo igrati sa svim majstorima koji su bili u tom timu Partizana?

STEVANOVIĆ: Kada pogledaš tu ekipu, bilo je tu mnogo majstora. Ja sam tada bio mlad, najmlađi, i realno nisam imao neko ogromno fudbalsko znanje u odnosu na njih. Bio sam najveće "drvo". Nije me sramota to reći. Ali kada imaš oko sebe takve igrače, možeš samo da učiš. Tu su bili Goran Gavrančić, Mladen Krstajić, Marko Lomić, Nenad Đorđević… kapiten. Ali vidi najpotcenjeniji je bio Ljuba Fejsa, igračina! Bio je i Almami Moreira, jedan od najboljih stranaca koji su igrali u Partizanu. Imaš onda Lamina Dijaru, koji je bio brži od vetra, Klea koji je bio majstor, Necu Tomića, Adema Ljajića… Sa Ademom sam igrao i u mlađim kategorijama, i u prvom timu, i za mladu reprezentaciju. To je bio talenat koji se retko rađa.

GLAS: Sigurno je u takvoj svlačionici, odnosno timu bilo i dosta anegdota.

STEVANOVIĆ: Kako nije. Sve sam ih persirao, dok mi "uši nisu izvukli". Bila je jedna situacija na treningu, lopta ide, ja kažem: "Đole, vi, vi…“. Đorđević se okrene i kaže: "Kakvi vi, šta mi?“. Ja kažem: "Pa vi ste stariji“. A on meni: "Nema vi i mi, tvoja je lopta, skačeš ti“. To je bilo neko drugo vreme. Danas toga ima manje. I sad sam se prvi put u Majevici susreo sa tim da mi jedan mladi igrač persira. Bukvalno sam se začudio. Kaže meni: "Vi uđete tu“. Ja gledam, nije mi jasno. Ali onda shvatiš, godine prolaze, lična karta je čudo.

Osim

GLAS: Igrali ste dugo u sarajevskom Željezničaru. Poseban utisak na Vas ostavio je dugogodišnji trener "plavih" Amar Osim.  

STEVANOVIĆ: Amara volim i poštujem. Može neko da ga voli ili ne voli, može neko da ga kritikuje, ali on je čovek koji ima argument za sve. Pazi sad, igrali smo protiv Slobode na "Grbavici" završeno je 2:2. Dva dana posle Amar nas je sve skupio i u svom stilu rekao: "Jeste li vi normalni, Bog vas j**o, čovek nam je prvi gol dao genitalijama, drugi turom"?! Ne morate ni da trenirate, nek treniraju ovi što nisu igrali, boli me k***c. Radite šta 'oćete, nađite mi dva boda negde". Pa je onda skinuo šorc i opalio se onako po zadnjici, kao u porno filmu: "Ovim nam je čovek dao gol, Bog vas j**o, ovim"! Možda nekome sa strane deluje ludo, ali kada si unutra, vidiš da sve ima smisao.

Gol

GLAS: Sjajn gol postigli ste na "Gradskom stadionu" u Banjaluci, u godini korone. Borac je tada savladao Željezničar sa 4:3.  

STEVANOVIĆ: Ha-ha-ha, pa to je jedini gol koji sam i dao u Želji. Bila je strašna utakmica. Posle toga sam izjavio da nam treba više takvih utakmica, kada imaš stadion, reflektore, igrače koji daju maksimum, to je ono zbog čega se voli fudbal. A na terenu su bili sve dobri igrači, u Borcu Ziljka (Almedin Ziljkić), Jovo Lukić, Stojan Vranješ… Kod nas su bili Lendra (Ivan Lendrić), Semir Štilić... Bila je to prava derbi utakmica. Šteta je samo što nije bilo navijača zbog korone.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.