Прича о најтужнијој кишној ноћи "Маракане" из угла Цвијана Милошевића

МОДРИЧА - Била је магла и био је Милан, а непуних десет година касније "Маракана" је видјела и кишу какву Београд до тог 2. октобра није упамтио.

Та 1997. требало је да буде надоградња онога што је Црвена звезда урадила годину дана раније, елиминисавши Хартс и Кајзерслаутерн те храбро се супротставивши моћној Барселони, али... Амбиције једне младе екипе остале су у локвама највећег српског стадиона...

Но, кренимо редом. Два меча, деведесет минута у Белгији и још толико у Београду, били су довољни да се испише једна од оних европских прича које и данас буде сјећања. Све је почело у Екерену, гдје је домаћин славио са 3:2.

Звезда је два пута успијевала да се врати из резултатског минуса, головима Перице Огњеновића и Дејана Станковића, али је Лоран Дове у 71. минуту донио Белгијанцима побједу. Био је то меч у којем су "црвено-бијели" показали карактер, али су у Београд ипак понијели гол заостатка и осјећај да су пропустили прилику да већ у гостима направе велики корак ка наредном колу. Међу играчима Екерена био је и Цвијан Милошевић. Са друге стране терена налазио се клуб који је волио, али који му није био суђен. А онда је стигао реванш у Београду.

Град је те вечери готово нестајао под кишом. Небо се отворило, а вода је падала без предаха, претварајући травњак "Маракане" у тешко, клизаво поприште на којем је сваки корак тражио двоструки напор. Лопта је успоравала у барицама, дресови су били натопљени већ послије неколико минута, а киша као да није имала намјеру да стане. Била је то једна од оних вечери када временске прилике постану готово равноправан учесник утакмице. Ипак, Звезда је повела. Горан Друлић је у 18. минуту погодио за 1:0 и запалио наду на препуним трибинама.

У том тренутку изгледало је да је све могуће, да ће "Маракана" поново бити мјесто европске ноћи за памћење. Са трибина је стизала бука која је надјачавала и пљусак, а сваки Звездин напад дочекиван је као корак ка преокрету. Али, европски фудбал је суров. Док је Звезда тражила други погодак који би промијенио ток (дво)меча, стигао је хладан туш. Томаш Радзински је у 66. минуту изједначио на 1:1 и практично угасио наду домаћих. До краја је остало још времена, остала је и вјера са трибина, али није остало довољно снаге да се надокнади све оно што је испуштено у Белгији.

Након београдских 1:1, Белгијанци су прошли даље укупним резултатом 4:3. Двомеч са Екереном не памти само по бројкама, већ по осјећају да су играчи Црвене звезде, упркос невремену и великој борби, те вечери остали без награде коју су својом игром можда и заслужили. За Цвијана Милошевића та ноћ имала је посебну тежину. Као фудбалер Екерена био је дио екипе која је исписала један од највећих европских успјеха белгијског клуба, али је истовремено играо на стадиону који је за многе са ових простора представљао храм фудбала. Док је киша немилосрдно прала београдски асфалт и трибине, Милошевић је био свједок утакмице која је показала колико је танка линија између славља и туге.

Факти:

• Био надомак преласка на "Маракану"
• Слобода увијек на првом мјесту
• Живи у Белгији

- Та киша је више одговарала нама него Звезди. Да су услови били нормални, вјероватно би нас побиједили, јер су имали изузетан тим. Сат времена смо ми играли коректно, али атмосфера је била луда, 55.000 навијача... Друга ствар за двадесет година каријере нисам играо по таквом невремену. Почело је лаганом кишом током загријавања, а онда се претворило у прави пљусак који је трајао готово читаво прво полувријеме. Такви услови више су пореметили њихову игру него нашу - рекао је Милошевић за "Глас Српске" и додао:

- Гледајте, Звезда је годину раније намучила Барселону и мислим да су нас помало потцијенили. Тада сам ја имао проблема са повредом. У Белгији сам добио петнаестак минута, док сам у реваншу у Београду почео утакмицу и играо до пред сам крај. То је било велико искуство и осјећај који се не заборавља. Имали смо одличну екипу, искусне играче, момке који су дуго играли заједно и знали су како да одговоре великим изазовима. Драго ми је што смо избацили Звезду, јер су нас потцијенили - објаснио је Милошевић.

Рођени Тузлак није крио симпатије према "црвено-бијелима".

- Звезда ми је увијек била драга. Волим Звезду и дан данас. Као клинац сам био њен навијач! Увијек сам и лијепо дочекиван у Београду. Ипак, памтим побједе против ње, посебно побједу Слободе од 3:0 против једне од најјачих генерација Црвене звезде. Већ наредне године постали су прваци Европе. Тада сам био капитен Слободе и та утакмица ми је остала у посебном сјећању - нагласио је Милошевић.

Открио је и да је као клинац био надомак преласка у Црвену звезду.

- Имао сам контакт са Драганом Џајићем и постојао је договор да пређем у Звезду. Међутим, Слобода је била бржа. Данас ми због тога није жао, јер сам са непуних 18 година већ играо Прву лигу, а питање је да ли бих у Звезди добио такву прилику. Слобода је била коректна према мени. Све обавезе из уговора је испунила. Све је било како се само пожељети може. Иначе, преговарао сам и са Динамом и са Партизаном. Са Партизаном је скоро све било договорено, али баш у то вријеме мени су у потпуности испунили обавезе из уговора и по договору продужио вјерност Слободи на још четири године - констатовао је Милошевић.

Својевремено је, са 16 година, важио за најперспективнијег фудбалера на подручју бивше Југославије. Пуних девет година био је градитељ игре тузланске Слободе, за коју је одиграо 167 утакмица и постигао 29 голова. Послије "Тушња", каријеру је 1990. наставио у белгијском Лијежу. У Белгији је, поред Жерминала наступао и за Антверпен и Вестерло, који му је био посљедња станица у каријери.

- Белгија је мјесто гдје и данас живим, али овдје ми је живот, да тако кажем. Слобода је увијек на првом мјесту, јер сам у њој направио прве фудбалске кораке. Слобода је увијек окупљала најталентованије дјечаке из Тузле и околине. Талената никада није недостајало. Многи су послије сезоне или двије у првом тиму настављали каријеру у већим клубовима, што је најбоља потврда квалитета који је овај клуб годинама стварао - закључио је Милошевић.

Повреде

За репрезентацију бивше Југославије наступио на једном сусрету: 24. августа 1988. против Швајцарске (2:0) у Луцерну.

- Ех, да није било тих несрећних повреда. Толико су ме уназадиле, да је тешко и повјеровати. Ломили су ме на свим стадионима, ударали ме и без лопте... Повреде су ме "отјерале" из репрезентације. Био сам на припремама пред СП у Шпанији. Од младих фудбалера ту је био још једино Митар Мркела, али... - присјетио се Милошевић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.