Jelić o meču Lil - Zvezda: Odlučiće detalji

Fudbaleri Crvene zvezde večeras od 21 čas gostuju u Lilu, gdje protiv istoimene ekipe igraju prvi meč baraža za osminu finala Lige Evrope.

"Crveno-bijeli" imaju izrazito negativnu tradiciju u duelima protiv ekipa iz Francuske. Beograđani nikad nisu slavili na tlu zemlje "galskih pijetlova". Srpski šampion do sada je protiv timova iz Lige 1 odigrao 18 utakmica na međunarodnoj sceni i ostvario samo dvije pobjede. Ta druga desila se prije tri mjeseca na "Marakani" upravo protiv Lila (1:0), u meču ligaške faze Lige Evrope. A prva je bila sad već davne 1998. godine, kada je 15. septembra sa 2:1 na "Marakani" savladan Mec.

Zabilježio je klub iz Ljutice Bogdana četiri remija i doživio 12 poraza protiv francuskih ekipa. Jedan od ta četiri neriješena rezultata upisan je 28. septembra u Monpeljeu protiv istoimene ekipe (2:2), u drugom meču drugog kola Kupa UEFA. Prvi gol na tom meču za Beograđane postigao je Branko Jelić, tada još uvijek svježi novajlija, koji je došao iz čačanskog Borca kao zamjena za povrijeđenog Gorana Drulića. Nekada sjajni golgeter javio se iz dalekog Perta i u razgovoru za "Glas Srpske" prisjetio se tog meča, ali i još nekih zanimljivih detalja iz bogate karijere.

- Svi znamo tu našu tradiciju sa francuskim timovima, ali tradicija je tu da bi se rušila. Najbitniji meč protiv njih smo dobili, u finalu Kupa šampiona. Što se tiče duela protiv Monpeljea tamo, pomešana su mi osećanja. Tek sam došao u Zvezdu, igrao sam i prvu utakmicu protiv njih, nažalost u Sofiji zbog nestabilne političke situacije u zemlji. Trebali smo i taj meč da dobijemo, ali je Dejan Ilić dobio crveni karton. Igrali smo više od pola sata sa igračem manje, a imali smo više šansi od njih. Izgubili smo sa 1:0 i otišli smo tamo. Mislim da smo ih i nadigrali. Bili smo mlada, neiskusna ekipa. Pola ekipe bili su mladi reprezentativci Jugoslavije. Tih 2:2 nije bilo dovoljno za prolaz. Zanimljiva stvar sa te utakmice, kada sam dao taj "evrogol", moje ime bilo je ispisano na semaforu, a dve ili tri nedelje pre toga sam pogodio i na stadionu Borca, a čuveni Mornar je menjao brojeve kad daš gol. Posle toga dešava mi se Monpelje i moje ime piše na jednom "fensi" semaforu, koji je napravljen za Svetsko prvenstvo, koje je igrano godinu dana pre toga – rekao je Jelić i dodao:

- Zvezda sada ima iskusnu ekipu sa dosta prekaljenih internacionalaca, koji su već igrali po evropskim klubovima. Znaju šta ih očekuje. Odučiće sitni detalji. Zavisiće dosta od dana, trenutne inspiracije igrača. Bitno je da smanjimo broj grešaka i imaćemo dobru šansu. Hoću da kažem i to, ti francuski timovi su fizički dominantni, ne leže nam, za razliku od Engleza, koji su isto fizički jaki, ali su nam ležali – istakao je Jelić.

GLAS: Sjećate li se Vašeg dolaska na "Marakanu" iz čačanskog Borca?

JELIĆ: Kako ne. Bilo je zanimljivo. Tek sam se vratio iz vojske, uživao, nisam čitao novine. Dobio sam poziv i rekli su mi da Zvezda ima 28 minuta da me registruje za narednu rundu Kupa UEFA i pitali da li želim da idem na "Marakanu". Bio sam u šoku. Goran Drulić se povredio, a kako nisam pratio novine mislio sam da je u pitanju neka manja povreda, pa će se vratiti brzo. Međutim, bilo je ozbiljno, otišlo mu je koleno. Stigao sam u Zvezdu, mislim da je bio 1. septembar 1999. Znam da je moja sestra kretala tada u prvi razred srednje škole, a ja sam otišao za Beograd. Brzo sam se uklopio. Znao sam dosta momaka iz mlade reprezentacije. Čim sam došao dao sam i gol u prvenstvu, mislim protiv Zemuna. Ušao sam s klupe i pogodio. Super je bilo sve u početku, ali dok jednom ne smrkne, drugom ne svane. To se desilo Druli, pa i meni. Koliko god mi je bilo lepo u Zvezdi, imao sam i dosta teških trenutaka, jer sam sve najteže povrede u karijeri doživeo upravo u Zvezdi. Imao sam problema s kolenima, operacije, probleme s preponama. Mislim da sam od četiri godine ugovora, otprilike dve godine bio van terena. Ali uvek je privilegija biti deo tog kluba, osvojiti duplu krunu. Ostao sam u kontaktu sa skoro svim momcima iz te generacije. Družimo se i dan danas. Svaki put kad odem u Srbiju vidim se s njima. Jedno izuzetno lepo vreme je to bilo.

GLAS: Koliko danas pratite Crvenu zvezdu?

JELIĆ: Malo mi je problem vremenska zona. Više to ispratim rezultatski. Kad su neke veće utakmice, onda se naterem da se probudim i gledam. Ako ne uspem, onda ujutro pogledam sažetke. Pokušavam da pratim koliko god mogu, iako nije uvek najlakše. Kad dođem u posetu klubu, onda gledam uživo. Pratim dosta i mlađe kategorije, odnosno to kako se radi s njima, jer iskoristim neku "caku" za treninge sa mojom decom ovde. Dosta sam vodio ekipe iz moje akademije po Evropi, Španiji, Nemačkoj, Italiji...Ako nisi u korak sa vremenom, nema te nigde. Stalno moraš da se usavršavaš.

GLAS: Pored Kine, igrali ste i u Njemačkoj. Kakva iskustva nosite iz Energi Kotbusa? Svi i danas pričaju o dva gola koja ste dali čuvenom Oliveru Kanu.

JELIĆ: Na toj utakmici (2:0), neko mi je rekao da je slavio jubilej – 550 meč na golu Bajerna u Bundesligi. Svi su bili iza gola da slikaju te njegove odbrane, a sve se završilo tako što sam mu ja dao dva gola. Onda je bilo: "Ko je ovaj što je došao iz Kine za nula evra i dao nam dva gola"? Bio je veliki "hajp" tada oko mene, a ja sam hteo samo da odem kući da se odmorim, da spavam. Mislim da su te godine oni za celu sezonu izgubili samo dve utakmice, od nas i Štutgarta. Strašnu ekipu je imao Bajern, Kan je bio kapiten Nemačke reprezentacije, pozadi je bio Lusio, koji je mene čuvao – kapiten Brazila. Pored njega je bio Danijel van Bujten, kapiten reprezentacije Belgije. Igrali su još Filip Lam, Bastijan Švajnštajger, Ze Roberto, Luka Toni, Miroslav Klose, Lukas Podolski...Ali i mi smo imali dobru ekipu i još bolju atmosferu, koja nam je pomogla. Sećam se da sam ja došao u zimskom prelaznom roku, zajedno sa Dušanom Vasiljevićem i Mihalom Papadopulosom, bili smo poslednji na tabeli. Ali na proleće smo sve dobili, pored Bajerna i HSV sa Rafom van der Vartom, Vinsentom Kompanijem... Mislim da smo završili 14. Zvali su nas "ujedinjene nacije". Imali smo 19 stranaca, mahom sa naših prostora. Sećam se da smo jednom išli autobusom. Trener je bio Bojan Prašnikar, sedio je na početku autobusa. Mi pozada smo svi sedeli na poslednjim sedištima i pričali na našem jeziku, zezali se. Smejali smo se, a on nas je čuo i samo vrteo glavom ha-ha-ha.

Australija kao sudbina

GLAS: Koliko ste već u Australiji, čime se bavite?

JELIĆ: Ovde sam skoro 17 godina. Došao sam polovinom 2009. da igram, pa sam ostao. Sve još malo, još malo i nakupilo se godina. Imam svoju akademiju, radim sa jednim prijateljem, zajedno je držimo. U Gloriju, ovde sam završio igračku karijeru. Morao sam ranije da završim zbog povrede kolena, koju sam vukao još iz Zvezde. Ni sam ne znam kako sam izgurao do 34. godine. Međutim, morao sam naglo da prestanem da igram i onda su mi ponudili trenerski posao. Završio sam i licence. Malo sam radio i u prvom timu sa napadačima, ali kako je fudbal ovde drugačiji, shvatio sam da svojim znanjem mogu više da doprinesem radom sa mlađim igračima, nego sa ovdašnjim formiranim igračima. Ovde je ljudima fudbal više hobi, nego što je elitni fudbal.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.