Мухамед Ибрахимбеговић Фишер присјетио се двомеча Борца са Андерлехтом

БАЊАЛУКА - Прве европске наступе Борац је забиљежио прије 50 година, када је у првом колу у два меча декласирао луксембуршки Римеланж, да би потом у другом колу Купа побједника купова снаге одмјерио са освајачем овог трофеја те сезоне белгијским Андерлехтом, од којег је часно елиминисан.

А сви који се сјећају тог времена памте да је централна фигура у тим европским дебитантским наступима био Мухамед Ибрахимбеговић Фишер, који је постигао шест голова, а само у првом мечу против Римеланжа у побједи од 9:0 на Градском стадиону чак пет. Тог 17. септембра 1975. године мрежу "јединице" Римеланжа Жан-Пола Бодеона начео је Милош Цетина у шестом минуту, а онда је на сцену ступио Фишер и погађао редом у 14, 48, 57, 58. и 86. минуту. Цетина је европском првенцу придодао поготке у 16. и 60. минуту, а једном је мрежу погодио и Душан Јурковић у 82. минуту.

- Да сада дате неком пет погодака у европској утакмици, о вама би говорила цијела планета. Мени се тада посрећило и то ћу заувијек памтити и наравно да ми је то најдража утакмица у каријери. Бањалука је неколико дана прије меча одисала правом фудбалском атмосфером. Сви су причали само о нашој утакмици и једва чекали да дође тај дан. Послије наше убједљиве побједе славље је дуго трајало. Била су то нека љепша и много мање компликована времена. Времена када се некако више уживало у свему, када је спорт имао душу - истакао је Ибрахимбеговић, који је 12. октобра прославио 72. рођендан.

Реванш је одигран 2. октобра, али је и прије њега било јасно да ће Борац у друго коло. Међутим, и у Луксембургу су Бањалучани били на висини задатка и забиљежили су побједу од 5:1. Сјенку на ту утакмицу бацио је сукоб између тренера Борца Бориса Маровића и фудбалера Владимира Ћулафића. Маровић је по повратку у Бањалуку одлучио да оде са кормила, а за његовог насљедника је именован Миљенко Михић, који је водио екипу против Андерлехта 22. октобра у Бриселу и 5. новембра 1975. године у Бањалуци.

 - Нисмо имали практично пуно времена да се упознамо, а већ је пред нама био први сусрет другог кола у којем је на стадиону "Хејсел" у Бриселу требало да се састанемо са Андерлехтом. Белгијанци су тада имали један од најбољих тимова у Европи, који је предводио славни Холанђанин Роб Ренсенбринк, стријелац два гола у првом мечу. Већим дијелом сусрета смо се добро носили, али нисмо издржали. И данас мислим да бисмо далеко боље прошли у том првом мечу да је тренер Михић са нама био више времена и да нас је боље упознао. У реваншу на нашем стадиону, на који није ни игла могла да падне, била је другачија прича. Успио сам да постигнем гол у 38. минуту, имали смо још неколико великих прилика, погодили смо стативу и били бољи током цијеле утакмице, али је Андерлехт отишао даље. А онда су се у наставку такмичења Белгијанци напросто прошетали и освојили пехар. Тако је завршена прва европска прича Борца у којој сам ето има значајну улогу са шест погодака. Од њих шест посебно сам поносан на онај Андерлехту - наставио је Ибрахимбеговић.

Мало је познато да је Борац имао јако тежак пут годину дана раније у Купу Југославије, преко којег је изборио тај први европски наступ. Први противник у шеснаестини финала била је Црвена звезда, коју су Бањалучани савладали на "Маракани" са убједљивих 4:1.

- Биле су другачије прилике у тадашњем фудбалу, јер је практично свако сваког могао побиједити. Звезда је послије првог полувремена водила са 1:0, а онда су се "кола окренула на наш млин". Наиме, њихов тадашњи тренер, а касније наш Миљенко Михић већ је био извршио двије измјене, тако да је послије повреде Николе Јовановића остао са десет играча на терену. Веома брзо Џевад Кресо је изједначио, два гола је потом постигао Абид Ковачевић и један Милош Цетина за убједљиву побједу - истакао је Ибрахимбеговић.

У осмини финала Борац је елиминисао Сарајево послије бољег извођења пенала са 4:2 (0:0 у регуларном току), а у четвртфиналу у Љубљани Олимпију на исти начин са 5:4 (1:1, послије продужетака 2:2). На Градском стадиону у Бањалуци је у полуфиналу савладан Жељезничар са 2:1, а онда је на Дан републике, 29. новембра 1974. године, услиједило велико финале против Хајдука, које је играно на стадиону ЈНА у Београду.

- Тада је у Београду било пола Бањалуке, баш као 11. маја 1988. године. Нажалост послије јуначке борбе против Хајдука поражени смо са 0:1, али 13 и по година касније успјела је једна друга генерација мог Борца, која је тада савладала моћну Црвену звезду истим резултатом. А, с обзиром на то да су Сплићани те сезоне, када су нас побиједили у финалу, освојили дуплу круну, ми смо се први пут дочепали европске сцене. Све остало је историја - са великом сјетом и осмијехом на лицу присјетио се Ибрахимбеговић.

Многи га сматрају можда и најбољим центарфором у историји Борца. Још је најефикаснији играч овог клуба на европској сцени, а остаће упамћен и као најбољи стријелац Бањалучана у Првој лиги Југославије, гдје је погађао 78 пута.

- Имао је Борац тих година сјајну екипу, а сигурно најбољи играчи са којима сам играо су били Хуснија Фазлић, који је био већ при крају каријере и Абид Ковачевић. Не смију бити заборављени ни сјајни голман Маријан Јантољак, Милош Цетина, Зоран Смилески, Звонко Видачак... А тек како је јака била Прва лига. У Хајдуку највеће звијезде су били Славиша Жунгул, Ивица Шурјак и Јурица Јерковић, у Динаму Златко Цицо Крњачар, у Партизану Момчило Моца Вукотић, у Звезди Владислав Блеки Богићевић, Драган Џајић... У сваком клубу је било по неколико сјајних фудбалера. Драго ми је што сам играо у то вријеме, што сам обиљежио једну епоху у Борцу, али сматрам да је било и бољих нападача од мене на Градском стадиону. Уз голове у Европи један од најдражих ми је онај против зеничког Челика, када смо се у директном окршају борили за опстанак. Дао сам погодак у самом финишу утакмице, изборили смо опстанак, а нас шест или седам је тада добило станове. Да нисмо побиједили, остали бисмо без крова над главом - присјетио се Ибрахимбеговић.

Годинама га је у својим редовима хтио загребачки Динамо, али то се никада није десило.

- Динамо није штедио новац да ме доведе у своје редове, али то се није десило. Уз пристојну суму новца нудили су и четири млада играча да дођу на каљење у Бањалуку. Били су то: Стјепан Деверић, Томислав Ивковић, Марко Млинарић и Душко Поповски. Међутим, у Борцу нису хтјели ни да чују. Одмах би ми запријетили са одласком у војску, са којим сам одуговлачио док год сам могао, јер сам сматрао да ће ми се одлазак у ЈНА одразити на каријеру. Мени тада није остало ништа друго него да се примирим и наставим да играм за Борац - нагласио је Ибрахимбеговић.

Тада се у иностранство није могло прије навршених 28 година.

- Отишао сам у војску са практично навршених 27 година, што је био посљедњи рок за служење у ЈНА. По повратку са служења војног рока у Борац је стигла понуда из Турске, која није могла бити одбијена. Добили су велико обештећење за мене, али да бих отишао у Турску, морао сам да добијем бројне потврде, а једна од њих је била и да се изјасним као муслиман турског поријекла. Отишао сам у Фенербахче који је тада тренирао Бранко Станковић. Он је неколико година као шеф стручног штаба Црвене звезде са Београђанима стигао до финала Купа УЕФА. Имао је надимак Амбасадор и био је сигурно тада међу пет најбољих тренера на свијету. Био је строг, оштар, али и правичан. Од њега се могло много тога научити. Играо сам добро код њега, а са Фенером сам освојио титулу и Куп Турске. И још неке пехаре, јер су имали неколико купова годишње. Био је то сјајан период за Фенербахче. Тада сам направио велику грешку, јер сам одлучио да завршим каријеру раније него што је требало. Био сам презадовољан зарађеним у Турској и са пуним џеповима сам одлучио да се вратим у своју Бањалуку. Станковић је хтио да одиграм још сезону, двије, али га нисам послушао и касније сам се покајао, јер сам могао далеко више да зарадим него у том првом уговору - искрен је Ибрахимбеговић.

Сарађивао је са многим тренерима и фудбалским радницима, али је издвојио двојицу.

- Био сам на каљењу у Наприједу и могу да кажем да таквог предсједника као што је био Душко Ожеговић нико никада није имао. Био је људина у сваком смислу ријечи. Тада је тренер у Борцу био Гојко Зец и дошао је на Мејдан (данашње Обилићево) да гледа друге играче. Видио је мене и рекао да ја морам у Борац, а да га остали не интересују. Он је од мене створио правог играча и на томе сам му био захвалан - рекао је Ибрахимбеговић и додао да је из тог времена много анегдота од којих је већину већ заборавио, али зна да је за њих углавном био задужен Драган Киме Марјановић.

Године неумитно пролазе, све је мање на Градском стадиону, али ће, како је истакао, заувијек бити у вези са оваквим клубом.

- То је љубав, која је на неки начин обиљежила мој живот. Наравно да пратим дешавања у клубу. Борац је у прошлој сезони направио сјајне резултате у Европи, надам се да ће сада освојити титулу, која ће бити најљепши поклон за 100. рођендан. То је јубилеј вриједан дивљења и надам се да ће бити достојно прослављен - рекао је на крају Мухамед Ибрахимбеговић Фишер.

Надимак

Ријетки су они који Мухамеда Ибрахимбеговића зову по имену и презимену, јер је много познатији, бар у родној Бањалуци, по надимку Фишер.

- Прије 53 године, тачније 1972, на Исланду у Рејкјавику меч за првака свијета у шаху играли су Борис Спаски из Совјетског Савеза и Роберт Боби Фишер (САД). Сви су наравно навијали за Спаског, који је долазио из комунистичке земље, а ја сам рекао да навијам за Фишера. Сви су ме у чуду гледали. У инат сам скандирао Бобију Фишеру и ето остао ми надимак - нагласио је Мухамед Ибрахимбеговић.

 

Жал за репрезентацијом

Иако је годинама био један од најбољих центарфора у Првој савезној лиги Југославије, Мухамед Ибрахимбеговић није одиграо ниједну утакмицу за репрезентацију Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

- Увијек сам био скроман и задовољан, али то је једна од ствари које сам тешко преболио. Истина, тада је било стварно добрих фудбалера, који су играли на позицији центарфора, али без обзира на то, вјерујем да сам заслужио бар једну шансу - истакао је Ибрахимбеговић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.