Pandurović: Bio sam "mamac" za evrogolove

Za golmane kažu da su kao vino – što stariji to bolji. Ta krilatica važi i za Gorana Pandurovića, koji je prije ravno 30 godina dostigao zenit. Tada 31-godišnjem čuvaru mreže beogradskog Partizana, u sezoni 1994/1995, dosta toga se izdešavalo u karijeri po čemu će ostati upamćen.

Krajem 1994. godine debitovao je u dresu reprezentacije Jugoslavije, u Porto Alegreu protiv svjetskog šampiona Brazila, a u ljeto 1995. ostvario je transfer u jednu od "liga petice" – u Francusku, tačnije Ren. 

Popularnog Pandura pamtiće i po golu koji mu je dao Zvezdin Nebojša Krupniković u sezoni 94/95 u 99. "vječitom" derbiju, ali i po kiksu u 100. derbiju, koji je najvećem rivalu donio titulu šampiona. 

U intervjuu za "Glas Srpske" bivši kapiten "crno-bijelih" ispričao je svoju golmansku priču, naglasivši da je sudbina čuvara mreže takva da ih pamte po golovima koje su primili, a ne po onome što su odbranili. 

A upravo zbog tih njegovih odbrana Pandurovića su cijenili treneri, saigrači i navijači. Jer kako današnjim klincima objasniti da je tada jedan čuvar mreže, mjesec dana prije svog 32. rođendana, iz Srbije otišao direktno u "ligu petice" i izborio se da brani, odnosno bude prvi golman.

- Bilo je mnogo lepih golova koje sam primio. Primio sam od Robija Prosinečkog onaj suvi list, mislim da je bilo nekih 25 metara iskosa po nekom vetru. Niko nije mogao da shvati kako je on nju šutnuo sa polu-leve strane desnom nogom, preko spoljne koja se spustila...Ilija Ivić mi je isto dao strašan gol "u 90". Primao sam ja tih golova po kojim me ljudi pamte. Namestilo se tako. Krupnikovićev gol je recimo bio baš atraktivan, niko nije očekivao da će se on baciti da uhvati lepo te "makazice". Pokušao sam da odbranim, nisam uspeo, lepo je to ispalo za oko gledaoca i dan-danas se priča o tome – rekao je Pandurović i nastavio:

- Eto i Brazilac Branko mi je na debiju za reprezentaciju dao onaj čuveni gol...Bio je to strašan gol. Šutirao je sa polu-leve strane, levom nogom, spoljnom, znao sam da tako šutira. On je šutnuo kao Roberto Karlos, nešto slično kao onda protiv Francuza kad je dao gol levom spoljnom, samo je Branko šutnuo sa suprotne strane obišla zid i ušla u moj prvi ugao...Neverovatno. Tu obično dešnjak šutira, pokušava preko zida, on je šutnuo levom. Posle su Brazilci izračunali da je to u tom momentu bio možda najjači šut izveden tamo, kada su u pitanju igrači reprezentacije. Video sam tu loptu, ali malo kasno...- prisjetio je Pandurović.

GLAS: Skoro se navršilo 30 godina od 100. derbija koji je imao dvostruki ulog - titulu i vječnu slavu.

PANDUROVIĆ: Meč se igrao na Đurđevdan, koji je i moja slava. Iz karantina sam na tu utakmicu krenuo sa nekim specifičnim osećajem. Mislio sam da možemo napraviti nešto u toj utakmici, da je dobijemo. Lepo je krenulo, prvih 45 minuta smo bili bolji, vodili smo sa 1:0. Atmosfera i sama utakmica bili su odlični. Na kraju smo izgubili zbog naših grešaka. Oni su izjednačili iz penala, koji je Niša Saveljić napravio, bez ikakve potrebe, na roglju šesnaesterca. Posle toga sam primio gol, koji mi ide na dušu, odbila mi se lopta od grudi, Mitko Stojkovski je pritrčao, dao gol i Zvezda je slavila sa 2:1. Baš mi je to teško palo, možda jedna od najteže izgubljenih utakmica u karijeri, s obzirom na to da mi je to bio poslednji derbi u Partizanu, jer sam posle otišao u Francusku. Dve noći nisam spavao posle te utakmice, toliko mi je to teško palo, pogotovo što sam bio kapiten i još primim takav jedan gol, a sada nemam utisak da današnji igrači tako doživljavaju te utakmice. Pre toga je bilo dosta utakmica u kojima sam dobro branio, ali ostaje utisak posle tog poslednjeg derbija, još je bio 100, a on se pamti i uvek će se pamtiti. 

GLAS: U ljepšem sjećanju ostao Vam je derbi u Kupu kada ste golom Petra Vasiljevića izborili plasman u finale najmasovnijeg takmičenja. 

PANDUROVIĆ: To je bilo polufinale protiv Zvezde. Prvu utakmicu na "Marakani" smo izgubili sa 1:0. Kod nas, u revanšu smo mi poveli sa 1:0, oni su izjednačili iz nekog sumnjivog penala, pa je odsviran sumnjiv jedanaesterac za nas, sudija je valjda hteo nešto da kompenzuje. Poveli smo sa 2:1, a onda se Peđa Vasiljević odlučio na taj šut sa 30 metara i dao gol za totalnu euforiju. Kasnije smo osvojili Kup i to je bila velika stvar za nas, jer smo te sezone uzeli duplu krunu posle 47 godina. Ta sezone 1993/1994 bila je kruna moje karijere u tih šest godina u Partizanu. Posle toga smo se svi osećali ispunjeno, jer smo uradili nešto veliko za klub, za svoje karijere. Pričaće se dugo o tome.

GLAS: Ko je najbolji trener sa kojim ste radili? 

PANDUROVIĆ: Definitivno Ivica Švaba Osim, a sa dosta njih sam radio, pogotovo u Partizanu. Bio je tu Moca Vukotić, pa Nenad Bjeković, Miloš Milutinović, pa Tumba, koji je nasledio Švabu. Šteta što je ostao samo jednu sezonu iz raznoraznih okolnosti. To je bio jedan veliki čovek, veliki stručnjak i pedagog. Nisam posle sreo nekog sličnog Švabi. Sve je imao. 

GLAS: Da li je Saša Ćurčić najživopisniji igrač sa kojim ste igrali?  

PANDUROVIĆ: Kako nije. Pa Đani Ćurčić je sam sebi dao nadimak. Bio je specifičan, voleo je kada dođe do nekih malo većih para, u to vreme, hiljadu, dve tadašnjih nemačkih maraka, on bi odmah otišao da kupi garderobu, a u to vreme baš se nosio "Đani Versaće" i ko ga je nosio bio je kao šmeker neki. Đani je voleo da nosi tu marku i došao je jedan dan i rekao: "Nemoj više da me zovete Saša, ja sam od danas Đani, 'Đani Versaće' je moj idol..." I tako je i ostalo. Ma, sa njim je uvek nešto bilo. Kasnio je jednom na trening. Zamazao je ruke, kao menjao je gumu, jer mu je pukla...Naravno to veze sa životom nije bilo. Ispričao je priču da je menjao gumu, da mu je neko dao, jer nije imao...Svi smo počeli da se smejemo. Tumba je to progutao i terao dalje. 

GLAS: Imali ste nezaboravan debi u dresu reprezentacije protiv Brazila. Kako je izgledalo to prvo putešestvije i prvi duel nakon sankcija?  

PANDUROVIĆ: Bila je to neviđena euforija. Posle toliko godina bez mečeva na međunarodnoj sceni vratili smo se. Eto i to me zadesilo, kad sam najbolje branio, bio u najboljoj formi bili smo pod sankcijama i naša reprezentacija nije mogla da se takmiči. Igrali smo po Srbiji, bili su to mečevi selekcija Prve i Druge lige, Selektor protiv Novinara...Put u Brazil je bio pravo putešestvije, sa sve slavljeničkom atmosferom. Išli smo ogromnim avionom, krcat je bio. Nema ko nije išao, nije bilo slobodnog mesta u avionu. Put je bio težak za igrače. Do Brazila smo putovali skoro 20 sati, odradili trening, igrali utakmicu. Kraj decembra je bio, a tamo 35 stepeni, nismo mogli da se aklimatizujemo. Sećam se da je teren izgledao kao tepih, a kad staneš kopačkom, bio je tvrd kao kamen. Izgubili smo utakmicu...

GLAS: Kako Vam je tada izgledao "pravi" Ronaldo i on je na tom susretu debitovao za reprezentaciju Brazila?  

PANDUROVIĆ: Sećam se na prekidima da je dolazio nešto kod mene da me ometa, pa sam ga gurnuo. Nisam ni znao ko je, kasnije sam na snimcima video da je to bio on i da mu je to bila prva utakmica za reprezentaciju Brazila. 

GLAS: Iz Partizana ste otišli u Francusku. Kako pamtite taj period?  

PANDUROVIĆ: U leto 1995. godine sam otišao u Francusku. Prve dve godine sam konstantno branio. Odmah od starta prve sezone sam bio standardan, sve je išlo kako treba, ali sam povredio leđa, tako da treću godinu skoro nisam ni branio, pošto mi je pukao pršljen na jednom treningu i onda sam pokušavao da se vratim. Rehabilitacija je dugo trajala, pa onda počnem da treniram, međutim, vidim da ne mogu. Posle perioda mučenja, raznih terapija, mislio sam da ne operišem, međutim i dan-danas imam posledice od te povrede i na kraju sam morao da "okačim kopačke o klin". Posle dve godine mi se desi da mi pukne sledeći pršljen. Tako da je izgleda to bilo sve dosta ishabano i te 1998. sam završio karijeru i vratio se kući. Imao sam ja ponude da ostanem u Francuskoj, da budem direktor u Renu, eventualno da upišem trenersku licencu, da radim sa golmanima, ali u tom momentu me to nije privlačilo posle te muke sa povredom. Bilo mi je u glavi samo da se vratim kući i tako je i bilo. 

GLAS: Da li je tačno da ste Vi "kumovali" odlasku Bratislava Mijalkovića u Ren?  

PANDUROVIĆ: Posle prve moje godine tamo, ljudi iz Rena su išli u Beograd da gledaju neke utakmice. Pitali su me za Batu. Ispala je komplikacija. Ubedio sam ih ipak da je dobar igrač, da nam treba. Sve je to tako i bilo. Ljudi iz kluba su u Novom Sadu gledali meč Vojvodine i Partizana, Bata je odigrao dobro. Pohvalio sam ga i ja, rekavši da mogu za njega da garantujem. Došao je kod nas, međutim nisam znao šta je on potpisao. U Francuskoj, u to vreme bilo je pravilo, kada potpišeš ugovor posle 30 ili 40 dana, ako se desi neka povreda ili ista nije ustanovljena – ugovor može da se raskine. Mi smo otišli u Izrael, igrali neku utakmicu Intertoto kupa protiv Makabija. Pobedili smo sa 2:0, Bata je igrao. Vratili smo se, otišli ponovo na neke pripreme, jer se Intertoto kup igrao u letnjem periodu i jedno veče dolazi direktor kluba i kaže mi da Bata ima problem sa kolenom, da su to videli na nekom snimku. A jeste bilo tako, imao je on još u Partizanu problem sa tim kolenom. Rekao mi je da moraju da raskinu ugovor sa Batom. To mi je bila baš stresna situacija kada sam morao to da mu saopštim. Dobro smo se isplakali, jer smo bili cimeri.

GLAS: Ren je bio poznat i po svojoj omladinskoj školi. Mnogi mladi igrači, koji su kasnije napravili velike karijere, bili su Vam saigrači u francuskom klubu?  

PANDUROVIĆ: Mikel Silvestre je tada kretao da igra kao klinac, sa 19, 20 godina. Bio je mladi reprezentativac, pa Silvan Nina Viltor, koji je kasnije otišao kod Arsena Vengera u Arsenal, pa Osman Dabo, koji je kasnije otišao u Inter...Bilo je dosta igrača koji su napravili ozbiljnu karijeru. To su bila deca Rena, koji je čuven po svojoj akademiji. 

GLAS: Saigrač u Renu Vam je bio i francuski reprezentativac Stefan Givarš. Kako Vam se on činio?  

PANDUROVIĆ: On je dve godine bio kod nas. Došao je iz Oksera. Dobar špic, imao je specifičan udarac, kao kod nas Sulja Milinković, koji je igrao u Radu, pa i Mladen Mladenović iz Rijeke...

GLAS: Koliko pratite aktuelna dešavanja u Partizanu? Vjerujete li da će napraviti dobar posao Vaš saigrač Predrag Mijatović, Rasim Ljajić i Danko Lazović?

PANDUROVIĆ: Nadam se da će uspeti. Trebaće im mnogo strpljenja, sreće i znanja, naravno. Želim im stvarno da uspeju u tome. Bliži se kraj sezone, videćemo kako će odraditi prelazni rok. Brzo će i kvalifikacije. To će im biti prvi test koji će morati proći, da klub finansijski živne. Ako ne prođemo u Evropi, biće teška priča za ceo klub...Nadam se boljem...

GLAS: Šta radi danas Goran Pandurović?

PANDUROVIĆ: Trenutno sam bez posla, poslednji angažman imao sam sa Đukom (Miroslav Đukić) u Sportingu iz Hihona, pre toga smo bili u Partizanu. Kako je nastupila korona, vratili smo se u Srbiju 2020. i od tada smo slobodni. Bilo je nekih ponuda, ali nismo hteli da prihvatimo bilo šta, recimo Iran. 

Omiljena "petarda"

GLAS: Kako pamtite spektakularni duel iz Glazgova protiv Seltika?

PANDUROVIĆ: To je prva utakmica u karijeri u kojoj sam primio pet golova. Jedna jedina, tačnije, a bio sam izuzetno zadovoljan posle meča, jer smo prošli dalje u četvrtfinale Kupa kupova. Taj ambijent i kako se sve odvijalo je nešto neponovljivo. Dobili su nas 5:4, ali smo mi u Mostaru dobili sa 2:1, pa smo zbog pravila gola u gostima prošli dalje. Ali taj ambijent...Posle toga sam poželeo da pređem na Ostrvo. To je neponovljivo – ko nije igrao na Ostrvu, nema pojma šta je atmosfera, fudbal, ambijent. Gledate vi to na TV-u, ali nije to to, verujte...

Omerović i Banjaluka

GLAS: Za mjesto na golu Partizana borili ste se sa Fahrudinom Omerovićem. Sjećate li se tog rivalstva?

PANDUROVIĆ: Sad ću da vam reći nešto, prošle godine je Omer došao u klub posle 30 godina, toliko se nismo videli. Kada sam ja došao u Partizan, on je trebalo da ide iz kluba. Međutim, Omer je ostao, pa smo se borili za mesto. Nije bilo zavisti među nama. Imali smo korektnu borbu. On se povredi, ja nastavljam dalje, meni se desila povreda meniskusa. Kod Švabe Osima sam se 1991. godine izborio da budem prvi golman, međutim, sedam dana pre početka prvenstva, igrali smo u Novom Sadu utakmicu i stradao mi je meniskus. I onda je Omer počeo kao prvi golman. Baš u Banjaluci sam operisao meniskus, operaciju mi je odradio Pop (Nebojša Popović). Bila je to njegova prva artroskopija koju je on radio. 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.