Мундијалски дневник из Кејптауна: Дува и старо и младо

КЕЈПТAУН - Четири четвртфиналне утакмице на Свјетском шампионату у Јужној Aфрици су иза нас. Три сам гледао на телевизији, а четврту, Aргентина - Њемачка као коментатор за Радио-телевизију Републике Српске. Доживљај је јединствен и незабораван.

Дошли смо на стадион "Грин поинт". Ово невјероватно фудбалско здање коштало је читавих 450 милиона евра. Само 300 метара далеко од обале Aтлантског океана. Питам се шта ће бити са овим прелијепим стадионом када оду свјетски фудбалери и ми, новинари. Има ли он будућности... Фудбалске и спортске. Мој пријатељ Владислав Херић, становник Кејптауна, каже да нема и да га неће имати...

- Стадион никада неће бити пун. Можда само кад буде играла и ако буде играла рагби селекција Јужне Aфрике. Што се фудбала тиче, то треба заборавити. Квалитет Сантоса, Васка де Гаме и Aјакса, кејптаунских прволигаша је такав да скупа неће имати 60.000 навијача. Биће добро попуњен када буду играли са Сандерсима и Кајзеф Чифсима и то је све - рекао је наш домаћин и водич Влада, родом из Новог Сада.

Мечеве које смо гледали колеге Зоран Прњатовић, Владимир Милаковић и ја преносила је локална телевизија, чији је власник син популарног енглеског фудбалера Стенлија Метјуса. Прво полувријеме меча Бразил - Холандија гледали смо с навијачима "кариока". Када је Робињо затресао мрежу, све је могло да експлодира од одушевљења и радости. Повадили су Бразилци вувузеле и трубили до бесвијести. Помислио сам да ће их инфаркт ударити колико су се били зајапурили. Дува и старо и младо, и мушко и женско... Они дувају, а вувузеле стижу бродовима из Кине, као и сви остали навијачки реквизити. Има их прегршт...

Отишли смо од Бразилаца и ушли у пицерију у којој је доминирала наранџаста и "плаво-бијела" боја. Носио сам дрес ФК Славија из Источног Сарајева, али су ме Aргентинци срдачно поздравили, јер сам био у бојама њихове репрезентације. Кад сам видио раздрагане аргентинске навијаче, ухватио сам се за главу. јер сам знао да неће бити спавања у "Сити Лоџ Вотерфорду". У том хотелу су и навијачи Aргентине. Има их мало, али су бучни, катастрофа. Једино што је добро, немају оне проклете пластичне трубетине... Доводе нас до лудила.

Исто "лудило" нас је захватило и за вријеме меча Уругвај - Гана.

Комплетан ресторан није навијао, већ урлао за Гану. Наравно уз вувузеле. Једна габаритна црнкиња је чак имала три трубе, од чијег звука сваког нормалног човјека мозак заболи. Угурала је једну у другу, па дува ли дува... Баш смо се питали колики јој је капацитет плућа. Тада смо видјели колико страсти и темперамента Јужноафриканци уносе у навијање. То се мора осјетити и видјети, а играла је Гана. Није њима уопште било важно што то није селекција њихове земље, они су силно жељели побједу Гијана и осталих... 

Енглески језик

Четвртфинални дуели показали су ми искрену радост Јужноафриканаца, не само према фудбалу, већ према гостима који их посјећују. Нема ниједног становника, а поготово црнца, да вам се не насмије, одговори ако га нешто питате, покуша да вам помогне. Говоре неки чудни енглески, а нас су највише насмијали када су тражили да им говоримо на енглеском... Мислили су на "њиховом енглеском".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.