Милан Маричић, несуђени шампион Европе, за "Глас": На једно "може" од вјечности

ОСИЈЕК - Житњак, Маричић, Дрљача, Вуковић, Милићевић, Пакасин, Штајнбрикнер, Кончаловић, Вукчевић, Мушић и Влаовић – овако је гласио састав Осијека из једне од посљедњих сезона Прве савезне лиге бивше Југославије, који су напамет знали не само навијачи тима из некадашњег "Градског врта", већ и љубитељи фудбала од Вардара до Триглава. Исти случај је био и са осталим екипама, које су годинама имале исте тимове, а промјене у саставима су биле само козметичке.

Тако је било и на "Градском врту". Капитен тима са једног од култних стадиона бивше Југе, у другој половини осамдесетих и на самом почетку деведесетих, пуне четири године, био је продорни десни бек Милан Маричић. Уз "свето тројство" Слободанка Чоловић – Јасна Шекарић – Давор Шукер, Маричић је био најпопуларнији спортиста у Осијеку.

Управо Слободанка Боба Чоловић, газела с Драве, четвртопласирана са Олимпијских игара у Сеулу, дјевојка чија је побједа над Јармилом Кратохвилову на 800 метара - била шок свјетских размјера, освојила је срце стаситог момка из Караџићева, села у којем су све његове комшије навијале за Црвену звезду. Спорт их је спојио и били су најљепши пар у свом граду, све док луде године и још луђа дешавања нису захватила њихову земљу. Због несрећног рата напустили су Осијек, али, љубав је побиједила, остали су заједно до данашњег дана и живе на Крфу. Милан је имао још једну љубав, ону најискренију, дјечачку, као и сваки његов комшија – Црвену звезду. Својим играма у Осијеку (пуних 12 година носио је бијели дрес) заслужио је и позив будућег првака Европе. Само једно "може" дијелило га је од "Маракане", Барија, вјечности, али његов некадашњи саиграч, у том моменту директор Осијека, Маринко Сумић то никад није изговорио.

- Да било је то 1988. године, али клуб ме није пустио. Тада сам био проглашен за најбољег играча на својој позицији у Југославији. Имао сам тај исјечак из новина. На почетку, када ми је зазвонио телефон, мислио сам да ме неко зеза. Тада није било мобилних телефона, менаџера. Зазвонио ми је фиксни, пробудио ме је. Буквално ми је телефон испао из руке кад сам чуо: "Овдје Драган Џајић". Мислио сам да ме неко зеза. Играчи су то често радили, па снимали да се зезају с неким. Добро, ја сам већ био искуснији играч и не вјерујем да би ми то неко радио, још да ме пробуди ујутро. Ја занијемио. Џајић има специфичан, препознатљив глас, то је стварно био он, каже: "Пратили смо те годину дана, Љупко Петровић је дао најбоље препоруке за тебе". То је било прије него што ће Љупко доћи у Звезду, када се стварала та екипа која ће освојити Европу. Тада сам имао рецимо 26-27 година, најбоље године. Одмах сам отишао код нашег директора Маринка Сумића Сумаре и рекао му: "Директоре, звао ме Џајић. Спреман сам буквало да идем пјешке до Београда". Њих двојица, Сумара и Џајић имали су добру сарадњу. Каже мени Сумара: "Ја ћу теби помоћи на крају". Сумара и ја смо били саиграчи, кажем му: "Дај Сумара, пусти ме, човјече, знаш шта је Звезда". Кренеш да играш фудбал и дођеш до свог циља, да заиграш за Звезду, еј! У мом селу сви навијају са Звезду. Био сам капитен Осијека и кад играју проти Звезду,  они дођу из села и сви навијају за Звезду, нико не навија за мене ха-ха-ха. Каже мени Сумара: "Јој молим те схвати ме, не могу, став је предсједништва да сви останете на окупу, имамо добру генерацију". То је она најбоља генерација када нисмо ушли у Куп УЕФА. Тако да нит' сам отишао у Звезду, нит' смо изборили пласман у Европу. Тотално сам се разочарао, отшао сам кући, тренирао сам сам, нисам хтио са екипом, али сам се вратио послије разговора са људима из клуба. Умјесто мене у Звезду је дошао Душко Радиновић, касније и Љупко, скоцкала се екипа и освојили су све. Звезда једном зове – у даху је испричао Маричић за "Глас Српске".

ГЛАС: Ви сте 12 година носили дрес Осијека, од тога сте годину дана били у војсци. Како су изгледали Ваши почци на "Градском врту?

МАРИЧИЋ: Дошао у десетом мјесецу 1979. на један пробни тренинг и остао. Имао сам проблема са плућима тако да су ми пролонгирали тај почетак. Сљедеће, 1980. године, имао сам приступницу за Осијек, када сам и почео да тренирам с њима. Одмах сам упао у први тим. У Осијек сам дошао из једног малог мјеста, Караџићева. Ријеткост је да један клинац из "жњ" лиге дође до прве поставе и остане толике године у једном клубу.

ГЛАС: На дебију у Првој лиги дали сте водећи гол за Осијек у побједи Вашег клуба против Вардара у Скопљу (2:1).

МАРИЧИЋ: Да, прва моја пролигашка утакмица. У Осијек сам дошао као шпиц играч. Те прве двије, три године сам и играо шпица. Са 17 година сам дошао у Осијек, увијек сам као клинац добро радио и играо на припремама. Неријетко сам био и први стријелац. Изборио сам се и за стартера тих првих неколико утакмица. Међутим, фалило ми је континуитета, голова. Требало ми је шест шанси да дам један гол. Био сам ја и брз, имао сам и неки дриблинг, имао сам солидну технику, али не и мирноћу у реализацији. Онда се појави се један Давор Шукер и из пола шансе да четири гола. То је урођено. Класа. Врхунска.

ГЛАС: Је ли Шукер стварно био толико добар и на почецима?

МАРИЧИЋ: Како није. Имао сам ту срећу да сам играо с њим. Играли смо четири, пет година заједно. То је био играч који је са смијешком даво голове, буквално се зезао са голманима. Био је изразито разноврсан, давао је голове на све могуће начине: главом, па из волеја, лоб ударцем... Кад подбоде лопту, па се смије голманима, онда га они вијају онако на тренизима. А он је са осмијехом све то радио. Чудо невиђено.

ГЛАС: Знао је и Шукер да промаши као ономад у Купу против Борца, два пенала му је "скинуо" покојни Тончо Јаковљевић.

МАРИЧИЋ: Сјећам се, било је 0:0, на пенале смо изгубили. Шукер је промашио пенал у игри и у пенал серији, Јаковљевић му је одбранио...Те године су Бањалучани освојили Куп Југославије. Сјећам се још једне утакмице против Борца, мислим да смо је изгубили - 3:0. Сјећам се да нам је онај плавокоси брзанац Дејан Лукић дао два гола. Једини играч из Борца с којим имам контакт, ту смо и истих година и увијек ми је драго кад се чујемо, а прије двије године сам га видио на Крфу - то је Дамир Шпица.

ГЛАС: Него да се вратимо ко је Вас прекомандовао у одбрану?

МАРИЧИЋ: Кренуо је с тим Милан Ђуричић. Никада то нећу заборавити. Милсим да је била 1984. година. Играли смо против Хајдука. Разболи се Мирко Лулић, који је послије отишао у Динамо, у авиону, има температуру. Дође ми Ђуричић и каже: "Нема ко, а ја нешто мислим да би ти могу да чуваш Златка Вујовића". Златко је тада био експлозија, капитен репрезентације Југославије, један од бржих фудбалера. И сад, ако он мисли да могу, нема проблема. Изгубимо ми ту утакмицу са 3:0, била је велика разлика. Хајдук је тада био, по мени, можда и најбоља југословенска екипа, са Иваном Гудељом, Баком Слишковићем, Вујовићем...Међутим, упркос поразу, ја добијем у новинама већу оцјену од свих осталих саиграча. А ништа нисам одиграо. Нисам лично ни био задовољан, али шта је било битно? Златко Вујовић није дао гол, није се наиграо. Мени је помогло исто то што сам био брз и што сам био шпиц. И знао сам шта треба да радим, кретње и маневар без лопте. То ми је помагало да зауставим ривала, јер сам знао финте, дриблинге, држати дистанцу. Долази сљедећа утакмица. Види, Ђуричић да је то добро било. Послије је дошао дуел против Ријеке и Дамира Деснице, који је исто врхунски фудбалер, па сам играо против Звезде са Сулејманом Халиловићем, исто врхунски фудбалер...Рекао сам Ђуричићу једном приликом: "Немој од мене правити одбрамбеног играча, нисам ја то". Е онда је дошао Љупко Петровић, послије Ђуричића и онда ме, буквално, он усмјерио. То је било већ послије војске. Он је инсистирао да будем тај бочни играч, који је стално у офанзиви, јер сам био шпиц играч и мени је то лежао. Имао сам један на један, дао сам много голова, имао сам индивидуални квалитет. Да би, на крају, у Грчкој завршио као либеро. Четири године сам играо либера. Да сам играо још двије године, можда би био и голман ха-ха-ха.

ГЛАС: Како гледате на рад с Љупком Петровићем?

МАРИЧИЋ: Љупко је мени је био тренер три године. Он је прво био помоћник Ђуричићу, који је за мене био највећи иноватор у нашем фудбалу. Љупко је био његова копија, али је Љупко био много флексибилнији. Рецимо Чваљо Ђуричић, дође и каже управи: "Или лети седам играча или ја идем". Па лакше је отјерати тренера него седам играча. А тих седам играча, све су то легенде Осијека, старији играчи. Они не желе пуно да тренирају, рецимо Мустафа Хукић је био међу њима. Ђуричић је био крут, онако старог кова, радник. Два мјесеца смо ми на припремама код Чваље уигравали како да играмо тотални пресинг. Он је то видио од Томислава Ивића, кад је овај водио Ајакс. Били смо једина екипа код нас која игра тотални пресинг. Али има цака. Играли смо против Динама из Винковаца пријатељску утакмицу. Они су тад били јака екипа. Изгубили смо са 4:0, седам дана прије почетка првенства. Тешко је играти тај пресинг, један кад испадне, пуца цијели ланац. Тада је Чваљо повукао ручну. Касније је он отишао, а три пута је тако ишао и враћао се да гаси пожар. Љупко је дошао послије и био са нама три године. Он је водио најбољу генерацију Осијека. Замало смо ушли у Европу, Динамо нас је у посљедњем колу побиједио са 3:1 у Загребу, то нас је коштало. Љупко је константо имао узлазну путању. Он је био професор физичког, радио је у школи. Послије је отишао у Спартак из Суботице, који је испао из прве лиге и одмах га је сљедеће године вратио. Одмах послије тога отшао је у Војводину и са њом био првак државе. Оде послије у Рад, који до тада двије-три године играо прву лигу и са "грађевинарима" изађе у Куп УЕФА. Послије је са Звездном направио то што је направио. Интелигентан је, тактичар. Љупко препозна какве ко има могућности. Препозна то и усавршава. Знао је извући максимум из играча. Били су му јаки тренинзи. Стално је било неко трчање, стално тензија на тренингу. Сви су фокусирани. Никада то нећу заборавити. Једном смо у јануару, на јутарњем тренингу, трчали 28 километара, да раширимо плућа. Тада је енглески везни фудбалер трчао 4,5 км по утакмици.

ГЛАС: Најбоље партије пружали сте против Партизана и Црвене звезде.

МАРИЧИЋ: Најбоље сам играо против Партизана, против њих сам се надавао голова. И против Звезде сам одлично играо, али против Партизана посебно, јер сам ја са 14 година ишао на пробу у Партизан, а био сам Звездаш. Тада је Биће Младинић био тренер Партизана, освојили су првенство и куп. Онда је Младинић отишао из клуба. Да се вратим, било је нас 30 клинаца на проби. Четворица су "заокружена". Био сам и ја међу њима. Међутим, послије није било контакта. Можда је то негдје мени остало у подсвијести и када дође Партизан – експлодирам. Једном у каријери сам добио "десетку" у новинама, било је то баш против "црно-бијелих". Асистирао сам, односно центрирао Јасмину Џеки за гол, па сам ушао у шеснаестерац, направио дриблинг, варку – свиран је пенал нада мном, онда сам прешао Љубу Радановића и Владу Вермезовића, ушао у шеснаестерац и десном вањаком дао гол...Добили смо их 4:1. 

ГЛАС: Ратно лудило натјерало је супругу и Вас да напустите Осијек у септембру 1991. године. Како је то изгледало тада?

МАРИЧИЋ: Да вам кажем нешто, Боба и ја смо били капитени који су отишли из Осијека, ја фудбалског, она атлетског клуба. Боба је уз Шукера и Јасну Шекарић била највећа звијезда у граду. Прави разлог што сам напустио град је што сам се уплашио. Нико мене није тјерао, никакав проблем нисам имао, нит' ми је неко пријетио, нит' ми је неко нешто ружно рекао, да морам да идем и слично. Једноставно, имао сам у том моменту већ 29-30 година. Нисам знао куда све то води. Није било мобилних телефона, као сад да можемо читати, пратити вијести. Тражио сам неко рјешење шта да радим, да идем негдје да играм. Мислио да је то крај да нема више играња. А шест мјесеци прије тог лудила, не препознам ситуацију. Боба и ја смо били у Португалу, у Фару, Фаренсе. Тамо сам договарао услове, прошао љекарске прегледе и остало је да договорим новчане услове. Запело је око цифре. Тражио сам нешто мало више. Није била велика разлика између њихове понуде и онога што сам ја тражио. Остао сам досљедан. Нисам хтио да идем, у Осијеку сам имао све. Био сам и код куће. Саиграч Милан Јанковић и ја отварарали смо фирму "Милан компани". Он је из Бихаћа, годину дана старији од мене. И он је седам година играо за Осијек, сада је на Исланду. Предали смо да отворимо кафић на стадиону, директор клуба, Сумара нам је помогао. Ја сам купио и неке покер апарате, тад је то било у моди. У то сам много уложио. Једини ја нисам препознао да долази лудило. Да сам знао, за мање пара остао бих у Португалу.

ГЛАС: Јесте ли имали проблема приликом одласка у Србију?

МАРИЧИЋ: Овако је било, сјели смо у ауто Боба и ја. Нисам хтио да га напуним стварима, јер је полиција враћала. Тад је већ почела фрка и бомбрадовање...Боба и ја смо кренули са једном торбом. Ишли смо према Ђакову. Већ су "скидали" мушкарце за војску, све је кренуло опасним путем. Дођем до аутопута и правац Београд. Тамо сам имао много родбине, пет тетки, два ујака...Мајка је отишла раније тамо. Ми смо на путу наишли на милицију, зауставили су нас и питали гдје идемо. Препзнао нас је милицајац. Рекао сам им да возим Бобу на аеродром, да иде на митинг у Мадрид. А она је стварно седам дана прије била у Мадриду на митингу. Људи су били љубазни, ми смо прошли: "Пожурите, вратите се..." Касније се затворила граница, повратка више није било...

ГЛАС: Како је ишло даље, кад сте дошли у Београд?

МАРИЧИЋ: Кад сам дошао тамо, звало ме 10-11 клубова. Не Звезда и Партизан. Већ сам рекао, Звезда једном зове. Имао сам понуде Рада, Земуна, Војводине, Радничког из Крагујевца, Напретка, Будућности из Подгорице, Сутјеске...Имао сам тада 30 година, толико година сам био капитен Осијека, имао сам неку репутацију...Мени се нешто допао Рад са Сељом Јовановићем на челу. Он је био легенда. Нажалост, нисам га затекао, те године је умро. Али сам затекао врхунске играче на Бањици: Љубинка Друловића, Ивицу Момчиловића, Љубишу Милојевића, Бату Мирковића, био је ту и покојни Миленко Ковачевић...Баш је била добра, одлична екипа. Али прије тога сам отишао на Кипар. Имао сам понуду да идем у Цирих, све преко неког менаџера. Звао ме и мој пријатељ Лука Костић, играли смо заједно у Осијеку, он је био на Исланду, ја размишљам гдје ћу тамо...Богу иза ногу. Срео сам и једног менаџера, требао сам ићи у Самсун у Турску. Међутим, то је нешто било навече, нисам могао да брзо донесем одлуку, да одмах идем и отишао сам на Кипар, преко неког лика, менаџера. Био сам у Анортозису. Све је било договорено. Играо је Темури Кецбаја, а тренер био Анхел Јорданеску. Они ми кажу треба им "десетка", а ја сам у Осијеку и у вези играо, као осмица. Имао сам технику као са малог фудбала, ролао сам пуно. На пробној утакмици дам два гола, они се одушеве, па и питају: "Откуд ти на Кипру, ти си врхунски играч"?! Ипак ја на све то одем у Рад и ту сам играо шест мјесеци до љета 1992. и онда сам отишао у Патру, односно Панахаики, гдје сам остао четири године.

ГЛАС: Какав утисак, док сте били на Бањици, је на Вас оставио Зоран Ризнић?

МАРИЧИЋ: Можда је то и највећи виртуоз с лоптом којег сам упознао и с којим сам играо. Нисам могао да вјерујем да човјек који је виши од мене ја имам 186 цм - он је још виши - да има тако савршену технику. Био је чудо од играча. Али не знам како је тако талентован фудбалер могао себи дозволити да дође пијан на тренинг. Само код њега сам видио да неко толико ради против себе и то ми је било непојмљиво. Изађемо ми једно вече послије утакмице да се мало опустимо, Друловић, покојни Миленко Ковачевић, Ризна, Милош Дабић, Ивица Гвозден, ја...Останемо до краја, већ се локал испразнио и одједном Ризна оде код конобара и каже: "Однеси тамо 16 отворених пива". Ма ни попили их нисмо. Али људи, невјероватно. Такав таленат нигјде нисам видио, он је "причао" с лоптом. Има једна анегдота, то су ми причали људи који су играли с њим у Грчкој. За опкладу је с неким ликом у Лариси, за пет пива, узео нараџу, убрао је и "натитрао" с њом 50 пута?! Чудо невиђено. И Друловић је био исто врхунски играч, брз, незгодан, дриблер, реализатор, тежак за чување...

ГЛАС: Какав је био Зоран Бата Мирковић?

МАРИЧИЋ: Бата је тад почињао. Био је атлета, добро грађен, радан, дисциплинован, жељан свега. Он је радио 300 одсто, један фајтер, који није стајао, као да је у струју укључен.

ГЛАС: Играчку каријеру сте окончали у Грчкој, у Панахаикију, а шта радите данас?

МАРИЧИЋ: На Крфу сам већ 18 година, али сам живио у Патри, тамо гдје сам играо. То је трећи град по величини у Грчкој, послије Атине и Солуна. У Грчкој радим као тренер, на Крфу, у једној академији. Седам година већ. Отворио ју је један исто бивши фудбалер, који је такође играо за Панахаики. Ту сам се пронашао и фино то иде. Имам доста клинаца, негдје око 350. То једна од најбољих академија на Крфу. Сарађујемо са Олимпијакосом већ пет година. Стари сам ков тренера и нема код мене неке велике дипломатије са предсједником који рецимо продаје лустере. Он да мени прича о фудбалу, како треба играти: "Предсједниче, продаји лустере, пусти фудбал мени". Мало сам суров. Имали смо добар резултат прошле године. Извели смо десет играча, први пут у историји Крфа, сви су отишли у прволигашке клубове, један у Олимпијакос, двојица у АЕК, један у Панатинаикос, један у Астерас, један у ОФИ, један у Волос. Изгурали смо фантастичну генерацију. То се никад прије није десило. Пет година су ти клинци тренирали са мном и то ми је велика сатксфакција.

ГЛАС: У јануару сте поново били у Осијеку.

МАРИЧИЋ: Осијек је мој клуб. Рад волим, али сам провео мало времена на Бањици, Панахаики ми је драг, тамо сам био и помоћни тренер кад сам престао да играм, кад су били у Првој лиги. Радио сам у и у академији, био сам технички директор...Али све ове године највише сам пратио Осијек. Дуго нисам ишао тамо. Мислим да је прошло једно 15 година када сам први пут поново крочио на стадион Осијека, тад је био још стари стадион "Градски врт". Негдје 2006. године. Сачекао ме је тадашњи директор Ален Петровић. Он је био клинац кад сам ја играо. Сачекао ме је и чувени голман Мирослав Житњак. Били су ту и Жељко Пакасин, Томислав  Штајнбрикнер, рекли су одмах углас: "Капетане наш"! Дошао је покојни Тонко Вукушић, који ми је био тренер. Паво Мајер, стари голман, он ме је баш загрлио. Најдраже ми је било то поновно "упознавање" са бившим саиграчима. Оно: "Гдје си, шта си..." Није нам тада било једноставно. Рецимо Горану Алару, који је играо и у Борцу сам био дјевер у сватовима. Били смо ко браћа. Плашио сам се да некоме од њих неко није страдао, јер човјек тад може бити пун мржње. Био сам опрезан. И они су се осјећали као и ја. Кад смо попричали било је и њима и мени драго да се видимо послије толико година. Више сам се с њима дружио него са рођеним братом.

Ко је бржи?

ГЛАС: "Градски врт" односно спорт и тренинзи спојили су Вас са изабраницом Вашег срца, чувеном атлетичарком Слободанком Чоловић. Ко је био бржи од вас двоје?

МАРИЧИЋ: Око тога смо се доста расправљали. Бобин тренер је био Миљенко Рак, с њом је радио индивидуално, а тренирао и нас, фудбалере Осијека. Водио је и наше кондиционе тренинге. Стално сам му говорио да сам ја на 50, 100, 200, чак и 400 бржи од Бобе. Преко 400 и даље немам шансе. Она даље "убија" и ту нико нема шансе с њом. Имао сам ту несрећу када сам се вратио из војске 1986, када сам изашао, па да би појачао мало тренинге Рак ми је рекао да тренирам с њом, да радим на физичкој спреми. И она крене, ја је више не видим. Она је била, машина буквално. Ја сам онако безобразно, дрчно,говорио да сам бржи до 200 метара, па чак и на 400 метара. Међутим, тренер каже: "Нема шансе на 400 метра да је добијеш". Он је те релације знао много боље. Нас двоје се нисмо тркали, вјеровао сам да сам бржи, али, резултати и струка су рекли да немам шансе.     

Лото

ГЛАС: Да ли је тачно да сте били пасионирани играч лота?

МАРИЧИЋ: Имају двије приче. Тек сам дошао у Грчку. И одем једном сам доле да одиграм, још док ни језик нисам знао, погледам осам бројева, требам шест погодити. Имам ја неке своје бројеве 12, 10 (рођен сам 12.10), 26, 28, 33, 35 и 42. Добитак ке био око 2,5-3 евра садашњих пара, гледам ТВ, добио сам четри, у вриједности девет кафа. На крају погледам други канал, имам и пети број. То је већ близу 3000 евра. Хоћу да идем спавати а нисам видио шести број, видим да је на 20 и нешто, а ја одиграо 21, 26, 28. А то је негдје око 1.600.000 евра. Нисам могао заспати врте ми се бројеви по глави. На крају је био број 27, систем ми дао три "петице" и добијем негдје око осам и по, девет хиљада евра. То је писало и у једним новинама тамо на Пелопонезу, написали су: "Срећан - несрећан". Срећан што сам добио ово, а несрећан што нисам добио тих скоро два милона. Било је још једном. Увијек играм те исте бројеве. Синиша Кончаловић, који је играо са мном у Осијеку, дошао је у Патрас. Исто је играо са мном бројеве. Нисмо се чули неко вријеме, па сам га назвао. Каже он мени: "Човјече, дуго није било џек-пота, накупило се осам милиона евра". Рекох: "Добро си ми рекао, дај ми бројеве". Он ми да, ја узео и од Бобе бројеве. Одем да уплатим. Гледамо Боба и ја навече извлачење, научили смо и Грчки, и каже на ТВ-у: "Један сретник добио све паре". Гледам бројеве, видим изашли 1 и 39. Сјећам се као дан-данас, убацио сам те, уз своје бројеве. Кажем: "Бобо, моји бројеви". Скочим ја, она жена занијемила. Нађем ја папире с комбинацијама и видим одиграо сам Кончаловићев и Бобин листић, а свој нисам?! И тада сам престао неко вријеме да играм лото. Да сам одиграо не знам да л' би изашли, ал' знам да су то били бројеви које сам стално играо.  

Шакота

ГЛАС: Да ли је тачно да Вам је кошаркашки тренер Драган Шакота кум?

МАРИЧИЋ: Да, вјенчани кум, вјенчао сам га прије четири године. Знам га кад је дошао у Аполон Патрас, тад сам и ја дошао као фудбалер. Кад смо се упознали, од тада до данас стално смо у контакту.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.