Perica Ognjenović za "Glas": Bili smo prava Zvezda!

Perica Ognjenović za danas sredovječne ljubitelje "najvažnije sporedne stvari na svijetu" sa ovih prostora simbol je mladosti, bezbrižnih dana i nekih nedosanjanih fudbalskih snova.

Vječiti, dječački osmijeh na licu kultnog heroja mladosti, koji nas je  dočekao na dogovorenom mjestu, u dogovoreno vrijeme, u jednom banjalučkom tržnom centru otvorio je mnogo tema. O Perici se sve zna, njegov meteorski uspon, garniran nestvarnim driblinzima, "biciklicama" i danas se prepričava, na sam pomen njegovog imena, uz neizostavan osmijeh, sjetu i ono "šta bi bilo, kad bi bilo". Njegova Zvezda mogla je dalje, reprezentacija sa njim u timu tog vrelog ljeta 1998. godine u Francuskoj je mogla više, a on lično u Madridu je morao više. U razgovoru za "Glas Srpske" priznao je da ne žali ni za jednim detaljem iz i onako bogate i živopisne karijere. Život to uredi tako i na vama je da se nosite s tim. Sanjao je i dosanjao "Marakanu", ponosan je na svoje drugove, na duge evropske noći. Nije zaboravio pad Kajzerslauterna, strah u očima Đike Popeskua, Lorana Blana, Migela Anhela Nadala i ostalog društva iz Barselone te posljednje oktobarske večeri 1996. godine, kao ni neke velike, pomalo zaboravljene pobjede nad nekim velikanima evropskog fudbala.

- Bili smo ona prava Zvezda, jedna neustrašiva četa. Pa znali smo da damo osam golova jednom Herenvenu, četiri Frajburgu, tukli smo onaj jaki Šalke 2:1... Dosta smo vezani bili i ostali,  strašna ekipa smo bili na terenu i van njega. Tu sam sa Daliborom Škorićem, na vezi, pa Dekijem Ilićem...Ovde u Banjaluci viđam se sa Darkom Ljubojevićem, Vinkom Marinovićem. To su moji dragi prijatelji, pre svega, i bivši saigrači. I pre kada nisam tako dugo boravio ovde, kao u poslednje vreme, nalazili smo se i družili. Dugi niz godina smo baš dobri. Fudbal nas je odneo na razne strane i svako ima neki svoj put, ali kad god se vidimo, uvek se malo proveselimo. Ne smem da zaboravim pokojnog Gorana Bunjevčevića, koji mi je bio baš veliki prijatelj... – rekao je Ognjenović.

GLAS: Čujete li se sa Dejanom Stankovićem? Uvijek je bilo ono Perica i Deki, Deki i Perica, ljudi vas nisu razdvajali.

OGNjENOVIĆ: Imamo normalan odnos. Nismo mi ni tada u Zvezdi bili nešto previše bliski, nije da se nismo razdvajali, normalno smo se družili. Nikad nismo imali problema. Nismo trenutno na vezi, ali kad god se sretnemo uvek se izgrlimo, ispričamo.

GLAS: A treneri, Ljupko Petrović ili Milorad Kosanović? Ljupko na početku, Kosan na kraju mandata na "Marakani".

OGNjENOVIĆ: Različiti profili trenera i jedan i drugi u svom periodu su radili dobro. Dosta toga sam pokupio od njih, dva dobra trenera. Ljupko je forsirao fizički, taktički fudbal, a Kosan je bio liberalniji. Obojica su obeležili moj period u Zvezdi.

GLAS: Mnogi pamte te evropske mečeve vaše generacije. Kako ste se nosili sa pritiskom, stalnim pozivima za karte?

OGNjENOVIĆ: Karantin je bio spas kada dođu veliki mečevi, što se pritiska tiče. Nama je to već bilo normalno kad smo igrali sa Zvezdom evropske utakmice, pred svaku je bila pomama za kartama. Bilo je zvanja, ali tada smo prvo rešavali najbližim prijateljima, rodbini, a za druge koliko stigneš i koliko smo bili u prilici.

GLAS: Otišli ste u Real Madrid 2001. sa 24 godine za tada velikih 400.000.000 pezeta, što je danas u ravni 2.500.000 evra. Nije to bila jedina ponuda?

OGNjENOVIĆ: Imao sam dosta ponuda pre nego što sam otišao u Real, ali sam razmišljao kao i većina fudbalera, tada, a i sada – kad se javi takav klub, jednostavno ne možeš reći - neću, mislim da to nije normalno. Novine to kasnije oblikuju kako oblikuju, u smislu, šta je za nekog dobro, šta ne. Na to ne obraćam pažnju. Kada bih mogao da vratim vreme i kada bi me Real ponovo pozvao, isto bih to uradio.

GLAS: Gdje ste naučili sve one driblinge, fudbalske cake?

OGNjENOVIĆ: U mojoj Palanci, naravno. Kao i svi iz tog vremena, svi smo počeli na ulici, sa društvom. Kad kreneš u četvrti razred osnovne škole, kad ti vreme dozvoli, počinješ da treniraš - tako se u to vreme postajao fudbaler.

GLAS: Uz koga ste rasli, ko su Vam bili uzori?

OGNjENOVIĆ: Svi smo mi iz tog vremena gledali Dijega Maradonu, Milka Đurovskog, Deju Savićevića, Piksija Stojkovića...Identifikovali smo se s njima, pokušavali smo da uradimo nešto što i oni, tako se napredovalo. Možda sam za nijansu vezaniji bio za Deju, obožavao sam njegov način igre.

GLAS: Da li ste imali poziv da se vratite u Crvenu zvezdu, možda pred kraj karijere?

OGNjENOVIĆ: Imao sam razgovore, ali sam procenio da u tom trenutku nije to za mene. Kada sam se vratio u Srbiju, već sam odlučio da lagano privedem karijeru kraju. Hteo sam godinu dana da odigram za svoju dušu u gradu (Jagodini) koji se nalazi na 30 kilometara od mog rodnog mesta (Smederevske Palanke). Ne kajem se, mislim da sam dobro postupio.

GLAS: Kakve uspomene nosite iz reprezentacije, tačnije sa Mundijala u Francuskoj 1998. godine?

OGNjENOVIĆ: Imali smo dobru ekipu, falilo nam je malo sreće da napravimo još veći uspeh, nijanse su bile u pitanju. Da smo prošli tu Holandiju, a mogli smo. Verovatno bismo mi bili na mestu Hrvatske, koja je te godine završila na trećem mestu. Bio sam mlad, dobio sam šansu, mislim da sam je opravdao, imam stvarno pozitivna sećanja na Francusku. Hoću i to da kažem da su ovi asovi Dekija i mene sjajno prihvatili. Bilo je bitno da smo bili na nekom njihovom nivou.

GLAS: Jeste li sjetan čovjek?

OGNjENOVIĆ: Uvek može u svemu bolje. Kad imam bilo kakvu dilemu, setim se lepih stvari, a sve ostale potisnem u drugi plan. Tako razmišljam. Moglo je bolje, uz malo bolje okolnosti, ali ni ovako nije loše, nema tuge.*

Škola u Kijevu

GLAS: Jednom prilikom ste rekli da ste životnu lekciju naučili u Kijevu dok ste nosili dres Dinama. O čemu se radi?

OGNjENOVIĆ: Tamo sam imao prvi susret sa, da tako kažem, drugačijom fudbalskom školom. Fudbal u Realu i Kajzerslauternu recimo drugačije se shvata u odnosu na istok. Mislim da mi je to što sam doživeo u Kijevu kasnije pomoglo za neki moj prilaz fudbalu u trenerskoj karijeri. Na zapadu se više obraća pažnja na psihološki deo, pričam za ono vreme, a u Dinamu je bilo drugačije, tamo smo bili ustrojeni kao vojska. Kao trener sam bliži prozapadnom načinu. Fudbalera treba doživljavati kao ličnost, osobu, ne samo kao surovog profesionalca kojeg treba gledati kao mašinu, vojnika... 

Borac

GLAS: Jeste li pratili ovosezonske nastupe banjalučkog Borca u Evropi?

OGNjENOVIĆ: Naravno, Borac je napravio stvarno lepe rezultate, bilo je baš dobrih utakmica za gledanje. U svakom slučaju imali su finu evropsku sezonu, dopalo mi se ono što sam video.

Akademija

GLAS: U Banjaluci ste napravili akademiju, radite sa mladim igračima koje regrutujete, mahom, sa južnoameričkog kontinenta. Jeste li zadovoljni kako to izgleda?

OGNjENOVIĆ: Ima tu finih igrača, uglavnom su to mlađi momci od 17, 18, 19 godina. Oni su još u razvojnom periodu, pred njima je dugačak put do velikih uloga. Nisu svi predodređeni za najveće uspehe. Malo ružno će zvučati, ali svaka roba ima svog kupca, znate kako se kaže. Ima tu igrača koji su za viši nivo i onih koji su na nekom nižem nivou, ali, opet kažem, sve je to u fudbalskom biznisu normalno.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.