Милан Смиљанић за "Глас" о чувеној изјави на "Маракани": Поново бих исто рекао

БАЊАЛУКА – Међународни хуманитарни турнир ветерана "Ми играмо, они побјеђују" игран у Бањалуци окупио је велики број мајстора фудбала и публика је стварно могла да ужива у њиховим потезима. Екипу Партизана са капитенском траком око руке предводио је Милан Смиљанић.

Поред популарног Лоле, "црно-бијеле" су до финала носили Антонио Рукавина, Дарко Малетић, Милан Перендија и други. Борац је славио у завршној представи након бољег извођења пенала са 3:1. Регуларни дио завршен је без побједника – 2:2. У једној од пауза између мечева, Лола Смиљанић је за "Глас Српске" направио кратку ретроспективу своје играчке каријере.

Причао је са пуно емоција о Партизану, о садашњој екипи, односно дјеци коју је водио, а данас су окосница "ваљка", о "оној" изјави након побједе у "вјечитом" дербију на "Маракани", али и о надимку, периоду проведеном у Еспањолу, те младој репрезентацији и наравно Дејану Миловановићу. За почетак признао је да се пријатно осјећа у Бањалуци.

- Најбитније је оно због чега смо дошли, да одиграмо овај хуманитарни турнир за децу. Има доста момака, бивших репрезентативаца, добро се познајемо са великих и малих терена. Драго ми је да видим неке људе после толико времена и увек се радо одазивам на овакве турнире. Драго ми је и да смо ми као Партизан показали да увек идемо на прво место. Пласирали смо се у финале, а ривал је славио на пенале – рекао је Смиљанић.

Искусни задњи везни реактивирао се и вратио на велике терене. Придружио се групи ентузијаста са жељом да спасе београдски Рад.

- Има нас седам, осам старијих, искуснијих. Знаш како кажу "да младост не може без искуства и обрнуто". Ми смо то спојили. Доста играча у Рад се вратило из дуге пензије, ја сам из кратке - две, три године. Првих пар кола није то изгледало сјајно док нисмо мало ушли, наместили се. Има и доста младих, талентованих момака, који су дошли због нас. Ми смо их повукли да одржимо Рад у животу, јер то је један београдски клуб и свима је драг, јер Рад има историју. Драго ми је што играм поново велики фудбал, јер то је мој живот и стварно уживам. Тренирамо двапут недељно, јер је то пети ранг, али нон-стоп играмо мали фудбал и то је нека врста тренинга. У некој коректној смо форми – изјавио је Смиљанић.

Дојучерашњи тренер омладинаца Партизана помно прати дешавања у Хумској. Истиче да је посебно поносан на клинце који сада носе дрес "ваљка", јер све су то његова дјеца. 

- Драго ми је кад видим позитивне ствари у Хумској, јер сам ја од шесте године у Партизану. Резултати нису дошли, иако су момци то негде заслужили. Иначе, ја сам био тренер омладинаца и тих седам, осам момака које сам водио сад играју за први тим и добро их познајем. Знао сам да имају таленат и то нешто за Партизан. Дошла је смена генерација, нова управа. Ушли су ти момци, показали су да могу достојно да носе дрес Партизана. Наравно, Европа је велики залогај за њих, јер су то момци од 17, 18 година, али залог за будућност је добра и то је нешто најбитније што Партизан треба да гледа, јер увек мора да има момке из своје школе, од чије продаје ће живети. Тако сам и ја, поникао сам у Партизану и после сам млад отишао у Шпанију. Драго ми је кад видим да та деца долазе из наше школе - нагласио је Смиљанић.

Лола за себе каже да је "партизановац од главе до пете" и да је најљепши период у каријери провео у Хумској.

- Узео сам четири титуле, једну дуплу круну. Тада смо имали једну сјајну генерацију, играли смо Лигу шампиона 2010. године. Та година ми је била најлепша у каријери. Једноставно уживали смо. Стално сам, док сам био тренер омладинаца, момцима то причао, да је најлепше, а у исто време и најтеже играти за Партизан и они су то слушали. Сад су у тој позицији и људи од њих очекују велике ствари. Они ће у једном моменту надоћи. Резултати их нису испратили, али нека нада се јавила, навијачи су се вратили на стадион и јако ми је драго због тога, јер ја сам "партизановац" од главе до пете - подвукао је Смиљанић.

Његове ријечи послије 128. "вјечитог" дербија који је одигран 2007. године на "Маракани" у ком је Партизан славио са 4:2 и даље одзвањају и дефинитивно се памте. Тада је млади Лола Смиљанић рекао сљедеће: "Мислим да смо затворили овај стадион. Показали смо ко смо и шта смо, да имамо карактер и срце, које смо оставили на терену. Црвена звезда нека освоји титулу ако хоће, ако их није срамота, наравно".

- У том моменту је то било доста занимљиво, 11 година нисмо победили Звезду на "Маракани". То је једноставно из мене некако изашло, као реакција младог дечка жељног доказивања, жељног победа у дербију, јер сам на њих навикао. У млађим категоријама сам све дербије играо и побеђивао. Тај неки спортски безобразлук је једноставно изашао из мене, Партизанови навијачи су били најсрећнији и дан-данас се то препричава, неки Звездини навијачи ме и дан-данас опомену на улици и насмеју се, јер је прошло скоро 20 година од тога. Нећу да кажем да не бих то поново урадио, али једноставно познавајући себе у том моменту, иако је била "врућа" глава, можда сам могао другачије да реагујем, на нормалнији начин да то урадим. Баш сам мојим омладинцима у Партизану то причао, јер су ме то питали – морају да буду умерени ако хоће да буду велики спортисти. Ја увек кажем оно што мислим, немам проблем са тим, али зна се где може и кад може, нисам погрешио, али сам могао то доста умереније рећи гледајући сад из овог угла, кад сам старији, искуснији када сам прошао доста ствари – признао је Смиљанић.

У 21. години из Партизана је прешао у Еспањол. Био је стандардан у екипи за вријеме тренера Ернеста Валвердеа.

- У првој сезони са Еспањолом сам победио и Реал Мадрид и Севиљу и Валенсију, истинске великане. Барселону никад нисмо могли да победимо, тад су били најјачи – присјетио се Смиљанић.

Прва звијезда "плаво-бијелих" тада је био легендарни голгетер Раул Тамудо.

- Тамудо је долазио код мене у Београд. То је један велики спортиста, имао је велику каријеру у Еспањолу. Имао је касније проблема са навијачима, хтео је да оде, имао је понуде, нису га пустили. У питању је једна икона Еспањола. Све најбоље о њему и дан-данас се чујемо, супер смо пријатељи – открио је Смиљанић.

Једна од најдражих успомена из каријере некада одличном задњем везном фудбалеру је Европско првенство за младе репрезентације одиграно 2007. године у Холандији. Изабраници селектора Мирослава Ђукића дошли су до финала у којем су поражени од домаће селекције – 1:4.

- Била је то једна наша сјајна генерација – 84. Са нама је играо наш велики пријатељ Дејан Миловановић, који је нажалост преминуо. Био би овде са нама на турниру да се није то десило. Једноставно, ту генерацију ћу памтити по њему. Дејан је у првој утакмици дао гол против Италијана, погурао нас, био наш најбољи играч. Велики је човек био и то првенство ћу памтити по њему. Пуно тога смо заједно прошли, ја као капитен Партизана, он као капитен Звезде. Ни дан-данас ми није јасно да се тако нешто десило таквом човеку – закључио је Смиљанић.

Лола

Надимак Лола Смиљанића прати кроз цијели живот, не само каријеру. Чак је на полеђини дреса, док је играо за Еспањол, умјесто презимена стајао надимак изнад броја.

- Лола ми је одмалена надимак. Мајка и отац су размишљали око имена. Име сам добио по деди. Моја мајка је много волела Иву Лолу Рибара, био је шмекер и одмалена ми је почела тепати: Лола, Лола и тако је остало. То су ме питали и у Шпанији, било им је симпатично, јер је Лола Долорес њихова једна краљица. Рекао сам им да ми је то надимак, да је моја породица тако одлучила. Код нас је надимак нормалан и једноставно је тако дошло. Пожелео сам да ми то Лола ставе на дрес и по томе сам постао препознатљив. И дан-данас ме ретко ко зове Милан, сви по надимку - рекао је Смиљанић.

Раул Гонзалес

Смиљанић нам је испричао и једну занимљиву анегдоту коју је имао са легендом Реала Раулом Гонзалесом.

- Ја сам њега јурио годину и по до две дана за дрес после утакмице. И нисам знао да сваки пут после утакмице, сви играчи Еспањола, односно све екипе које играју против Реал Мадрида резервишу дрес. Годину и по сам га јурио и једном ми је рекао: "Следећу утакмицу ти дајем". Ту утакмицу смо их победили. Упркос томе, он је дошао код нас у свлачионицу и дао ми дрес. У том моменту сам имао 20 година, то је за мене било невероватно. То је једна величина, није знао ко сам ја, али ми је обећао дрес и после утакмице, иако је изгубио, показао је величину, дошао и дао ми дрес који сам ја тражио – истакао је Смиљанић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.