Кеча за "Глас": Много сам научио од Зенге

БУКУРЕШТ – Када је прије несрећног рата на простору БиХ на стадиону “Подно Борића“ у Бихаћу Борис Кеча безбрижно пикао лопту заједно са братом Александром није ни слутио да ће га његов фудбалски и животни пут одвести у Румунију.

ФАКТИ

• Каријера почела у Бихаћу

• Кеча у љето 1999. године отишао у Румунију

• Посљедњих десетак година ради као тренер

• Данас са породицом живи у Букурешту

 

Није могао ни да претпостави да ће тамо провести највећи дио играчке каријере, да ће тамо створити породицу, остати да живи и на крају почети да се бави тренерским послом.

Трновит пут

Овај 47-годишњак, који је у Румунији од 1999. године у разговору за “Глас Српске“ је истакао да је његов пут био трновит, али и да је задовољан оним што је до сада постигао у животу, који га није нимало “мазио и пазио“.

- Мој фудбалски почетак није био ни у Борцу, ни у БСК-у, а ни у бањалучком Омладинцу већ у Јединству из Бихаћа, гдје смо рођени брат Александар, који је од мене старији двије године и ја. Послије смо наставили да играмо по разноразним турнирима и мјестима у току рата, а када су те несрећне године прошле моја породица се преселила у Бањалуку – започео је причу Борис Кеча, који је данас тренер румунског друголигаша ЦС Динамо Букурешта.

Омладинац

Годину дана у Борцу, двије у БСК-у и онда прелазак у Омладинац из бањалучког насеља Лазарево (некадашњи Буџак), који је тих година био фудбалски хит у Републици Српској.

- Био је то мој први клуб у којем сам играо као сениор и гдје сам имао уговор. Одлична екипа, прави другови, сјајни играчи. Предсједник је био пуковник (о.а. данас генерал у пензији Драгомир Кесеровић).  Док сам боравио у овом клубу одслужио сам и војску и могу да кажем да сам сазрио и као фудбалер и човјек – наставио је Кеча.

Омладинац је тада био веома здрава средина, а његови челници су маштали како ће једног дана у Лазареву бити саграђен савремени фудбалски стадион са свим пратећим објектима. А, један дио новца за његову изградњу требао је донијети управо трансфер Кече у љето 1999. године у Национал. На жалост идејни пројекат челних људи клуба из Лазарева никада није заживио, али је зато млади фудбалер трбухом за крухом отишао у Румунију.

Национал

 У исто вријема када сам дошао у Национал стигао је и годину дана старији нападач Славиша Митровић, који је иначе рођен у Високом. Била је то за мене огромна промјена у живот, могу да кажем прави шок. Први пут на терену нисам био заједно са братом Александром, први пут сам био одвојен од породице. Нисам се баш одмах привикао, зато нисам ни играо на почетку. Међутим, одувијек сам био веома упоран. Наставио сам са жестоким радом, био сам максимално посвећен на тренинзима, стално сам се доказивао и упорност се исплатила. Почео сам прво да играм прво на пријатељским утакмицама, баш као и Митровић. И послије три, четири мјесеца смо се усталили у екипи – нагласио је Кеча.

Играо и у Стеауи

Четири године у Националу, годину и по у Брашову, шест мјесеци у славној Стеауи, годину дана у Пандурима Таргу Ђију, као и Арђеш Питештију, Конкордији и Виторул Домнестију и играчка каријера је брзо завршила.

- Најљепше ми је било у Националу, јер сам тамо провео највише времена. Тамо сам стекао доста добрих пријатеља. Били смо одлично друштво, а сви домаћи играчису се трудили да Митровићу и мени што више помогну да се привикнемо на клуб, Букурешт, Румунију. Наравно да никада нећу заборавити ни боравак у Стеауи. Тамо је било стварно фантастичних играча међу којима је био и Доринел Мунтеану. Све у свему имао сам лијепу играчку каријеру. Можда је могло боље, али и сигурно горе, тако да не жалим ни за чим – рекао је Кеча.

Зенга и Ђанини

Поносан је што су га током каријере тренирали, двојица репрезентативац Италије, славни голман Интера Валтер Зенга и бивши офанзивни везни фудбалер Роме Ђузепе Ђанини.

- И од Зенге и од Ђанинија сам имао шта да научим на играчком плану, а неке ствари могу примијенити и данас као тренер. Међутим, много више ми је помогао Зенга, нарочите што се тиче одбране и тактике. Био је стварно јак на том пољу. Тада смо у Националу имали одличне резултате. Играли смо у тадашњем Купу УЕФА против Валенсије и ПСЖ-а. Он је потом отишао у Стеауу, а ја у Брашов и нисам ни помишљао да ће нам се путеви поново сусрести, иако смо имали одличну сарадњу. А, онда је за мене помало неочекивано стигао позив из Стеауе и тада сам схватио да ме Зенга није заборавио. И ту смо добро сарађивали, али је у клубу стварно било сјајних фудбалера, тако да се било тешко изборити за мјесто у стартној постави. У љето 2005. године он је прешао у Црвену звезду, а ја у Пандури Тарги Ђију. Када сам годину дана касније отишао у Арђеш Питешти тамо је за тренера именован Ђанини. Потпуно други профил и тренера и човјека. Гајио је офанзиван фудбал, а то се требало одлично уклопити у екипу, која је била доста млада, нападачки оријентисана. Међутим, имали смо несрећу да смо пет, шест утакмица изгубили у посљедњим минутама и наравно цех је прво платио тренер. Отишао је Ђанини послије четири мјесеца, тако да од њега нисам ни имао времена да пуно шта научим – присјетио се Кеча.  

Породица и бизнис

У Румунији је засновао и породицу и остао да живи са супругом Флорентином и 18-годишњим сином Матијасом Николом. Међутим, прве године по завршетку играчке каријере нису биле баш лаке.

- Искрен да будем, када сам окачио “копачке о клин“ хтио сам мало да се одморим од фудбала. Заједно са супругом сам покушао да направим бизнис. Имали смо бутик одјеће, па неколико продавница, свашта смо покушавали, али је било веома тешко да се пробијемо на том пољу и да послујемо са успјехом. Тада још нисам најбоље познавао румунски језик, супруга је била сама у радњи. Због тога сам углавном ишао у набавке, она је радила. Чиста срца и поштено смо ушли у тај посао, али други нису били такви. Много људи нас је изварало и све је то веома брзо пропало. Морао сам да видим шта и како даље – изјавио је Кеча.

Тренерска школа 

Послије годину и по не баш успјешних пословних подухвата одлучио је да упише тренерску школу.

- Већ 2017. године полако ушао сам у тренерске воде. Прво сам радио у једној приватној школи фудбала и могу да кажем да сам имао добра искуства. Није исто бити играч и тренер, мораш то да раздвојиш, поготово када радиш са најмлађима. Прво сам радио са клинцима од шест, седам и осам година. Са њима мораш да будеш стрпљив, да их забављаш, да стално будеш добро расположен. Мораш једноставно наћи начин да и они буду расположени и да са задовољством долазе на тренинге, јер само ако нису под притиском могу нешто да науче. Потом сам радио још у двије приватне пколе, а онда сам дошао на Академију Фудбалског клуба Динамо Букурешт (ФЦ Динамо Букурешт). То је био сасвим други ниво. Дјеца су била далеко талентованија, а услови за рад фантастични. Сјајни травнати и терени са вјештачком травом, организација одлична, прави професионализам. Ту сам почео да правим добре резултате и на првенствима и бројним дјечијим турнирима у Румунији и иностранству сам освајао прва мјеста или бар играо финале или полуфинале. Али то и није тако тешко постићи, ако испред себе имаш талентовану дјецу, а ти желиш да радиш коректно. Могу да се похвалим да од тих дјечака, које сам тренирао доста њих већ има потписан уговоре са прволигашким и друголигашким екипама у Румунији, а неки су већ отишли и у иностранство – истакао је Кеча.

Два Динама

Послије пет година у Фудбалском клубу Динамо Букурешт 2022. прешао је у Клуб спортова Динамо Букурешт (ЦС Динамо Букурешт), гдје је прво тренирао селекцију до 18 година.

- ЦС Динамо Букурешт је у ствари спортско друштво. То је државни клуб у којем има више спортских секција попут кошарке, рукомета, ватерполо, пливања, бокса, атлетике... У тој фудбалској секцији сам практично од самог почетка, већ пету годину. Кренули смо од Академије, а као и на сваком почетку није било баш лако. Био сам међу првим тренерима, који су почели да раде у фудбалској секцији. Прије двије године сам постао помоћни тренер, а клуб је растао и из четврте прешао у трећу лигу, а на почетку ове сезоне смо постали другоголигаши. Почетком марта сам постао главни тренер, а основни циљ је да покушамо остати друголигаши. Играмо у Лиги за опстанак, нисмо баш у доброј ситуацији, али покушаћемо све да останемо у овом рангу такмичења. Највећи разлог зато што лоше стојимо на табели је чињеница да се ослањамо углавном на играче из наше академије. Међутим, клуб се одлучио за такву политику и вјерујем да ће се са временом то покзати као прави потез и да ће дати добре резултате. Већ имамо једног младог играча, 2009. годиште, који игра за репрезентацију Румуније до 17 година и пред њим је велика каријера – истакао је Кеча.

Појаснио је разлику између ФЦ Динамо Букурешт и ЦС Динамо Букурешт.

- ФЦ Динамо Букурешт је приватни клуб и он се такмичи у Суперлиги Румуније. За разлику од њих ми смо спортско друштво, односно клуб спортова и у већинском смо власништву државе, баш као и Стеауа. Они су војни, а ми клуб полиције. По закону о спорту у Румунији и правилима Фудбалског савеза те земље једино фудбалски клуб из тих државних спортских друштава не може да се пласира у највиши ранг такмичења, конкретно у нашем случају у Суперлигу. Тако да је такмичење у Другој лиги гдје смо сада наш лимит. Можда се нешто у будућности промијени, односно можда буде могуће да 51 одсто власништва Клуба спортова Динамо Букурешт пређе у приватне руке. За сада то се не може урадити. Док је год тако ЦС Динамо Букурешт ће бити рампа за лансирање младих играча, које шаљемо у виши ранг такмичења и у иностранство – нагласио је Кеча.

Фудбал прије био бољи

По његовом мишљењу фудбал у Румунији посљедњих година знатно стагнира и лошији је у одноу на вријеме када је он дошао у ову земљу.

- Када сам прије 27 година стигао у Букурешт било је стварно много квалитетних и добрих играча, а организација по клубовима била је знатно лошија. Сада се то промијенило. Организација је одлична, а све је мање добрих играча. Некада си имао одлично утренирану екипу са 20 добрих играча од којих је бар половина била веома талентована. Нису били баш као Георге Хаџи, али су били талентовани и то натпросјечно. Сада ако у екипи имаш једног талентованог играча, који може да ријеши утакмицу у доброј си позицији и то је успјех за клуб. Сада се све своди на много трчања, добре припреме, анализе... Фудбал је некада био много бољи него данас – са сјетом је истакао Кеча.

Услови живота и стандард

Упоредио је услове живота и стандард у Румунији и Републици Српској.

- У Бањалуци је живот много јефтинији и људи су опуштенији, али су и плате знатно мање. Када дођем једном или два пута годишње седам до десет дана видим да су цијене у продавницама, кафићима и ресторанима знатно мање него у Румунији. У  Букурешту је знатно скупље, плате су веће, али су људи постали некако другачији него у вријеме када сам дошао – рекао је Кеча.

Колико му дозвољавају прилике прати дешавања у Премијер лиги БиХ.

- Наравно највише пратим резултате Борца. Жао ми је што су рано испали у Европи, гдје су у прошлој сезони били прави хит. Што се тиче првенства чврсто држе ствари у својим рукама и вјерујем да ће се окитити титулом, којом ће на најљепши начин прославити 100. рођендан – додао је Кеча.

Таленат и радник

Иако је направио далеко успјешнију каријеру Борис Кеча сматра да је његов брат Александар имао веће шансе да постане сјајан фудбалер, али да је судбина умијешала прсте.

- Искрен да будем он је био таленат, а ја радник. Међутим, он је прије рата имао проблема са здрављем. Добио је жутицу, послије које су дуго опорављао. То га је сигурно зауставило да постигне много више – рекао је Кеча.

Из напада прешао у одбрану

Борис Кеча је из Омладинца у Насионал прешао као полушпиц, али је тамо заиграо на потпуно другом мјесту.

- Када сам дошао у Румунију на мојој позицији је било доста добрих фудбалера и у сагласности са мном су у стручном штабу одлучили да ме ставе на мјесто десног бочног. Био сам млад и жељан да успијем и наравно да сам то прихватио. И нису погријешили, а ни ја се нисам покајао. Касније сам по потреби знао да се нађем и на позицији лијевог бочног, штопера, а пред крај каријере када сам био баш искусан фудбалер играо сам и задњег везног – истакао је Кеча.

Манојловић

Погодила га је вијест да је недавно преминуо његов саиграч из Омладинца Дарко Манојловић Малик.

- Био је ријетко вриједан играч, веома позитивна особа, увијек је био насмијан. Нисмо се видјели неколико година и стварно ми је жао због тога. Наиме, када дођем у Бањалуку, а то је обично око Божићних празника, највећи дио времена проведем са породицом. Тих неколико дана веома брзо пролети и на жалост неке драге људе и не видим – нагласио је Кеча.

 

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.