Исповијест Милана Симеуновића за "Глас Српске": Једини сам у Бањалуци, у рату, возио ауто

МАЛМЕ - Бањалучки Борац ове године прославља 100. рођендан. У вијеку постојања црвено-плави дрес носио је велики број фудбалера који су, сваки на свој начин, обиљежили неку епоху. Управа клуба имаће тежак задатак да окупи што више некадашњих играча "великана из Платонове" када се средином године буде спремала и реализовала велика прослава. Један од оних који је за релативно кратко вријеме купио срца "лешинара" и свих Бањалучана и који је заслужио да се нађе на Борчевој "вјековној журци" је Милан Симеуновић.

Популарни Ђаво, један је од митских јунака из Фође, који су те ратне 1992. године донијели европски трофеј у Бањалуку. Пехар Митропа купа. Одбранио је три пенала и заувијек своје име уписао у све Борчеве алманахе. Голманчина и мајстор, шмекер и другар, свједок једног времена за "Глас Српске" испричао је своју причу, препуну анегдота и сјећања на драге људе, причу која се чита у једном даху. Причу о тешком времену, када је требало бити човјек, али имати "ону ствар" у неким моментима. Ђаво је јунак не само Бањалуке, него и његове Црвене звезде, којој је својим одбранама и голом из пенала донио трофеј Купа Југославије у вријеме најмоћнијег Партизана. Симеуновић је од 1982 до 1996. био дио најтрофејнијег српског клуба, за који је, како тврди, сигурно одиграо највише пријатељских утакмица у историји. Ипак, ми ћемо причу почети из Бањалуке, вратићемо се у 1992. годину.

- Упркос ратном стању, Бањалука ми је остала у најлепшем сећању. Живео сам у хотелу "Славија". Сви ми који смо били са стране. Људи су ме волели, да је то невероватно. Стекао сам за годину дана такав статус да не поверујеш. Једини сам ја возио ауто тада у Бањалуци, поред Хитне помоћи и полиције. Одем код Живка Станића, био је директор "Енергопетрола" и каже ми да нема бензина. Одем код председника општине, у кризни штаб и добијем гориво. Кад сам дошао, генерал Момир Талић се само са мном изљубио. Са свима у граду сам био добар, сви су ме прихватили. Да се рат смирио, мислим да бих остао у Бањалуци. Пратим Борац и сада, Винко Мариновић је тренер, ја сам га својевремено препоручио Звезди. Играли смо заједно. Иде њему и екипи добро, драго ми је због тога – истакао је Симеуновић.

ГЛАС: Колико је тачан податак да сте у Борцу у првом дијелу првенствене сезоне 1991/1992. примили само један гол?

СИМЕНУНОВИЋ: У Борцу сам бранио полуповређен, али сам бранио добро. У Бањалуци сам примио само од Партизана и то после корнера који није постојао. Био је шут, бацио сам се и нисам пипнуо лопту. Судија је показао на корнер и прође нам лопта нешто на прву стативу, ниско и гол. И то је једини гол који сам примио у јесењем делу колико се сећам.

ГЛАС: Какави су били Ваши почеци у Борцу?

СИМЕНУНОВИЋ: Прву пријатељску утакмицу смо играли у Приједору. Неки турнир је био. Запекла трава, доле као бетон. Нисам ни смео да се бацим, да погинем...Катастрофа сам био. Тренер је био Жаре Недељковић, није ме познавао. Почело првенство, ја првих четири, пет мечева играч утакмице, Каже он мени: Знаш да сам размишљао да сам се за***ао што сам те довео". Мене је, иначе, Хуне Фазлић довео. Каже ми Жаре: "Кад сам те видео у Приједору мислио сам да сам се за***ао". Легенда је био Жаре. Па он је стављао лед у грло, пио лед да би причао промукло као Миљан Миљанић. Отерали су га. А Смиле је тад био помоћник. Реко: "Жаре, шта би"? Каже он: "Овај гробар"! Питам, а знам: "Који гробар"? Каже: "Онај Смилески, он ми је ископао раку, само ме гурнуо, избушио ме је "! Па кренемо: "Жаре, Иван Аџић и ја за Београд. Аџа био клинац, имао 18 година. Није имао возачку. Изађемо на аутопут. Питам ја Аџу да вози, пристао је. Дам му, а Аџа не може да држи правац. Каже Жаре: " Мали, јел имаш ти возачку"? Сличан је Живи.

ГЛАС: Каква сећања имате на тај чувени пут до Фође и на завршницу Митропа купа?

СИМЕНУНОВИЋ: Полетели смо за Фођу из Бањалуке. У ваздуху, пилоту је јављено да су нам уведене санкције и слетели смо у Црну Гору. Мислим да је било у Подгорици слетање, па смо аутобусом ишли до Бара и трајектом до Барија, а тамо нас је чекао аутобус за Фођу. Ишли смо као они из филма "Монтевидео". Нисмо ми ишли да то освојимо, доста играча није ни ишло, Мирза Голубица, Франко Богдан, Дамир Черкић... Дошли смо из рата. Мислили смо да ће нас почистити. Па Фођа је те године, колико се сећам, само од Милана изгубила на свом терену. Били су ту негде до петог места на табели Серије А. Кад смо дошли дочекао нас је пун стадион. На полувремену против домаћина видели смо да можемо да играмо с њима. Нису они били толико бољи, можда су били оптерећенији, за разлику од нас, који смо били опуштенији. Кад смо победили Фођу, веровали смо да можемо узети и пехар. Финале се није ни снимало, јер су домаћини полудели кад су испали. Нисмо ми били свесни успеха.

ГЛАС: Како је било кад сте се враћали из Италије?

СИМЕНУНОВИЋ: Неколико играча је остало у Италији, Фудо Шашиваревић, Марио Матаја...Анђелко Граховац је био председник клуба, узео је све пасоше, рекао сам му: "Дај Анђелко момцима, што да се враћају, ако ће имати проблем, да погину тамо". Рекао је да не сме. Инсистирао сам да нам подели пасоше и момци су остали. Хоћу да вам дочарам ситуацију, Вито Штављанин и ја смо редовно летели на релацији Београд - Бањалука. Сећам се да смо летели војним авионом. Људи су бежали. Кажем ја Вити: "Видиш ове људе што беже и буквално висе на жицама. Сви ће они да оду, а ја ћу да останем". Рекао сам то у шали, а тако је било, последњи сам остао. Кад смо се вратили из Фође, ја сам био једини играч из Србије који је остао у Борцу. Сви су одлетели авионом који нас је вратио из Фође. То је била субота. Још је било летова из Бањалуке, био је тај неки авион "кикаш", како су га звали. Остао сам због супруге, која ми је тада била девојка. Планирао сам у понедељак да се вратим за Београд. Питали су ме да ли желим да летим ујутро или навече у осам. Одлучио сам да летим навече. Међутим, тај авион је одлетео у један, уместо у осам и после, месец дана нису "птице летеле". Остао сам у Бањалуци и имао пар понуда, по једну из Шпаније, Аустрије и Белгије, али и Звезде. Првих 15 дана смо имали телефоне, могли преговарати. После 15 дана ни телефони нису радили. Изашао сам тек са првим конвојем који је изашао из Бањалуке. Било је 130 камиона и два дана смо ишли до Београда. Крајем јула сам дошао у Београд и сви су већ имали голмана осим Звезде и остао сам на "Маракани".  

ГЛАС: Колико је било тешко тада изаћи из Бањалуке и Републике Српске?

СИМЕНУНОВИЋ: Са мном је изашао Хусеин Сојтарић. Био је са мном месец дана, нон-стоп, знао је да ћу ићи у Београд. Уплашио се. Рекао ми је да ће ми све преписати. Причао сам му да не брине, кад ја будем ишао иће и он. Зову ме из клуба, ишао је тај конвој за Београд. Свашта је било и оне бебе кад су умрле и полицијски час и авиони што су летели из Загреба, узбуне...Кренули смо тим конвојем. Ја сам ушао у "Витаминкин" камион, била је и "Леснина", све фабрике су кренуле тамо...Извукли су нас, мислим на Озрен. Пробијали смо се кроз неку шуму, сваки камион је морао тегљач да извлачи на врх. Зауставили су нас на неком пропланку, па су нам рекли да чекамо конвој који је долазио из Београда. Нисмо се могли мимоићи. Цео дан смо били ту, гладни, уморни...А пратња су нам били "Вукови са Вучијака". Одједном Сојтара је почео да бледи јер је видео да су ови почели да контролишу личне карте. Пришао сам им и упитао: "Момци, шта радите, дајте нам да једемо, немојте нас малтретирати". И нећеш веровати, они одустану од тога. Сојтара је до тада добио и пролив и почео да повраћа од страха. И пази, чуо сам да живи и он у Шведској и никад ми се од тада није јавио. Моја дужности је била да му спасем живот, сигурно би и он мени.

ГЛАС: Како је даље ишла прича?

СИМЕНУНОВИЋ: По доласку у Београд, дочекао ме Владица Поповић. Дошао сам у Звезду из Бањалуке као најбољи голман у Југославији. По оценама новинара само су Дејо Савићевић и Пеђа Мијатовић били бољи од мене. А они самим изласком на терен њих двојица имају "осмицу" ха-ха-ха. Владица ми је био тренер у јуниорима Звезде. Добро се знамо. Одрастао сам са његовим сином. Ставио ме је да будем трећи голман. Каже ми, био је специфичан: "Знаш, мораш да се избориш". Изборио сам се ја, али није то баш било праведно према мени. Та борба са Звонком Милојевићем није била баш праведна. Имао сам и ту повреду леђа кад сам се вратио, годину дана сам изгубио због ње.

ГЛАС: Све Вам се вратило у том чувеном финалу Купа Југославије 1993.

СИМЕНУНОВИЋ: Био је велики притисак. А додатни притисак, да тако кажем, направио нам је и Аркан, који је дошао пред реванш и донео неколико хиљада марака у коверти и рекао: "То је за победу". Прво што ми је прошло кроз главу, кад ми је Жива рекао да ћу ја шутати пети пенал, било је: шта ако не одбраним пре тога ниједан?! Мада сам ја у Бањалуци увек шутирао пети пенал. Није то била новост за мене. И у финалу Митропа купа сам дао пети пенал за победу. Слична ситуација је била. Имали смо ми искуства са тим пеналима, сећате се да их је Миљан Миљанић увео у случају нерешеног резултата. Тако да смо ми играли пуно тих "пенал-завршница". Мислим да смо у Борцу изгубили један такав пенал-рулет са 2:1 и то од Пролетера. Одбранио сам три пенала, а Горан Гавриловић исто толико.

ГЛАС: Дјелује да је, бар на овим нашим просторима, да је тај пенал који сте одбранили Пеђи Мијатовићу у финалу Купа најпознатији који он није реализовао, уз онај на Мундијалу 1998.

СИМЕНУНОВИЋ: Ја сам му одбранио, а он је промашио против Холандије. У томе је разлика. Има још један куриозитет дербија, а то је да смо Милутин Шошкић и ја једини одбранили и дали гол у "вечитом" дербију. Што се тиче Партизана највише пенала сам одбранио Сави Милошевићу. С њим имам омер од 4:2. Дакле 50 одсто.

ГЛАС: Какав сте однос имали са тадашњим тренером у Звезди, Миланом Живадиновићем?

СИМЕНУНОВИЋ: Био сам добар са Живом, готивио ме је, ословљавао често са имењаче. Баш смо били добри, јер сам се ја за***авао с њим. Дођем код њега кући и питам га: "Шефе, шта је ово, још Вас нисам видео у истом оделу. Колико их имате"? Зна он да се ја за***авам, он је мангуп. А он ће мени: "Милане, да ти кажем, не знам тачно, негде између 300 и 400 одела". Стално смо ишли на припреме у Врњачку Бању. Звонко Милојевић је волео народну музику. Понео је неки касетофон и знао да га одврне "до даске", па изађе и пева на ходнику. Кажем ја Живи: "Шефе, овај Милоје је скроз полудео, не можемо да спавамо, да се одморимо..." Па онда њега Жива као куди због тога, то је био хаос и рекао му је после неких песама у аутобусу које је пуштао: "Дај бре, Милоје, па где ћеш са Брзим (Мирољуб Брзаковић) у Европу"?! Идемо ми једном и спреми Милоје касету Ханке Палдум. Знамо ми да су Жива и она били у комбинацији. Гурнемо ми ту касету и сви ћутимо, ћути и он и само одједном чујеш: "Милоје! Поправљаш се Милоје"! Ха-ха-ха. Жива је био легенда. Највећи штос је је после тога кад ме је ставио на гол, ишли смо он и ја са терена после једне утакмице коју смо добили на "Маракани" и сад једна мала групица виче: "Живо одлази"! Ја онако, мртав хладан га питам: "Шефе, шта ови вичу"? А он мени онако мангупски каже: "Милојеви плаћеници", ха-ха-ха. Као, ја браним, па је Милоје организовао навијаче да скандирају против њега.

ГЛАС: Какве су биле те припреме у Врњачкој Бањи?

СИМЕНУНОВИЋ: На тим припремама ми фудбалери били смо занимљиви девојчицама. Држи Жива састанак, озбиљна је прича и каже одједном: "Не могу да верујем, тренирамо четири пута дневно, радимо к'о црнци и дођу две прдаре и све нам с***у"! Ха-ха-ха на пола састанка. Каже ми исто једном: "Знаш у којој сам фази"? Рекох: "У којој шефе"? Одговара: "Ја не припремам више тренинге, на терену их правим, у ходу" ха-ха-ха.

ГЛАС: Испричајте нам још коју анегдоту.

СИМЕНУНОВИЋ: После финала Купа играмо против бањалучког Борца у Сремској Митровици, где су "црвено-плави" играли као домаћини. Врућина нека. Ја док сам се са свима испоздрављао, моји људи, дошао сам из Борца, Жива је држао састанак. Пребацим, због врућине, тренерку преко главе и идем ка мојој екипи. Видим да се сви смеју. Реко: "Шта је било?" Каже Жива: "Јесмо сви ту"? А ови му одговарају: "Јесмо, а ево иде и Ђаки, од Ђаво, како су ме звали, док он своје све испоздравља". Каже Жива: "Опет је полудео овај Милан, не знам шта да радим с њим" ха-ха-ха.

ГЛАС: Јел има нека анегдота са Александром Кристићем?

СИМЕНУНОВИЋ: Дође Аца, нервозан, не иде га, никад није ни био неки техничар. Каже мени Жива: "Види Милане, морам сад да мењам време тренинга". Није ми било јасно зашто, јер смо имали тренинг од шест. Каже Жива: "Па овог Ацу Кристића хвата ово лудило између пола седам и пола осам" ха-ха-ха!

ГЛАС: Какав однос су имали Живадиновић и Драган Џајић?

СИМЕНУНОВИЋ: Знао је рећи, кад смо сви били и Џаја: "Тачно сам осећао, знао сам где је он на терену". А Џаја гледа са стране и каже: "Кад смо он и ја играли заједно, нешто се не сећам"? Ха-ха-ха. Био је Жива у Звезди, ал' сад колико је играо...Звао ме је и пред смрт и каже: "Милане, да те питам нешто, ти си озбиљан момак, агент. Имам понуду АИК Штокхолма". Ја му кажем: "Шефе, нема шансе, неће они неког Србина који не зна језик". А он одговара: "Ма да, ови агенти овде, то су све лажовчине, зовем га и питам: 'Где си ти'? Он ми каже: 'У Мајамију', а пушта воду на шољи и седи кући"! Ха-ха-ха

ГЛАС: Јел био Живадиновић код Вас на свадби?

СИМЕНУНОВИЋ: Како није, правио сам свадбу, негде крајем децембра 1993. Била је цела екипа. Певао је Жељко Шашић, тек је почињао, био популаран по Београду. Дошао је у фармеркама. Седе Жива поред мене и каже ми: "Је ли Милане, хоћеш да га истерам одавде"? Рекох: "Што шефе"? Каже: "Какво је ово непоштовање, какве су ово фармерке, шта је ово"?! Кажем ја: "Немојте, Шефе, таква је ситуација, шта да радим, ј*** га, није био ни скуп, ј*** га. Можда би био скупљи да је обукао одело". За***авао сам се ха-ха-ха. Да се вратим на организацију свадбе. И то је занимљиво. Требали смо да добијемо плату у петак по завршетку сезоне. Нисмо хтели да је подигнемо јер нисмо били задовољни. У петак је то било рецимо 700 марака. Они кажу да следеће суботе сви идемо на неки турнир у Шабац, а мени тад свадба. И натераше нас, да не би ишли у Шабац, да дигнемо паре у понедељак и то је тад да 700 спало на 10-15 марака. Кунем се. Знам да сам се зезао са овим својим из клуба. Реко: "Слушајте, направићемо списак, немојте да ми доносите никакве паре, него лепо напишите колико дугујете, колико би дали" ха-ха-ха, ја се за***вао, али у принципу то је било то. Ма, ми смо за плату добијали вруће паре, директно из штампарије. Добијеш паре и одмах идеш на улицу да купиш девизе. Са платом смо се зезали, као они нас часте, није то плата. Дођемо тамо исто, они нам дају полутку. Ј***ла те полутка или џак брашна, где ћу с њим. Иначе, брашна није било у продавницама. Али Звезда да цени људе који су играли за то, а сада ови играју за милионе и сад су они фаце.

ГЛАС: Каква сећања имате на друговање са Миодрагом Божовићем?

СИМЕНУНОВИЋ: Он и ја смо се највише зезали. У Звезди су зидови "имали уши". Кажеш нешто у свлачионици, Цвеле (Владимир Цветковић) већ зна горе шта сам рекао. Имао сам проблема због тога. Ми смо се зезали, а ови су то озбиљно преносили горе, ове цинкаре. Са 26-27 година они су мене прогласили ветераном. И сад склоне нас старије, Ацу Кристића, Николу Радмановића, мене...нас неколико. А они иду играти утакмицу у Бастији. Иду млађи. Долазим на тренинг, а тамо атмосфера као на сахрани. Никоме се не тренира. Зезам се и кажем: "Шта вам је момци, можда смо ми први тим, а не знамо. Ови сад лете, у ваздуху су, авион слеће, а можда и неће". А они Цвелету кажу како сам рекао: "Дабогда пао авион и сви изгинули"?! Замисли. И онда Гроф и ја причамо на даљину, намерно. Каже он мени: "Ђаки, шта мислиш дал се снима"? Знали смо ко "снима". Одговорио сам из више углова да се то ради. А највише смо за***авали Рамба Петковића. Мада, знаш како Божа је волео да зеза, ал није волео да зезају њега. Рамба смо убијали. Ја му кажем да има све квалитете великог играча, а Божо крене да набраја: "Безобразан си, неваспитан, ружан си..." Ма свашта, извређа га до бола. Али види, Рамбо је био к***евит. Није дао на себе. Једном приликом седимо ми у базенчићу у свлачионици, имао је неких 40-ак центиметара воде, тако нешто. И почео Божо опет на Рамба, међутим Рамбо је сад њега "провалио". Почело смејање и сад скочише обојица прво Гроф, па Рамбо, хоће да се бију. Скочио сам између њих и кажем: "Дај, Божо ј*** те, стварно га нон-стоп за***вамо, не можеш тако да реагујеш. Прво, није у реду, друго, није у реду, теби вода до колена, а њему до врата ха-ха-ха-ха".

ГЛАС: А Зоран Ризнић?

СИМЕНУНОВИЋ: Ризна и ја смо имали обичај после тренинга да шутирамо да погађамо нека врата и то. Пре неких 10-ак, 15 година налетим на Огњена Коромана и представим му се, каже ми: "Како не знам ко сте, па ми смо као клинци трчали да вам дохваћамо лопте и гледамо Ризну и вас како шутирате". Дође Ризна један дан на тренинг пијан и играли смо шеву. Гурнемо му лопту, он падне преко ње, то је смејање било. Љупко је провалио да је Ризна "под гасом", отишао до Џаје и ту је Ризна завршио. Био је играч у п***у материну. Кад је играла једном репрезентација Света. Требали су ићи Божа и он, рекох: "Откуд вас двојица у репрезентацији Света да ми је знати"? Ха-ха-ха. Зезао сам се. Не оде због авиона, плашио се, а требао је да добије 10.000 долара за ту једну утакмицу. Знам га још из јуниора Звезде.

ГЛАС: И Драгослав Шекуларац Вам је био тренер у јуниорима Црвене звезде?

СИМЕНУНОВИЋ: Да, али и у првом тиму. Имао сам ту срећу да сам познавао све "Звездине звезде". Шекија сам видео негде пред његову смрт. Дошао сам на "Маракану", нисмо се дуго видели, а седе он и син његов, Марко. Били смо добри. Сео сам код њега. Питао сам га зна ли ко сам. Каже он мени: "Голмане, мене си нашао да за***аваш"! Жалио ми се тада на људе из клуба како су према њему свакакви. Сад га разумем. Десило се и мени то у сад кад је Звезда долазила у Малме. Практично су ме заборавили. Терза ми се извињавао...

ГЛАС: Јесте ли познавали Миљана Миљанића?

СИМЕНУНОВИЋ: И са Миљаном сам имао анегдоту. Он је знао све у главу, сваког играча. Почетком 90-их организована је била утакмица у Шпанији, Радомир Антић је био организатор, играли су екс југословенски играчи из Шпаније против Саргосе. Хуманитарна утакмица за неку децу. И није у Шпанији тада био ниједан наш голман, позиву они Драгоја Лековића и мене. Ишли смо преко Будимпеште. Па авион, Роби ме је сачекао, али није играо. Био је Јанко Јанковић, Зоран Стојадиновић...После је била организована вечера и прилази мени Миљан и пита ме: "Симке, ти си ми овако најпоузданији. Јесу дали они неке паре"? Ха-ха-ха. Кад сам се 1997. године враћао из Белгије тад сам га на аеродрому "Сурчин" га први пут срео после тога. Пришао сам му, питао га како је, сетио ме се, све је знао.

ГЛАС: Прво инострано искуство Вам је била Белгија, односно Стандард из Лијежа?

СИМЕНУНОВИЋ: Био сам годину дана, а Небојша Крупниковић је био шест месеци и отишао у Јапан. Велики клуб, нисмо пуно играли. Мене су леђа убијала. Кад сам дошао тамо је био легендарни белгијски голман Жилбер Годар. Отишао је у Бордо, а оженио је ћерку председника клуба. У Бордоу је бранио сјајно, био је најбољи голман Француске. После годину дана одлучио је да се врати и мени нису продужили уговор и дошао сам у Шведску. Имао сам више клубова који су ме желели. На зиму сам требао да идем у Кину са Слобом Маровићем, па је то пропало. Јавили су ми се онда Вито Штављанин и Душко Радиновић, они су били у Брагеу. Друга лига. Питали су ме да дођем на три месеца. Убедили су ме, а женина мама и брат су живели у Штокхолму. И дошао сам овде и на 13 утакмица примим три гола и дам један гол после корнера главом као овај Анатолиј Трубин у Лиги шампиона. Занимљиво, Радиновић је центрирао. После сам имао понуде из целе Данске, Шведске, Норвешке и изабрао сам Малме.

ГЛАС: Да ли је тачно да сте Ви први Србин који је заиграо за Малме?

СИМЕНУНОВИЋ: Да, дошао сам 1998. у Малме. Нису били као сада доминантни. Тада је и Златан Ибрахимовић дошао. Помогао сам му да уђе у први тим. Цео град стоји иза клуба. Било је лепо играти у Малмеу.

ГЛАС: Какав је тада био Златан Ибрахимовић?

СИМЕНУНОВИЋ: Златан је био посебан. Пре мене га је видео Анте Шимунџа. Играо је за другу екипу неку утакмицу. После тог меча дође ми и каже: "Знаш какав има један мали Босанац, одличан је". Почео је Златан касније да тренира са нама, са првим тимом. Био ми је симпатичан, возикао сам га повремено. Бунтован је био, никог није фермао два посто, осим мене, да ли што сам и ја странац тамо. Имао је респект према мени. Одмах се видело да је топ играч. Поредио сам га са Нигеријцем Нванквом Кануом: "Где си Кану"? Он ми каже: "Бољи сам ја од њега". То је рекао пре него што је заиграо за први тим. Од првог момента је био фокусиран да је најбољи. Сећам се да је Марко Пантелић дошао овде на неке преговоре и тренирао је неколико дана са нама. Одмах су ушли у конфликт. Каже Марко њему: "У ПСЖ-у (одакле је дошао) има таквих црнаца који су бољи од тебе"! Он му је одговорио: "Ја сам најбољи". Био сма сигуран да ће направити добру каријеру, али да ће направити ово што је направио, нисам могао веровати.

 

Леђа

ГЛАС: Често помињете ту повреду леђа?

СИМЕНУНОВИЋ: У Борцу из Чачка сам се повредио, имао сам операцију кичме, дискус херније. Да се којим случајем нисам тада повредио у Чачку, не би Дика Стојановић бранио онда ону сезону кад је освојен Куп шампиона. Вратио сам се из Борца и био сам најбољи голман Друге лиге. Ниједан гол нисам примио у јесењем делу. Повредио сам се у току зимске паузе, кући. Кафана, целу ноћ, а онда ујутро изађем да тренирам и повредим се. И онда после три месеца, пред крај првенства у мају, Чачани се боре за опстанак и натерају ме да браним још те четири утакмице колико је остало, повређен. А пази леђа ме боле толико да не могу лопту да дохватим са земље. Остали смо у лиги. Вратим се у Звезду и сећам се да је Дика Стојановић имао понуду из Овиједа. Џаја му каже: "Ако Симке може, пуштам те"! Послали су ме на скенер. Одем ја, имао сам 22 године. Кажу ми: "Шта се ти снимаш, млад си, јак". Ураде они то, кажу ми да имам дискус хернију. Одем на операцију, Дика остане и освоји Куп шампиона. Оперисао сам се у августу у Љубљани и одем у инсистут "Симо Милошевић" на опоравак, па на преглед 17. дан после операције. Доктор ме је прегледао и рекао сам му да сам професионални фудбалер, шта мисли када могу да се вратим на терен. И он ми каже: "Дечко, ниси нормалан, буди срећан да можеш нормално да живиш и да имаш породицу". Полудео сам, тренирао сам тамо месец дана и кад сам се вратио после месец дана био сам као Тарзан. Опоравио сам се и у зиму почнем мало радити с лоптом и онда у марту сам био у Слободи, у Ужицу. Оставио сам их у лиги. После сам дошао у Бањалуку. Али никад се нисам вратио на неки свој ниво, стално сам имао проблема с леђима. У Бањалуку ме брат довезао. Пресече ме и држи ме седам дана, само ако мирујем. У Лијежу и Малмеу су ме склонили с гола исто због леђа.

 

Пенали

ГЛАС: Били сте мајстор за пенале. У чему је тајна?

СИМЕНУНОВИЋ: Мислим да сам одбранио више од 50 одсто пенала у каријери. Био сам доста брз и одговарали су ми добри играчи, а не они који се залете, не гледају те и пукну. Ишао сам на превару, а углавном ако провалим страну - био сам брз- све сам стизао. Имао сам то да бацим варку десно и да кренем да се враћам, да се поново бацим десно, кад извођач мисли да ме је избацио из равнотеже, поново се вратим. Рецимо, својевремено у Звезди сам са Синишом Михајловићем остајао после тренинга. Вежбао је слободњаке, па смо онда прелазили на пенале. Миха је стално шутирао у голманову леву страну. Фора је била да ја знам где шута, у коју страну и да ја стигнем, а углавном сам стизао. Ако провалим страну, тешко ће ми неко дати. Што се тиче промашених пенала, кад сам их шутирао, једини пут промашио сам на "Тушњу". То је једини пут био када сам ја гледао голмана и додао сам му у руке. После никога нисам гледао. Добили смо ми те пенале против Слободе на крају.

 

Лупић

ГЛАС: Друговали сте и са чувеним Борчевим нападачем Сенадом Лупићем?

СИМЕНУНОВИЋ: Види, Сенад Лупић је легенда Бањалуке. И пази, враћам се ја из Београда и на аеродрому из велике гужве људи, јавља ми се Сенад. Питам га: "Шта ти радиш ту"? Каже: "Немам карту". Позвао сам га и увео у канцеларију, рекао сам да му дају карту. Можеш мислити, ја који сам ту годину дана и он који је апсолутна легенда. Отишао је у Белгију, где је и играо, а ја сам га "ставио" на тај авион за Београд. И пре га сретнем у Бањалуци, јер ја у Бањалуку долазим на сваких пет година кад ми супруга има оне годишњице матуре. У пицерији код Кушме се сретнемо, седе он и Дамир Шпица, кажем му: "Добро, Сенаде, ј***м му матер, ја те изведем из рата а ти ми се никако ниси јавио, па у Белгији ти је све на сат времена, знаш да сам у Лијежу"? Каже: "Па где, ти у Стандарду, ја..." Рекох: "Чекај, бре Сенаде, ваљда смо ми неки пријатељи?!

 

ТНТ

ГЛАС: Шта је у Звезди значила скраћеница "ТНТ"?

СИМЕНУНОВИЋ: Тренираш - не играш – тренираш, тако су нас звали. А било је и Хлеб и со, по чувеној групи, "Леб и сол". У фазону, где год дођемо чекају нас хлеб и со. После утакмице је шатра и музика. Миле Белодедић је прву утакмицу за Звезду одиграо у мом селу. Ја сам их довео. Кад сам се повредио, после операције, довео сам Звезду у моје село код Краљева. Завршила се утакмица и њега нема. Како је могуће. Препао сам се да га није случајно одвела румунска "Секуритатеа". Кад њега сељаци одвели под шатор, седи са њима око ватре где се окреће прасе. Реко: "Миле, 'ајде бре овамо, немој да те изгубим". Играли смо по целој Србији, тако сам сва села упознао. Са Звездом сам 1984. године играо "Турнир велике четворке" - Звезда, Партизан, Динамо, Хајдук. Добили смо Хајдука са 4:1 и спавали смо у хотелу "Под седром", поред Санског Моста. Тад се отварао, били смо први гости. Ишли смо и на Плитвичка језера.  

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.