Фудбал
Фото: Агенције
ФРАНКФУРТ – Само осам година било је потребно спортском директору Ајнтрахта из Франкфурта Маркусу Крешеу да званично постане најбољи фудбалски оперативац Њемачке.
Тај статус додијелио му је угледни магазин "11 Freunde", али га нико не доводи у питање. Фасцинантне бројке говоре у његово име.
Био је прво у Падерборну, потом у Лајпцигу, а сада је у Ајнтрахту. Иако критикован када га је 2021. године у Франкфурт довео некадашњи предсједник Филип Холцер, нико сада Крешеу не оспорава да је реформисао тим. Његов садашњи клуб имао је и прије Крешеа добрих пословних потеза. У сезони 2016/17 су Луку Јовића продали Реалу за 63.000.000 евра, а Себастијана Алеа Вест Хему за округло 50.000.000. Међутим, ово што ради Креше је нешто сасвим другачије, једноставно далеко виши ниво од досадашњег. Није на почетку било једноставно, али када је успоставио систем све је кренуло како треба, а новац је почео да пристиже и то у обилним количинама. Прво је прошле сезоне Рандала Коло Муанија продао у Пари Сен Жермен и на име обештећења добио 95.000.000 евра. Јеспер Линдстром је за 30.000.000 отишао у Наполи. Нису се прославили у новим срединама, али кога то интересује, када је Ајнтрахт зарадио. А, у овој љетној паузи направио је још већи бум. Вилијан Пачо је отишао у Пари Сен Жермен за 40.000.000 евра, Омар Мармуш у Манчестер сити за 75.000.000, а још се чека да се озваничи трансфер Ига Екитикеа у Ливерпул за нових 95.000.000 евра. Све скупа близу 340.000.000 евра у клупској каси! За два љета.
А оно што је посебно интересантно да је "Кинг Креше" – како му сад тепају њемачки медији – потрошио веома мало на играче, које је касније скупо продао. Скоро ништа. Мармуша је као слободног играча довео из Волфзбурга, Коло Муанија је на исти начин узео Нанту, за Екитикеа је платио скромних 16.500.000 евра, Пача је раније купио у Антверпену за 13.650.000 евра, Линдстрома ископао у Брендбију за 7.000.000.
Ништа мање није битно да је већ два пута успијевао да пронађе тренере чији стил фудбала доноси и резултате, али служи и као добар излог за продају играча. Послије Оливера Гласнера, који је сада тренер Кристал Паласа – ту је Дино Топмелер.
Уз све то клуб из Франкфурта биљежи никад боље резултате. На крају сезоне 2021/22 године подигли су пехар Лиге Европе, сезону касније играли су финале Купа и стигли до осмине финала Лиге шампиона. Прошле сезоне четвртфинале Лиге Европе. У Бундеслиги је Креше сачекао тим на 11. мјесту, сада га је довео до треће позиције, па ће Ајнтрахт први пут у историји директно на основу пласмана у првенству наступати у Лиги шампиона. А да све ово није случајност говори податак да је феноменалне резултате биљежио и током двије године када је био директор у Лајпцигу. За његовог мандата је овај клуб довео Јошка Гвардиола кога је касније продао Манчестер ситију за 90.000.000 евра.
А да Креше ради другачије од осталих свједоче четири принципа која се код њега посебно издвајају. Први је да нема излазне клаузуле за играче. Тако Креше добија простор да са заинтересованим купцима преговара слободно. Други је да се потписују углавном дуги уговори, до шест година. Његов циљ је да фудбалер никад не уђе у посљедњу годину уговора и тако дође у ситуацију да може да уцјењује клуб. Трећа ствар је цијена. Када уочи да играч расте брже него клуб ,никада му неће правити проблем ако жели да оде. Али одмах јасно и саопшти колико новца тражи на име обештећења. И ту нема превеликих одступања. Посљедња ствар је сама куповина играча. Принцип је да никада не плати фудбалера по цијени по којој ће га касније продати. Држи се идеје да на сваком играчу кога купи може да заради четири пута више новца. Кад се трансфер и реализује, пола суме се поново улаже у тим, а пола се троши на инфраструктуру и остале дневне трошкове пословања клуба. Идеална варијанта по којој Креше ради је да играч у клубу буде три године. У првој сезони се привикава и учи, у другој игра најбољи фудбал, а у трећој се већ продаје.
Тежак пут
За Маркуса Крешеа се може рећи да је имао тежак и болан пут да би постао оно што данас јесте. Још као тинејџер је научио болну лекција да у фудбалу нема емоција. Иако је као капитен предводио омладинце Вердера на путу до титуле првака Њемачке, никада није дебитовао за први тим. Потом је у Падерборну провео 13 сезона селећи се са клубом из друге у трећу у лигу и обрнуто. Када су коначно успјели да се дочепају Бундеслиге, проглашен је за вишак у овом клубу. То му је био знак да је дошао тренутак за крај играчке каријере. Није дуго размишљао шта ће даље да ради. Прво је водио као тренер Падерборнов резервни тим, а затим радио и као помоћник Роџера Шмита у Бајеру из Леверкузена. Видио је како све то изгледа са клупе, али је брзо схватио да се најкомотније осјећа у директорској фотељи. Срећом по клубове у којима ради.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.
