Перица Огњеновић за "Глас": Били смо права Звезда!

Перица Огњеновић за данас средовјечне љубитеље "најважније споредне ствари на свијету" са ових простора симбол је младости, безбрижних дана и неких недосањаних фудбалских снова.

Вјечити, дјечачки осмијех на лицу култног хероја младости, који нас је  дочекао на договореном мјесту, у договорено вријеме, у једном бањалучком тржном центру отворио је много тема. О Перици се све зна, његов метеорски успон, гарниран нестварним дриблинзима, "бициклицама" и данас се препричава, на сам помен његовог имена, уз неизоставан осмијех, сјету и оно "шта би било, кад би било". Његова Звезда могла је даље, репрезентација са њим у тиму тог врелог љета 1998. године у Француској је могла више, а он лично у Мадриду је морао више. У разговору за "Глас Српске" признао је да не жали ни за једним детаљем из и онако богате и живописне каријере. Живот то уреди тако и на вама је да се носите с тим. Сањао је и досањао "Маракану", поносан је на своје другове, на дуге европске ноћи. Није заборавио пад Кајзерслаутерна, страх у очима Ђике Попескуа, Лорана Блана, Мигела Анхела Надала и осталог друштва из Барселоне те посљедње октобарске вечери 1996. године, као ни неке велике, помало заборављене побједе над неким великанима европског фудбала.

- Били смо она права Звезда, једна неустрашива чета. Па знали смо да дамо осам голова једном Херенвену, четири Фрајбургу, тукли смо онај јаки Шалке 2:1... Доста смо везани били и остали,  страшна екипа смо били на терену и ван њега. Ту сам са Далибором Шкорићем, на вези, па Декијем Илићем...Овде у Бањалуци виђам се са Дарком Љубојевићем, Винком Мариновићем. То су моји драги пријатељи, пре свега, и бивши саиграчи. И пре када нисам тако дуго боравио овде, као у последње време, налазили смо се и дружили. Дуги низ година смо баш добри. Фудбал нас је однео на разне стране и свако има неки свој пут, али кад год се видимо, увек се мало провеселимо. Не смем да заборавим покојног Горана Буњевчевића, који ми је био баш велики пријатељ... – рекао је Огњеновић.

ГЛАС: Чујете ли се са Дејаном Станковићем? Увијек је било оно Перица и Деки, Деки и Перица, људи вас нису раздвајали.

ОГЊЕНОВИЋ: Имамо нормалан однос. Нисмо ми ни тада у Звезди били нешто превише блиски, није да се нисмо раздвајали, нормално смо се дружили. Никад нисмо имали проблема. Нисмо тренутно на вези, али кад год се сретнемо увек се изгрлимо, испричамо.

ГЛАС: А тренери, Љупко Петровић или Милорад Косановић? Љупко на почетку, Косан на крају мандата на "Маракани".

ОГЊЕНОВИЋ: Различити профили тренера и један и други у свом периоду су радили добро. Доста тога сам покупио од њих, два добра тренера. Љупко је форсирао физички, тактички фудбал, а Косан је био либералнији. Обојица су обележили мој период у Звезди.

ГЛАС: Многи памте те европске мечеве ваше генерације. Како сте се носили са притиском, сталним позивима за карте?

ОГЊЕНОВИЋ: Карантин је био спас када дођу велики мечеви, што се притиска тиче. Нама је то већ било нормално кад смо играли са Звездом европске утакмице, пред сваку је била помама за картама. Било је звања, али тада смо прво решавали најближим пријатељима, родбини, а за друге колико стигнеш и колико смо били у прилици.

ГЛАС: Отишли сте у Реал Мадрид 2001. са 24 године за тада великих 400.000.000 пезета, што је данас у равни 2.500.000 евра. Није то била једина понуда?

ОГЊЕНОВИЋ: Имао сам доста понуда пре него што сам отишао у Реал, али сам размишљао као и већина фудбалера, тада, а и сада – кад се јави такав клуб, једноставно не можеш рећи - нећу, мислим да то није нормално. Новине то касније обликују како обликују, у смислу, шта је за неког добро, шта не. На то не обраћам пажњу. Када бих могао да вратим време и када би ме Реал поново позвао, исто бих то урадио.

ГЛАС: Гдје сте научили све оне дриблинге, фудбалске цаке?

ОГЊЕНОВИЋ: У мојој Паланци, наравно. Као и сви из тог времена, сви смо почели на улици, са друштвом. Кад кренеш у четврти разред основне школе, кад ти време дозволи, почињеш да тренираш - тако се у то време постајао фудбалер.

ГЛАС: Уз кога сте расли, ко су Вам били узори?

ОГЊЕНОВИЋ: Сви смо ми из тог времена гледали Дијега Марадону, Милка Ђуровског, Деју Савићевића, Пиксија Стојковића...Идентификовали смо се с њима, покушавали смо да урадимо нешто што и они, тако се напредовало. Можда сам за нијансу везанији био за Деју, обожавао сам његов начин игре.

ГЛАС: Да ли сте имали позив да се вратите у Црвену звезду, можда пред крај каријере?

ОГЊЕНОВИЋ: Имао сам разговоре, али сам проценио да у том тренутку није то за мене. Када сам се вратио у Србију, већ сам одлучио да лагано приведем каријеру крају. Хтео сам годину дана да одиграм за своју душу у граду (Јагодини) који се налази на 30 километара од мог родног места (Смедеревске Паланке). Не кајем се, мислим да сам добро поступио.

ГЛАС: Какве успомене носите из репрезентације, тачније са Мундијала у Француској 1998. године?

ОГЊЕНОВИЋ: Имали смо добру екипу, фалило нам је мало среће да направимо још већи успех, нијансе су биле у питању. Да смо прошли ту Холандију, а могли смо. Вероватно бисмо ми били на месту Хрватске, која је те године завршила на трећем месту. Био сам млад, добио сам шансу, мислим да сам је оправдао, имам стварно позитивна сећања на Француску. Хоћу и то да кажем да су ови асови Декија и мене сјајно прихватили. Било је битно да смо били на неком њиховом нивоу.

ГЛАС: Јесте ли сјетан човјек?

ОГЊЕНОВИЋ: Увек може у свему боље. Кад имам било какву дилему, сетим се лепих ствари, а све остале потиснем у други план. Тако размишљам. Могло је боље, уз мало боље околности, али ни овако није лоше, нема туге.*

Школа у Кијеву

ГЛАС: Једном приликом сте рекли да сте животну лекцију научили у Кијеву док сте носили дрес Динама. О чему се ради?

ОГЊЕНОВИЋ: Тамо сам имао први сусрет са, да тако кажем, другачијом фудбалском школом. Фудбал у Реалу и Кајзерслаутерну рецимо другачије се схвата у односу на исток. Мислим да ми је то што сам доживео у Кијеву касније помогло за неки мој прилаз фудбалу у тренерској каријери. На западу се више обраћа пажња на психолошки део, причам за оно време, а у Динаму је било другачије, тамо смо били устројени као војска. Као тренер сам ближи прозападном начину. Фудбалера треба доживљавати као личност, особу, не само као суровог професионалца којег треба гледати као машину, војника... 

Борац

ГЛАС: Јесте ли пратили овосезонске наступе бањалучког Борца у Европи?

ОГЊЕНОВИЋ: Наравно, Борац је направио стварно лепе резултате, било је баш добрих утакмица за гледање. У сваком случају имали су фину европску сезону, допало ми се оно што сам видео.

Академија

ГЛАС: У Бањалуци сте направили академију, радите са младим играчима које регрутујете, махом, са јужноамеричког континента. Јесте ли задовољни како то изгледа?

ОГЊЕНОВИЋ: Има ту финих играча, углавном су то млађи момци од 17, 18, 19 година. Они су још у развојном периоду, пред њима је дугачак пут до великих улога. Нису сви предодређени за највеће успехе. Мало ружно ће звучати, али свака роба има свог купца, знате како се каже. Има ту играча који су за виши ниво и оних који су на неком нижем нивоу, али, опет кажем, све је то у фудбалском бизнису нормално.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.