Milan Smiljanić za "Glas" o čuvenoj izjavi na "Marakani": Ponovo bih isto rekao

BANjALUKA – Međunarodni humanitarni turnir veterana "Mi igramo, oni pobjeđuju" igran u Banjaluci okupio je veliki broj majstora fudbala i publika je stvarno mogla da uživa u njihovim potezima. Ekipu Partizana sa kapitenskom trakom oko ruke predvodio je Milan Smiljanić.

Pored popularnog Lole, "crno-bijele" su do finala nosili Antonio Rukavina, Darko Maletić, Milan Perendija i drugi. Borac je slavio u završnoj predstavi nakon boljeg izvođenja penala sa 3:1. Regularni dio završen je bez pobjednika – 2:2. U jednoj od pauza između mečeva, Lola Smiljanić je za "Glas Srpske" napravio kratku retrospektivu svoje igračke karijere.

Pričao je sa puno emocija o Partizanu, o sadašnjoj ekipi, odnosno djeci koju je vodio, a danas su okosnica "valjka", o "onoj" izjavi nakon pobjede u "vječitom" derbiju na "Marakani", ali i o nadimku, periodu provedenom u Espanjolu, te mladoj reprezentaciji i naravno Dejanu Milovanoviću. Za početak priznao je da se prijatno osjeća u Banjaluci.

- Najbitnije je ono zbog čega smo došli, da odigramo ovaj humanitarni turnir za decu. Ima dosta momaka, bivših reprezentativaca, dobro se poznajemo sa velikih i malih terena. Drago mi je da vidim neke ljude posle toliko vremena i uvek se rado odazivam na ovakve turnire. Drago mi je i da smo mi kao Partizan pokazali da uvek idemo na prvo mesto. Plasirali smo se u finale, a rival je slavio na penale – rekao je Smiljanić.

Iskusni zadnji vezni reaktivirao se i vratio na velike terene. Pridružio se grupi entuzijasta sa željom da spase beogradski Rad.

- Ima nas sedam, osam starijih, iskusnijih. Znaš kako kažu "da mladost ne može bez iskustva i obrnuto". Mi smo to spojili. Dosta igrača u Rad se vratilo iz duge penzije, ja sam iz kratke - dve, tri godine. Prvih par kola nije to izgledalo sjajno dok nismo malo ušli, namestili se. Ima i dosta mladih, talentovanih momaka, koji su došli zbog nas. Mi smo ih povukli da održimo Rad u životu, jer to je jedan beogradski klub i svima je drag, jer Rad ima istoriju. Drago mi je što igram ponovo veliki fudbal, jer to je moj život i stvarno uživam. Treniramo dvaput nedeljno, jer je to peti rang, ali non-stop igramo mali fudbal i to je neka vrsta treninga. U nekoj korektnoj smo formi – izjavio je Smiljanić.

Dojučerašnji trener omladinaca Partizana pomno prati dešavanja u Humskoj. Ističe da je posebno ponosan na klince koji sada nose dres "valjka", jer sve su to njegova djeca. 

- Drago mi je kad vidim pozitivne stvari u Humskoj, jer sam ja od šeste godine u Partizanu. Rezultati nisu došli, iako su momci to negde zaslužili. Inače, ja sam bio trener omladinaca i tih sedam, osam momaka koje sam vodio sad igraju za prvi tim i dobro ih poznajem. Znao sam da imaju talenat i to nešto za Partizan. Došla je smena generacija, nova uprava. Ušli su ti momci, pokazali su da mogu dostojno da nose dres Partizana. Naravno, Evropa je veliki zalogaj za njih, jer su to momci od 17, 18 godina, ali zalog za budućnost je dobra i to je nešto najbitnije što Partizan treba da gleda, jer uvek mora da ima momke iz svoje škole, od čije prodaje će živeti. Tako sam i ja, ponikao sam u Partizanu i posle sam mlad otišao u Španiju. Drago mi je kad vidim da ta deca dolaze iz naše škole - naglasio je Smiljanić.

Lola za sebe kaže da je "partizanovac od glave do pete" i da je najljepši period u karijeri proveo u Humskoj.

- Uzeo sam četiri titule, jednu duplu krunu. Tada smo imali jednu sjajnu generaciju, igrali smo Ligu šampiona 2010. godine. Ta godina mi je bila najlepša u karijeri. Jednostavno uživali smo. Stalno sam, dok sam bio trener omladinaca, momcima to pričao, da je najlepše, a u isto vreme i najteže igrati za Partizan i oni su to slušali. Sad su u toj poziciji i ljudi od njih očekuju velike stvari. Oni će u jednom momentu nadoći. Rezultati ih nisu ispratili, ali neka nada se javila, navijači su se vratili na stadion i jako mi je drago zbog toga, jer ja sam "partizanovac" od glave do pete - podvukao je Smiljanić.

Njegove riječi poslije 128. "vječitog" derbija koji je odigran 2007. godine na "Marakani" u kom je Partizan slavio sa 4:2 i dalje odzvanjaju i definitivno se pamte. Tada je mladi Lola Smiljanić rekao sljedeće: "Mislim da smo zatvorili ovaj stadion. Pokazali smo ko smo i šta smo, da imamo karakter i srce, koje smo ostavili na terenu. Crvena zvezda neka osvoji titulu ako hoće, ako ih nije sramota, naravno".

- U tom momentu je to bilo dosta zanimljivo, 11 godina nismo pobedili Zvezdu na "Marakani". To je jednostavno iz mene nekako izašlo, kao reakcija mladog dečka željnog dokazivanja, željnog pobeda u derbiju, jer sam na njih navikao. U mlađim kategorijama sam sve derbije igrao i pobeđivao. Taj neki sportski bezobrazluk je jednostavno izašao iz mene, Partizanovi navijači su bili najsrećniji i dan-danas se to prepričava, neki Zvezdini navijači me i dan-danas opomenu na ulici i nasmeju se, jer je prošlo skoro 20 godina od toga. Neću da kažem da ne bih to ponovo uradio, ali jednostavno poznavajući sebe u tom momentu, iako je bila "vruća" glava, možda sam mogao drugačije da reagujem, na normalniji način da to uradim. Baš sam mojim omladincima u Partizanu to pričao, jer su me to pitali – moraju da budu umereni ako hoće da budu veliki sportisti. Ja uvek kažem ono što mislim, nemam problem sa tim, ali zna se gde može i kad može, nisam pogrešio, ali sam mogao to dosta umerenije reći gledajući sad iz ovog ugla, kad sam stariji, iskusniji kada sam prošao dosta stvari – priznao je Smiljanić.

U 21. godini iz Partizana je prešao u Espanjol. Bio je standardan u ekipi za vrijeme trenera Ernesta Valverdea.

- U prvoj sezoni sa Espanjolom sam pobedio i Real Madrid i Sevilju i Valensiju, istinske velikane. Barselonu nikad nismo mogli da pobedimo, tad su bili najjači – prisjetio se Smiljanić.

Prva zvijezda "plavo-bijelih" tada je bio legendarni golgeter Raul Tamudo.

- Tamudo je dolazio kod mene u Beograd. To je jedan veliki sportista, imao je veliku karijeru u Espanjolu. Imao je kasnije problema sa navijačima, hteo je da ode, imao je ponude, nisu ga pustili. U pitanju je jedna ikona Espanjola. Sve najbolje o njemu i dan-danas se čujemo, super smo prijatelji – otkrio je Smiljanić.

Jedna od najdražih uspomena iz karijere nekada odličnom zadnjem veznom fudbaleru je Evropsko prvenstvo za mlade reprezentacije odigrano 2007. godine u Holandiji. Izabranici selektora Miroslava Đukića došli su do finala u kojem su poraženi od domaće selekcije – 1:4.

- Bila je to jedna naša sjajna generacija – 84. Sa nama je igrao naš veliki prijatelj Dejan Milovanović, koji je nažalost preminuo. Bio bi ovde sa nama na turniru da se nije to desilo. Jednostavno, tu generaciju ću pamtiti po njemu. Dejan je u prvoj utakmici dao gol protiv Italijana, pogurao nas, bio naš najbolji igrač. Veliki je čovek bio i to prvenstvo ću pamtiti po njemu. Puno toga smo zajedno prošli, ja kao kapiten Partizana, on kao kapiten Zvezde. Ni dan-danas mi nije jasno da se tako nešto desilo takvom čoveku – zaključio je Smiljanić.

Lola

Nadimak Lola Smiljanića prati kroz cijeli život, ne samo karijeru. Čak je na poleđini dresa, dok je igrao za Espanjol, umjesto prezimena stajao nadimak iznad broja.

- Lola mi je odmalena nadimak. Majka i otac su razmišljali oko imena. Ime sam dobio po dedi. Moja majka je mnogo volela Ivu Lolu Ribara, bio je šmeker i odmalena mi je počela tepati: Lola, Lola i tako je ostalo. To su me pitali i u Španiji, bilo im je simpatično, jer je Lola Dolores njihova jedna kraljica. Rekao sam im da mi je to nadimak, da je moja porodica tako odlučila. Kod nas je nadimak normalan i jednostavno je tako došlo. Poželeo sam da mi to Lola stave na dres i po tome sam postao prepoznatljiv. I dan-danas me retko ko zove Milan, svi po nadimku - rekao je Smiljanić.

Raul Gonzales

Smiljanić nam je ispričao i jednu zanimljivu anegdotu koju je imao sa legendom Reala Raulom Gonzalesom.

- Ja sam njega jurio godinu i po do dve dana za dres posle utakmice. I nisam znao da svaki put posle utakmice, svi igrači Espanjola, odnosno sve ekipe koje igraju protiv Real Madrida rezervišu dres. Godinu i po sam ga jurio i jednom mi je rekao: "Sledeću utakmicu ti dajem". Tu utakmicu smo ih pobedili. Uprkos tome, on je došao kod nas u svlačionicu i dao mi dres. U tom momentu sam imao 20 godina, to je za mene bilo neverovatno. To je jedna veličina, nije znao ko sam ja, ali mi je obećao dres i posle utakmice, iako je izgubio, pokazao je veličinu, došao i dao mi dres koji sam ja tražio – istakao je Smiljanić.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.