Јелић о мечу Лил - Звезда: Одлучиће детаљи

Фудбалери Црвене звезде вечерас од 21 час гостују у Лилу, гдје против истоимене екипе играју први меч баража за осмину финала Лиге Европе.

"Црвено-бијели" имају изразито негативну традицију у дуелима против екипа из Француске. Београђани никад нису славили на тлу земље "галских пијетлова". Српски шампион до сада је против тимова из Лиге 1 одиграо 18 утакмица на међународној сцени и остварио само двије побједе. Та друга десила се прије три мјесеца на "Маракани" управо против Лила (1:0), у мечу лигашке фазе Лиге Европе. А прва је била сад већ давне 1998. године, када је 15. септембра са 2:1 на "Маракани" савладан Мец.

Забиљежио је клуб из Љутице Богдана четири ремија и доживио 12 пораза против француских екипа. Један од та четири неријешена резултата уписан је 28. септембра у Монпељеу против истоимене екипе (2:2), у другом мечу другог кола Купа УЕФА. Први гол на том мечу за Београђане постигао је Бранко Јелић, тада још увијек свјежи новајлија, који је дошао из чачанског Борца као замјена за повријеђеног Горана Друлића. Некада сјајни голгетер јавио се из далеког Перта и у разговору за "Глас Српске" присјетио се тог меча, али и још неких занимљивих детаља из богате каријере.

- Сви знамо ту нашу традицију са француским тимовима, али традиција је ту да би се рушила. Најбитнији меч против њих смо добили, у финалу Купа шампиона. Што се тиче дуела против Монпељеа тамо, помешана су ми осећања. Тек сам дошао у Звезду, играо сам и прву утакмицу против њих, нажалост у Софији због нестабилне политичке ситуације у земљи. Требали смо и тај меч да добијемо, али је Дејан Илић добио црвени картон. Играли смо више од пола сата са играчем мање, а имали смо више шанси од њих. Изгубили смо са 1:0 и отишли смо тамо. Мислим да смо их и надиграли. Били смо млада, неискусна екипа. Пола екипе били су млади репрезентативци Југославије. Тих 2:2 није било довољно за пролаз. Занимљива ствар са те утакмице, када сам дао тај "еврогол", моје име било је исписано на семафору, а две или три недеље пре тога сам погодио и на стадиону Борца, а чувени Морнар је мењао бројеве кад даш гол. После тога дешава ми се Монпеље и моје име пише на једном "фенси" семафору, који је направљен за Светско првенство, које је играно годину дана пре тога – рекао је Јелић и додао:

- Звезда сада има искусну екипу са доста прекаљених интернационалаца, који су већ играли по европским клубовима. Знају шта их очекује. Одучиће ситни детаљи. Зависиће доста од дана, тренутне инспирације играча. Битно је да смањимо број грешака и имаћемо добру шансу. Хоћу да кажем и то, ти француски тимови су физички доминантни, не леже нам, за разлику од Енглеза, који су исто физички јаки, али су нам лежали – истакао је Јелић.

ГЛАС: Сјећате ли се Вашег доласка на "Маракану" из чачанског Борца?

ЈЕЛИЋ: Како не. Било је занимљиво. Тек сам се вратио из војске, уживао, нисам читао новине. Добио сам позив и рекли су ми да Звезда има 28 минута да ме региструје за наредну рунду Купа УЕФА и питали да ли желим да идем на "Маракану". Био сам у шоку. Горан Друлић се повредио, а како нисам пратио новине мислио сам да је у питању нека мања повреда, па ће се вратити брзо. Међутим, било је озбиљно, отишло му је колено. Стигао сам у Звезду, мислим да је био 1. септембар 1999. Знам да је моја сестра кретала тада у први разред средње школе, а ја сам отишао за Београд. Брзо сам се уклопио. Знао сам доста момака из младе репрезентације. Чим сам дошао дао сам и гол у првенству, мислим против Земуна. Ушао сам с клупе и погодио. Супер је било све у почетку, али док једном не смркне, другом не сване. То се десило Друли, па и мени. Колико год ми је било лепо у Звезди, имао сам и доста тешких тренутака, јер сам све најтеже повреде у каријери доживео управо у Звезди. Имао сам проблема с коленима, операције, проблеме с препонама. Мислим да сам од четири године уговора, отприлике две године био ван терена. Али увек је привилегија бити део тог клуба, освојити дуплу круну. Остао сам у контакту са скоро свим момцима из те генерације. Дружимо се и дан данас. Сваки пут кад одем у Србију видим се с њима. Једно изузетно лепо време је то било.

ГЛАС: Колико данас пратите Црвену звезду?

ЈЕЛИЋ: Мало ми је проблем временска зона. Више то испратим резултатски. Кад су неке веће утакмице, онда се натерем да се пробудим и гледам. Ако не успем, онда ујутро погледам сажетке. Покушавам да пратим колико год могу, иако није увек најлакше. Кад дођем у посету клубу, онда гледам уживо. Пратим доста и млађе категорије, односно то како се ради с њима, јер искористим неку "цаку" за тренинге са мојом децом овде. Доста сам водио екипе из моје академије по Европи, Шпанији, Немачкој, Италији...Ако ниси у корак са временом, нема те нигде. Стално мораш да се усавршаваш.

ГЛАС: Поред Кине, играли сте и у Њемачкој. Каква искуства носите из Енерги Котбуса? Сви и данас причају о два гола која сте дали чувеном Оливеру Кану.

ЈЕЛИЋ: На тој утакмици (2:0), неко ми је рекао да је славио јубилеј – 550 меч на голу Бајерна у Бундеслиги. Сви су били иза гола да сликају те његове одбране, а све се завршило тако што сам му ја дао два гола. Онда је било: "Ко је овај што је дошао из Кине за нула евра и дао нам два гола"? Био је велики "хајп" тада око мене, а ја сам хтео само да одем кући да се одморим, да спавам. Мислим да су те године они за целу сезону изгубили само две утакмице, од нас и Штутгарта. Страшну екипу је имао Бајерн, Кан је био капитен Немачке репрезентације, позади је био Лусио, који је мене чувао – капитен Бразила. Поред њега је био Данијел ван Бујтен, капитен репрезентације Белгије. Играли су још Филип Лам, Бастијан Швајнштајгер, Зе Роберто, Лука Тони, Мирослав Клосе, Лукас Подолски...Али и ми смо имали добру екипу и још бољу атмосферу, која нам је помогла. Сећам се да сам ја дошао у зимском прелазном року, заједно са Душаном Васиљевићем и Михалом Пападопулосом, били смо последњи на табели. Али на пролеће смо све добили, поред Бајерна и ХСВ са Рафом ван дер Вартом, Винсентом Компанијем... Мислим да смо завршили 14. Звали су нас "уједињене нације". Имали смо 19 странаца, махом са наших простора. Сећам се да смо једном ишли аутобусом. Тренер је био Бојан Прашникар, седио је на почетку аутобуса. Ми позада смо сви седели на последњим седиштима и причали на нашем језику, зезали се. Смејали смо се, а он нас је чуо и само вртео главом ха-ха-ха.

Аустралија као судбина

ГЛАС: Колико сте већ у Аустралији, чиме се бавите?

ЈЕЛИЋ: Овде сам скоро 17 година. Дошао сам половином 2009. да играм, па сам остао. Све још мало, још мало и накупило се година. Имам своју академију, радим са једним пријатељем, заједно је држимо. У Глорију, овде сам завршио играчку каријеру. Морао сам раније да завршим због повреде колена, коју сам вукао још из Звезде. Ни сам не знам како сам изгурао до 34. године. Међутим, морао сам нагло да престанем да играм и онда су ми понудили тренерски посао. Завршио сам и лиценце. Мало сам радио и у првом тиму са нападачима, али како је фудбал овде другачији, схватио сам да својим знањем могу више да допринесем радом са млађим играчима, него са овдашњим формираним играчима. Овде је људима фудбал више хоби, него што је елитни фудбал.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.