Пандуровић: Био сам "мамац" за евроголове

За голмане кажу да су као вино – што старији то бољи. Та крилатица важи и за Горана Пандуровића, који је прије равно 30 година достигао зенит. Тада 31-годишњем чувару мреже београдског Партизана, у сезони 1994/1995, доста тога се издешавало у каријери по чему ће остати упамћен.

Крајем 1994. године дебитовао је у дресу репрезентације Југославије, у Порто Алегреу против свјетског шампиона Бразила, а у љето 1995. остварио је трансфер у једну од "лига петице" – у Француску, тачније Рен. 

Популарног Пандура памтиће и по голу који му је дао Звездин Небојша Крупниковић у сезони 94/95 у 99. "вјечитом" дербију, али и по киксу у 100. дербију, који је највећем ривалу донио титулу шампиона. 

У интервјуу за "Глас Српске" бивши капитен "црно-бијелих" испричао је своју голманску причу, нагласивши да је судбина чувара мреже таква да их памте по головима које су примили, а не по ономе што су одбранили. 

А управо због тих његових одбрана Пандуровића су цијенили тренери, саиграчи и навијачи. Јер како данашњим клинцима објаснити да је тада један чувар мреже, мјесец дана прије свог 32. рођендана, из Србије отишао директно у "лигу петице" и изборио се да брани, односно буде први голман.

- Било је много лепих голова које сам примио. Примио сам од Робија Просинечког онај суви лист, мислим да је било неких 25 метара искоса по неком ветру. Нико није могао да схвати како је он њу шутнуо са полу-леве стране десном ногом, преко спољне која се спустила...Илија Ивић ми је исто дао страшан гол "у 90". Примао сам ја тих голова по којим ме људи памте. Наместило се тако. Крупниковићев гол је рецимо био баш атрактиван, нико није очекивао да ће се он бацити да ухвати лепо те "маказице". Покушао сам да одбраним, нисам успео, лепо је то испало за око гледаоца и дан-данас се прича о томе – рекао је Пандуровић и наставио:

- Ето и Бразилац Бранко ми је на дебију за репрезентацију дао онај чувени гол...Био је то страшан гол. Шутирао је са полу-леве стране, левом ногом, спољном, знао сам да тако шутира. Он је шутнуо као Роберто Карлос, нешто слично као онда против Француза кад је дао гол левом спољном, само је Бранко шутнуо са супротне стране обишла зид и ушла у мој први угао...Невероватно. Ту обично дешњак шутира, покушава преко зида, он је шутнуо левом. После су Бразилци израчунали да је то у том моменту био можда најјачи шут изведен тамо, када су у питању играчи репрезентације. Видео сам ту лопту, али мало касно...- присјетио је Пандуровић.

ГЛАС: Скоро се навршило 30 година од 100. дербија који је имао двоструки улог - титулу и вјечну славу.

ПАНДУРОВИЋ: Меч се играо на Ђурђевдан, који је и моја слава. Из карантина сам на ту утакмицу кренуо са неким специфичним осећајем. Мислио сам да можемо направити нешто у тој утакмици, да је добијемо. Лепо је кренуло, првих 45 минута смо били бољи, водили смо са 1:0. Атмосфера и сама утакмица били су одлични. На крају смо изгубили због наших грешака. Они су изједначили из пенала, који је Ниша Савељић направио, без икакве потребе, на рогљу шеснаестерца. После тога сам примио гол, који ми иде на душу, одбила ми се лопта од груди, Митко Стојковски је притрчао, дао гол и Звезда је славила са 2:1. Баш ми је то тешко пало, можда једна од најтеже изгубљених утакмица у каријери, с обзиром на то да ми је то био последњи дерби у Партизану, јер сам после отишао у Француску. Две ноћи нисам спавао после те утакмице, толико ми је то тешко пало, поготово што сам био капитен и још примим такав један гол, а сада немам утисак да данашњи играчи тако доживљавају те утакмице. Пре тога је било доста утакмица у којима сам добро бранио, али остаје утисак после тог последњег дербија, још је био 100, а он се памти и увек ће се памтити. 

ГЛАС: У љепшем сјећању остао Вам је дерби у Купу када сте голом Петра Васиљевића изборили пласман у финале најмасовнијег такмичења. 

ПАНДУРОВИЋ: То је било полуфинале против Звезде. Прву утакмицу на "Маракани" смо изгубили са 1:0. Код нас, у реваншу смо ми повели са 1:0, они су изједначили из неког сумњивог пенала, па је одсвиран сумњив једанаестерац за нас, судија је ваљда хтео нешто да компензује. Повели смо са 2:1, а онда се Пеђа Васиљевић одлучио на тај шут са 30 метара и дао гол за тоталну еуфорију. Касније смо освојили Куп и то је била велика ствар за нас, јер смо те сезоне узели дуплу круну после 47 година. Та сезоне 1993/1994 била је круна моје каријере у тих шест година у Партизану. После тога смо се сви осећали испуњено, јер смо урадили нешто велико за клуб, за своје каријере. Причаће се дуго о томе.

ГЛАС: Ко је најбољи тренер са којим сте радили? 

ПАНДУРОВИЋ: Дефинитивно Ивица Шваба Осим, а са доста њих сам радио, поготово у Партизану. Био је ту Моца Вукотић, па Ненад Бјековић, Милош Милутиновић, па Тумба, који је наследио Швабу. Штета што је остао само једну сезону из разноразних околности. То је био један велики човек, велики стручњак и педагог. Нисам после срео неког сличног Шваби. Све је имао. 

ГЛАС: Да ли је Саша Ћурчић најживописнији играч са којим сте играли?  

ПАНДУРОВИЋ: Како није. Па Ђани Ћурчић је сам себи дао надимак. Био је специфичан, волео је када дође до неких мало већих пара, у то време, хиљаду, две тадашњих немачких марака, он би одмах отишао да купи гардеробу, а у то време баш се носио "Ђани Версаће" и ко га је носио био је као шмекер неки. Ђани је волео да носи ту марку и дошао је један дан и рекао: "Немој више да ме зовете Саша, ја сам од данас Ђани, 'Ђани Версаће' је мој идол..." И тако је и остало. Ма, са њим је увек нешто било. Каснио је једном на тренинг. Замазао је руке, као мењао је гуму, јер му је пукла...Наравно то везе са животом није било. Испричао је причу да је мењао гуму, да му је неко дао, јер није имао...Сви смо почели да се смејемо. Тумба је то прогутао и терао даље. 

ГЛАС: Имали сте незабораван деби у дресу репрезентације против Бразила. Како је изгледало то прво путешествије и први дуел након санкција?  

ПАНДУРОВИЋ: Била је то невиђена еуфорија. После толико година без мечева на међународној сцени вратили смо се. Ето и то ме задесило, кад сам најбоље бранио, био у најбољој форми били смо под санкцијама и наша репрезентација није могла да се такмичи. Играли смо по Србији, били су то мечеви селекција Прве и Друге лиге, Селектор против Новинара...Пут у Бразил је био право путешествије, са све слављеничком атмосфером. Ишли смо огромним авионом, крцат је био. Нема ко није ишао, није било слободног места у авиону. Пут је био тежак за играче. До Бразила смо путовали скоро 20 сати, одрадили тренинг, играли утакмицу. Крај децембра је био, а тамо 35 степени, нисмо могли да се аклиматизујемо. Сећам се да је терен изгледао као тепих, а кад станеш копачком, био је тврд као камен. Изгубили смо утакмицу...

ГЛАС: Како Вам је тада изгледао "прави" Роналдо и он је на том сусрету дебитовао за репрезентацију Бразила?  

ПАНДУРОВИЋ: Сећам се на прекидима да је долазио нешто код мене да ме омета, па сам га гурнуо. Нисам ни знао ко је, касније сам на снимцима видео да је то био он и да му је то била прва утакмица за репрезентацију Бразила. 

ГЛАС: Из Партизана сте отишли у Француску. Како памтите тај период?  

ПАНДУРОВИЋ: У лето 1995. године сам отишао у Француску. Прве две године сам константно бранио. Одмах од старта прве сезоне сам био стандардан, све је ишло како треба, али сам повредио леђа, тако да трећу годину скоро нисам ни бранио, пошто ми је пукао пршљен на једном тренингу и онда сам покушавао да се вратим. Рехабилитација је дуго трајала, па онда почнем да тренирам, међутим, видим да не могу. После периода мучења, разних терапија, мислио сам да не оперишем, међутим и дан-данас имам последице од те повреде и на крају сам морао да "окачим копачке о клин". После две године ми се деси да ми пукне следећи пршљен. Тако да је изгледа то било све доста исхабано и те 1998. сам завршио каријеру и вратио се кући. Имао сам ја понуде да останем у Француској, да будем директор у Рену, евентуално да упишем тренерску лиценцу, да радим са голманима, али у том моменту ме то није привлачило после те муке са повредом. Било ми је у глави само да се вратим кући и тако је и било. 

ГЛАС: Да ли је тачно да сте Ви "кумовали" одласку Братислава Мијалковића у Рен?  

ПАНДУРОВИЋ: После прве моје године тамо, људи из Рена су ишли у Београд да гледају неке утакмице. Питали су ме за Бату. Испала је компликација. Убедио сам их ипак да је добар играч, да нам треба. Све је то тако и било. Људи из клуба су у Новом Саду гледали меч Војводине и Партизана, Бата је одиграо добро. Похвалио сам га и ја, рекавши да могу за њега да гарантујем. Дошао је код нас, међутим нисам знао шта је он потписао. У Француској, у то време било је правило, када потпишеш уговор после 30 или 40 дана, ако се деси нека повреда или иста није установљена – уговор може да се раскине. Ми смо отишли у Израел, играли неку утакмицу Интертото купа против Макабија. Победили смо са 2:0, Бата је играо. Вратили смо се, отишли поново на неке припреме, јер се Интертото куп играо у летњем периоду и једно вече долази директор клуба и каже ми да Бата има проблем са коленом, да су то видели на неком снимку. А јесте било тако, имао је он још у Партизану проблем са тим коленом. Рекао ми је да морају да раскину уговор са Батом. То ми је била баш стресна ситуација када сам морао то да му саопштим. Добро смо се исплакали, јер смо били цимери.

ГЛАС: Рен је био познат и по својој омладинској школи. Многи млади играчи, који су касније направили велике каријере, били су Вам саиграчи у француском клубу?  

ПАНДУРОВИЋ: Микел Силвестре је тада кретао да игра као клинац, са 19, 20 година. Био је млади репрезентативац, па Силван Нина Вилтор, који је касније отишао код Арсена Венгера у Арсенал, па Осман Дабо, који је касније отишао у Интер...Било је доста играча који су направили озбиљну каријеру. То су била деца Рена, који је чувен по својој академији. 

ГЛАС: Саиграч у Рену Вам је био и француски репрезентативац Стефан Гиварш. Како Вам се он чинио?  

ПАНДУРОВИЋ: Он је две године био код нас. Дошао је из Оксера. Добар шпиц, имао је специфичан ударац, као код нас Суља Милинковић, који је играо у Раду, па и Младен Младеновић из Ријеке...

ГЛАС: Колико пратите актуелна дешавања у Партизану? Вјерујете ли да ће направити добар посао Ваш саиграч Предраг Мијатовић, Расим Љајић и Данко Лазовић?

ПАНДУРОВИЋ: Надам се да ће успети. Требаће им много стрпљења, среће и знања, наравно. Желим им стварно да успеју у томе. Ближи се крај сезоне, видећемо како ће одрадити прелазни рок. Брзо ће и квалификације. То ће им бити први тест који ће морати проћи, да клуб финансијски живне. Ако не прођемо у Европи, биће тешка прича за цео клуб...Надам се бољем...

ГЛАС: Шта ради данас Горан Пандуровић?

ПАНДУРОВИЋ: Тренутно сам без посла, последњи ангажман имао сам са Ђуком (Мирослав Ђукић) у Спортингу из Хихона, пре тога смо били у Партизану. Како је наступила корона, вратили смо се у Србију 2020. и од тада смо слободни. Било је неких понуда, али нисмо хтели да прихватимо било шта, рецимо Иран. 

Омиљена "петарда"

ГЛАС: Како памтите спектакуларни дуел из Глазгова против Селтика?

ПАНДУРОВИЋ: То је прва утакмица у каријери у којој сам примио пет голова. Једна једина, тачније, а био сам изузетно задовољан после меча, јер смо прошли даље у четвртфинале Купа купова. Тај амбијент и како се све одвијало је нешто непоновљиво. Добили су нас 5:4, али смо ми у Мостару добили са 2:1, па смо због правила гола у гостима прошли даље. Али тај амбијент...После тога сам пожелео да пређем на Острво. То је непоновљиво – ко није играо на Острву, нема појма шта је атмосфера, фудбал, амбијент. Гледате ви то на ТВ-у, али није то то, верујте...

Омеровић и Бањалука

ГЛАС: За мјесто на голу Партизана борили сте се са Фахрудином Омеровићем. Сјећате ли се тог ривалства?

ПАНДУРОВИЋ: Сад ћу да вам рећи нешто, прошле године је Омер дошао у клуб после 30 година, толико се нисмо видели. Када сам ја дошао у Партизан, он је требало да иде из клуба. Међутим, Омер је остао, па смо се борили за место. Није било зависти међу нама. Имали смо коректну борбу. Он се повреди, ја настављам даље, мени се десила повреда менискуса. Код Швабе Осима сам се 1991. године изборио да будем први голман, међутим, седам дана пре почетка првенства, играли смо у Новом Саду утакмицу и страдао ми је менискус. И онда је Омер почео као први голман. Баш у Бањалуци сам оперисао менискус, операцију ми је одрадио Поп (Небојша Поповић). Била је то његова прва артроскопија коју је он радио. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.