Најдетаљнија прича из Бордоа - Марко Вешовић, за "Глас", о каријери кроз призму једне тужне ноћи

ЗАГРЕБ - Кажу, да када ти све иде како желиш - стави каменчић у ципелу да те бар нешто жуља.

Црвена звезда девет година неприкосновени је владар српског фудбала. Генерални директор "црвено-бијелих" Звездан Терзић воли да истакне једну сентенцу "сјетите се гдје смо били", а ми ћемо овом приликом додати 2012. године. Тада су навијачи некадашњег шампиона Европе доживјели једно од најболнијих разочарења у овом вијеку. Бордо. Сама помисао на име овог клуба, односно града буди нелагоду у желуцу просјечног навијача Црвене звезде. Е, онда можете мислити како је тек актерима тог двомеча, поготово реванша у Француској. Мало ко од њих воли да прича о томе, али Марко Вешовић, за "Глас Српске" испричао је најдетаљније шта се дешавало пред сам крај, односно послије утакмице на стадиону "Шбана Далма" у Бордоу, тог 30. августа 2012. године. Да подсјетимо, Звезда је преко капитена Николе Микића у 90. минуту стигла до жељених 2:2, који је водио у групну фазу Лиге Европе. Међутим, у судијској надокнади, Никола Максимовић је лоше захватио једну лопту, а голман Бобан Бајковић несрећно скривио једанаестерац, који је у погодак претворио Јохан Гуфрана и тако срушио сав труд екипе коју је са клупе предводио Александар Јанковић.

- Уф, ево и сад ми је тешко. Кренућу од прве утакмице, односно од атмосфере. Кад су њихови играчи изашли из тунела "Маракане" да виде терен, били су у шоку. Пун је био стадион. Они су све снимали су телефонима, били су у чуду. Обично по Европи навијачи уђу по два-три минута прије утакмице. Кад је кренула утакмица, а то је био случај и са Реном исто, првих пола сата они нису могли два паса спојити. Били су "откинути" од атмосфере, а ми смо летјели. Значи, то је невјероватно. И онда смо отишли тамо, ја сам већ изашао из игре кад смо дали гол за 2:2. Микић је дао гол. И мене је понијело, устао сам са клупе и окренуо се ка њиховој трибини и гестикулирао из ината. Мук је био, само су ме гледали. Знали смо шта нам доноси тај реми, пролаз у групу. Значило је то оживљавање клуба, средила би се и финансијска ситуација. То што се послије издешавало изгледало је као да те неко само сруши, к'о да ти неко... Не знам шта уради. И та атмосфера, послије тога, из свлачионице. То је било покајање, као да примаш саучешће. Сви ћуте и плачу. Нема ту ријечи више, нема логике, здравог разума. Ту се гасиш... – у даху је испричао Вешовић и додао:

- Сјећам се једног детаља. Дошао је један играч Бордоа. Тошкта зна и пита: "Гдје је Душко Тошић"? Причао је с Тошкетом док смо ми чекали играче који су били на допинг контроли. Питао је Тошића, гдје спавамо, након утакмице.  

Ми смо се сви погледали и помислили: "Шта земљаче, гдје спавамо? Немамо за кикирики, не да спавамо". И буквално му Тошке каже: "Па не спавамо, идемо одмах". Овоме није било јасно како одмах идемо. Тошке му је објаснио да чекамо ове са допинг контроле и палимо назад. Француз је рекао: "Они ће остати, могу остати по три-четири сата на допинг контроли". Ништа му није било јасно. Тошке му је рекао: "Ајде да не причамо сад". Ми смо чекали Лазу (Дарка Лазовића) и не могу да се сјетим ко је био други, али мислим да смо их чекали два и по, три сата. Били смо гладни, "мртви". Нисмо имали сендвича, ма ништа. Изгубили смо, ма свијет нам се срушио. И ишли смо послије за Београд, возили се четири сата авионом. У том моменту је боље да умреш, не знам... У том тренутку ти је боље да не постојиш. Јер тај осјећај, то је таква...  Таква туга. Не могу га кажем ни да је туга. Не знам шта је то – рекао је Вешовић.

ГЛАС: Да ли је тачно да сте се спремали за прве припреме Црвене звзде?

ВЕШОВИЋ: Био сам у првом тиму Будућности и двије године за редом био сам проглашаван за најперспективнијег младог играча Црне Горе. Будућност је хтјела да ми да професионални уговор, а ја сам већ све договорио са Звездом. Кад сам то саопштио људима у клубу, они су ме суспендовали. Шест мјесеци нисам могао тренирати ни са својом генерацијом, ни са првим тимом Будућности. Био сам свјестан, идем на љето у Звезду, са 17 година, морам мало да се спремим. И онда сам пет мјесеци имао такав дрил са мојим приватним тренером. Радио сам с њим два тренинга дневно. Комбиновали смо теретану, трчање по шуми... И дошао сам у Звезду на љето, потписао уговор и те припреме смо Срђан Мијаиловић и ја одрадили врхунски. Тренирали смо на Кошутњаку. Имали смо најбоље резултате. На почетку у Звезди, одмах сам против Копра дао гол. Ма, на прве двије утакмице сам дао по гол. Тако да сам стварно дошао спреман.

"Случај шампиони" и велемајстор Роби

ГЛАС: Није тада било лако на "Маракани". Сјетимо се само "афере шампони".

ВЕШОВИЋ: У клубу је у том моменту била тешка ситуација. Није било плате, а имали смо притисак резултата. Сјели смо заједно и договорили се да обавјестимо јавност каква је ситуација, да нам је стварно тешко, да немамо основне услове за рад. А морали смо сваку такмицу да "идемо на главу". Хтејли смо мало да пробамо да "смекшамо" јавност, да навијачи разумију нашу ситуацију. И ми сједнемо и напишемо саопштење. Сви смо се сагласили, потписали то и послали у редакције. Сутрадан смо дошли на тренинг и имали смо шта да видимо. Лично, ја сам имао среће. Сви су нам говорили да је паркинг на "Маракани" најбезбједнији. Онај дио гдје су свлачионице, ту су били и стражари, има ограда и све. Живио сам у Војводе Степе, излазио сам из зграде и као да ми је неко рекао: "Немој ићи аутом, нека га ту паркираног". Отишао сам пјешке на "Маракану" и мој ауто је преживио.

ГЛАС: Како Вам је изгледао рад с Робертом Просинечким, јесте играли "шеву"?

ВЕШОВИЋ: Увијек то причам, нас је било срамота кад играмо "шеву" с Робијем, а сваког дана смо играли. Кад је он ушао да игра, нас је било срамота што смо фудбалери, шта је тај човјек радио с лоптом. Публика га је исто вољела, кад је дошао, сјећам се, Смедерево и Спартак Суботица - по 26.000-27.000 људи је било. Каква је то била еуфорија. Не због нас, него због њега. Само због њега. Исто тако кад је ишао, огромна је била туга. Кад је он изашао и рекао да није више тренер Звезде, то је била таква туга, а било је и плача. Код њега никад није било притиска. Човјек је био миран. Уносио нам је мирноћу. Код њега нема стреса, нема тензије. Узели смо Куп Србије с њим. Па смо пришли Партизану у првенству. Баш је био близу. С њим сам радио и у репрезентацији. Он је таква флегма. Тако је миран. С њим је баш лијепо радити.

Заборављени на ЈНА

ГЛАС: Како су Абиолу Дауду и Вас заборавили на стадиону "Партизана", послије 144. дербија?

ВЕШОВИЋ: Ми смо изашли послије допинг контроле и очекивали смо да ће бити возач, да ће нас чекати. Обично, увијек неког задуже да сачека. А ми у дресовима, копачкама, као да смо сад изашли са терена. Сви су отишли. Ми смо два сата били на допинг контроли. Излашли смо испред стадиона. Мрак. Никога није било. Нисам имао ни телефон, ништа, све су нам однијели, нашу опрему. Гледам, немогуће да никога нема. Каже Дауда да идемо пјешке, онако у копачкама. Реко: "Јеси ти луд, пјешке да идемо у Звездиним дресовима"?! И сад тамо негдје из даљине, из мрака три силуете иду ка нама. Ја се "откинуо", не знам ко су, шта су, кад оно двије дјевојке и неки момак. Видио сам да имају акредитације и лакнуло ми је. Сад и они гледају и не вјерују шта виде. Кажу: "Шта радите ту"? Рекох: "Оставили су нас, заборавили нас људи. Дај молим те телефон, да зовем некога". Они су назвали старог возача Партизана. Дошао човјек и рекао нам: "Дјецо моја, ајде ја ћу вас вратити". Пребацио нас је до "Маракане". Сутрадан су новинари сазнали и свуда је завршило.

ГЛАС: Да ли је тачно да Вас је Бобан Бајковић звао "камиказа"?

ВЕШОВИЋ: Јесте, Бајко, али Филип Касалица су ме тако прозвали. Стварно сам имао пуно енергије, могао сам пуно да трчим, али сам био брзоплет у тим завршницама. Проблем ми је био тај завршни пас. Да сам га имао, направио бих 20 асистенција по сезони тада, у Звезди. Све одрадим добро, али кад дођем до паса, некако из превелике жеље и немгућности да се смирим у моменту – погријешим. И тако су ме прозвали "камиказа". И дан данас ми Каско каже: "Гдје си, камиказо"?

О понудама Партизана, Сарајева...

ГЛАС: Јесте ли имали конктакт с Партизаном, помињало се нешто 2013. године?

ВЕШОВИЋ: Искрено, они су хтјели да ја дођем. Било је контакта преко агента, али ја сам ту био стварно израчит - никад то не бих урадио. То ми никад није био интерес, нити ме је икад занимало.

ГЛАС: Помињало се да Вас је, својевремено, контактирало и Сарајево.

ВЕШОВИЋ: Искрено да је мене неко директно контактирао – није! То су више била писања по новинама. И ја сам се исто изненадио кад сам видио.

Торино, прекид доминације Динама и понуда Звезде...

ГЛАС: Имали сте занимљив деби у дресу Торина, против Интера. Добро сте одиграли, али пресудио је Родриго Паласио. 

ВЕШОВИЋ: Имали смо у том моменту стварно доста повреда и картона, а ја сам тек дошао у Торино. Био је и Макса (Немања Максимовић) тамо са мном. Каже мени Вентура: "Сутра почињеш против Интера", на "Меаци". То је тад за мене било големо нешто. Изгубили смо са 1:0, Паласио је дао гол. Био је невјероватан осјећај, а ја сам стварно добро одиграо. Дебитовао сам против Интера на "Меаци". Има ли шта боље?

ГЛАС: Како сте доживјели, као играч Ријеке, чињеницу да сте прекинули доминацију загребачког Динама? 

ВЕШОВИЋ: То је нешто невјероватно. То нас је баш обиљежило. Неприкосновени су били 13 година. Направили екипу која је толико доминирала. Њих смо добили са 5:2. И тек су послије те утакмице људи схватили да смо ми стварно добра екипа. Имали смо страшну атмосферу. Узели смо и титули и куп и то је било чудо баш. Играли и Европу те године. Добили смо Милан на "Рујевици" са 2:0. У Милану смо имали 2:2 и продуже утакмицу десет минута, нешто измисле, због бакљаде коју је направила "армада". у 1998. продуже нешто из мисле. И у посљедњем минуту, тад није било ВАР-а, Патрик Кутроне нам да гол из офсајда. Изгубили смо са 3:2 и испали. Сви смо се послије продали. Ја сам отишао у Легију.

ГЛАС: Ваш отац је играо у Ријеци? 

ВЕШОВИЋ: Да, он је 1989/1990 играо у Ријеци. Отац је био велики играч.  Био је и он на прагу Звезде. Причао ми је. Шта га је зезнуло? Био је у војсци. Те године, када је излазио из војске Џаја (Драган Џајић) га је звао, а он је отишао у Анкару на пробу. Био је на проби 15 дана и Анкари су хтјели да он потпише. Међутим звао га је Џаја, и он каже: "Какава Анкара, идем ја за Београд. Дошао је у Београд, узео новине, отварих и видио да су они, Звезда, потписали Драгог Канатларовског, који није био у војсци. Ту му је пропала и Анкара и Звезда, па је остао без клуба. Буквало. А причао ми је, кад га је Џаја звао, каже: "Идем, Звезда ми зове"! Тих година, та Звезда га је звала. И он је стварно био велики играч. Чак сам нашао исјечак из новина, у тој великој Југи је био, уз Роберта Просинечког, најбоље оцијењени десни везни играч.

ГЛАС: Како Вам је у Локомотиви? 

ВЕШОВИЋ: Одлично ми је. Стварно нам је лијепо. Супруга и ја уживамо. Мате Малеш ми је био капитен у Ријеци, а сад је помоћни тренер у Локомотиви. Главни тренер је Никица Јелавић. Са њима стварно имам фантастичну комуникацију. Поштују ме и цијене ме. Све с њима могу да се договорим, а то ми је негдје требало након свих ових година гдје те сви "газе", нико те не пита ништа. Имамо лијепу екипу, спој младих и искусних играча. Остаје жал за Европом, мало, али идемо даље.

ГЛАС: Имали сте позив да се вратите у Звезду. Марко Марин Вас је звао. 

ВЕШОВИЋ: Јесте, ми смо били мјесец дана баш активно на вези. Био сам тада у Карабагу, играо сам одлично. Карабаг играо одлично. Звао ме је, односно контактирао Марин. Једно, два, три пута смо се чули. Карабаг је тражио одштету. Нису хтјели ме пусте, што је нормално. И Звезда је тад њима понудила, мислим око милион евра. Ови су тражили више и није дошло до договора. Остаје жал, вратио би се много зрелији, искуснији, као готов играч. Хтио сам, искрено, да се вратим. Али ето, на крају се није се десило. Карабаг је спријечио. Послије ми је Карабаг дао нови уговор још двије године.

 

Тамара

ГЛАС: Супруга Тамара, путем друштвених мрежа, жестоко је напала Легију због њиховог односа према Вама.

ВЕШОВИЋ: Имао сам тамо, у том неком тренутку, баш ружан третман. Послије свега што сам им дао у три године. Покидао сам лигаменте. Тежак је био период рехабилитације. Тамара је написала то што је написала. Није она ништа слагала. То је све истина. На крају је тај њихов однос мало покварио читав утисак. Стварно ми је било прелијепо у Легији, у Варшави, навијачи су топ. Ето, да није било тога, било би савршено.

 

Бек/крило

ГЛАС: Колико је лак, односно тежак прелазак са позиције крила на бека?

ВЕШОВИЋ: Види, мене је Роби "вратио" против Војводине. Био сам на клупи, а Стеван Рељић је добио један ударац, буквално су му "отворили" главу. Нисмо имали десног бека, Роби се окренуо ка клупи, нема кога да убаци. Гледао је и мене упитао: "Вешо, јел можеш ти?" Рекох: "Ајде да пробам". И одиграм топ. Добили смо 2:0. Каже Роби: "Ти ниси више крило, ти си бек. Али види, то су сличне кретње по страни, само што као бек видиш све испред себе. А као крило, имаш играча на леђима. Чак ми је можда и лакше играм бека, јер знам кад могу да се убацим, чекаш тајминг, видиш све испред себе. Али добро, играо сам ја и у Ријеци, послије и крило и бека, нон-стоп. У Торину 3-5-2, ти кад играш мораш и горе и доље. То сад модерно кажу "винг-бек".

 

Ријека – има нека тајна веза

ГЛАС: Има ли нека тајна веза Ријеке и Вешовића?

ВЕШОВИЋ: Срећко Јуричић, који је дан данас директор Ријеке, он је био директор и старом. Ја сам био у Торину, он је звао старога за мене, није звао мене, него старога да ме зовне да дођем у Ријеку. То је било баш пуно повезано све и они су једва чекали да ја дођем и због старог и ту се направила прича. Па мој ђед покојни је служио војску у Ријеци?! Након 20 година дошао је мој стари у Ријеку, па након 20 година сам дошао и ја. Мени се и ћерка Леона родила у Ријеци. Ми смо с Ријеком некако судбински повезани.  

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.