Ispovijest Milana Simeunovića za "Glas Srpske": Jedini sam u Banjaluci, u ratu, vozio auto

MALME - Banjalučki Borac ove godine proslavlja 100. rođendan. U vijeku postojanja crveno-plavi dres nosio je veliki broj fudbalera koji su, svaki na svoj način, obilježili neku epohu. Uprava kluba imaće težak zadatak da okupi što više nekadašnjih igrača "velikana iz Platonove" kada se sredinom godine bude spremala i realizovala velika proslava. Jedan od onih koji je za relativno kratko vrijeme kupio srca "lešinara" i svih Banjalučana i koji je zaslužio da se nađe na Borčevoj "vjekovnoj žurci" je Milan Simeunović.

Popularni Đavo, jedan je od mitskih junaka iz Fođe, koji su te ratne 1992. godine donijeli evropski trofej u Banjaluku. Pehar Mitropa kupa. Odbranio je tri penala i zauvijek svoje ime upisao u sve Borčeve almanahe. Golmančina i majstor, šmeker i drugar, svjedok jednog vremena za "Glas Srpske" ispričao je svoju priču, prepunu anegdota i sjećanja na drage ljude, priču koja se čita u jednom dahu. Priču o teškom vremenu, kada je trebalo biti čovjek, ali imati "onu stvar" u nekim momentima. Đavo je junak ne samo Banjaluke, nego i njegove Crvene zvezde, kojoj je svojim odbranama i golom iz penala donio trofej Kupa Jugoslavije u vrijeme najmoćnijeg Partizana. Simeunović je od 1982 do 1996. bio dio najtrofejnijeg srpskog kluba, za koji je, kako tvrdi, sigurno odigrao najviše prijateljskih utakmica u istoriji. Ipak, mi ćemo priču početi iz Banjaluke, vratićemo se u 1992. godinu.

- Uprkos ratnom stanju, Banjaluka mi je ostala u najlepšem sećanju. Živeo sam u hotelu "Slavija". Svi mi koji smo bili sa strane. Ljudi su me voleli, da je to neverovatno. Stekao sam za godinu dana takav status da ne poveruješ. Jedini sam ja vozio auto tada u Banjaluci, pored Hitne pomoći i policije. Odem kod Živka Stanića, bio je direktor "Energopetrola" i kaže mi da nema benzina. Odem kod predsednika opštine, u krizni štab i dobijem gorivo. Kad sam došao, general Momir Talić se samo sa mnom izljubio. Sa svima u gradu sam bio dobar, svi su me prihvatili. Da se rat smirio, mislim da bih ostao u Banjaluci. Pratim Borac i sada, Vinko Marinović je trener, ja sam ga svojevremeno preporučio Zvezdi. Igrali smo zajedno. Ide njemu i ekipi dobro, drago mi je zbog toga – istakao je Simeunović.

GLAS: Koliko je tačan podatak da ste u Borcu u prvom dijelu prvenstvene sezone 1991/1992. primili samo jedan gol?

SIMENUNOVIĆ: U Borcu sam branio polupovređen, ali sam branio dobro. U Banjaluci sam primio samo od Partizana i to posle kornera koji nije postojao. Bio je šut, bacio sam se i nisam pipnuo loptu. Sudija je pokazao na korner i prođe nam lopta nešto na prvu stativu, nisko i gol. I to je jedini gol koji sam primio u jesenjem delu koliko se sećam.

GLAS: Kakavi su bili Vaši počeci u Borcu?

SIMENUNOVIĆ: Prvu prijateljsku utakmicu smo igrali u Prijedoru. Neki turnir je bio. Zapekla trava, dole kao beton. Nisam ni smeo da se bacim, da poginem...Katastrofa sam bio. Trener je bio Žare Nedeljković, nije me poznavao. Počelo prvenstvo, ja prvih četiri, pet mečeva igrač utakmice, Kaže on meni: Znaš da sam razmišljao da sam se za***ao što sam te doveo". Mene je, inače, Hune Fazlić doveo. Kaže mi Žare: "Kad sam te video u Prijedoru mislio sam da sam se za***ao". Legenda je bio Žare. Pa on je stavljao led u grlo, pio led da bi pričao promuklo kao Miljan Miljanić. Oterali su ga. A Smile je tad bio pomoćnik. Reko: "Žare, šta bi"? Kaže on: "Ovaj grobar"! Pitam, a znam: "Koji grobar"? Kaže: "Onaj Smileski, on mi je iskopao raku, samo me gurnuo, izbušio me je "! Pa krenemo: "Žare, Ivan Adžić i ja za Beograd. Adža bio klinac, imao 18 godina. Nije imao vozačku. Izađemo na autoput. Pitam ja Adžu da vozi, pristao je. Dam mu, a Adža ne može da drži pravac. Kaže Žare: " Mali, jel imaš ti vozačku"? Sličan je Živi.

GLAS: Kakva sećanja imate na taj čuveni put do Fođe i na završnicu Mitropa kupa?

SIMENUNOVIĆ: Poleteli smo za Fođu iz Banjaluke. U vazduhu, pilotu je javljeno da su nam uvedene sankcije i sleteli smo u Crnu Goru. Mislim da je bilo u Podgorici sletanje, pa smo autobusom išli do Bara i trajektom do Barija, a tamo nas je čekao autobus za Fođu. Išli smo kao oni iz filma "Montevideo". Nismo mi išli da to osvojimo, dosta igrača nije ni išlo, Mirza Golubica, Franko Bogdan, Damir Čerkić... Došli smo iz rata. Mislili smo da će nas počistiti. Pa Fođa je te godine, koliko se sećam, samo od Milana izgubila na svom terenu. Bili su tu negde do petog mesta na tabeli Serije A. Kad smo došli dočekao nas je pun stadion. Na poluvremenu protiv domaćina videli smo da možemo da igramo s njima. Nisu oni bili toliko bolji, možda su bili opterećeniji, za razliku od nas, koji smo bili opušteniji. Kad smo pobedili Fođu, verovali smo da možemo uzeti i pehar. Finale se nije ni snimalo, jer su domaćini poludeli kad su ispali. Nismo mi bili svesni uspeha.

GLAS: Kako je bilo kad ste se vraćali iz Italije?

SIMENUNOVIĆ: Nekoliko igrača je ostalo u Italiji, Fudo Šašivarević, Mario Mataja...Anđelko Grahovac je bio predsednik kluba, uzeo je sve pasoše, rekao sam mu: "Daj Anđelko momcima, što da se vraćaju, ako će imati problem, da poginu tamo". Rekao je da ne sme. Insistirao sam da nam podeli pasoše i momci su ostali. Hoću da vam dočaram situaciju, Vito Štavljanin i ja smo redovno leteli na relaciji Beograd - Banjaluka. Sećam se da smo leteli vojnim avionom. Ljudi su bežali. Kažem ja Viti: "Vidiš ove ljude što beže i bukvalno vise na žicama. Svi će oni da odu, a ja ću da ostanem". Rekao sam to u šali, a tako je bilo, poslednji sam ostao. Kad smo se vratili iz Fođe, ja sam bio jedini igrač iz Srbije koji je ostao u Borcu. Svi su odleteli avionom koji nas je vratio iz Fođe. To je bila subota. Još je bilo letova iz Banjaluke, bio je taj neki avion "kikaš", kako su ga zvali. Ostao sam zbog supruge, koja mi je tada bila devojka. Planirao sam u ponedeljak da se vratim za Beograd. Pitali su me da li želim da letim ujutro ili naveče u osam. Odlučio sam da letim naveče. Međutim, taj avion je odleteo u jedan, umesto u osam i posle, mesec dana nisu "ptice letele". Ostao sam u Banjaluci i imao par ponuda, po jednu iz Španije, Austrije i Belgije, ali i Zvezde. Prvih 15 dana smo imali telefone, mogli pregovarati. Posle 15 dana ni telefoni nisu radili. Izašao sam tek sa prvim konvojem koji je izašao iz Banjaluke. Bilo je 130 kamiona i dva dana smo išli do Beograda. Krajem jula sam došao u Beograd i svi su već imali golmana osim Zvezde i ostao sam na "Marakani".  

GLAS: Koliko je bilo teško tada izaći iz Banjaluke i Republike Srpske?

SIMENUNOVIĆ: Sa mnom je izašao Husein Sojtarić. Bio je sa mnom mesec dana, non-stop, znao je da ću ići u Beograd. Uplašio se. Rekao mi je da će mi sve prepisati. Pričao sam mu da ne brine, kad ja budem išao iće i on. Zovu me iz kluba, išao je taj konvoj za Beograd. Svašta je bilo i one bebe kad su umrle i policijski čas i avioni što su leteli iz Zagreba, uzbune...Krenuli smo tim konvojem. Ja sam ušao u "Vitaminkin" kamion, bila je i "Lesnina", sve fabrike su krenule tamo...Izvukli su nas, mislim na Ozren. Probijali smo se kroz neku šumu, svaki kamion je morao tegljač da izvlači na vrh. Zaustavili su nas na nekom proplanku, pa su nam rekli da čekamo konvoj koji je dolazio iz Beograda. Nismo se mogli mimoići. Ceo dan smo bili tu, gladni, umorni...A pratnja su nam bili "Vukovi sa Vučijaka". Odjednom Sojtara je počeo da bledi jer je video da su ovi počeli da kontrolišu lične karte. Prišao sam im i upitao: "Momci, šta radite, dajte nam da jedemo, nemojte nas maltretirati". I nećeš verovati, oni odustanu od toga. Sojtara je do tada dobio i proliv i počeo da povraća od straha. I pazi, čuo sam da živi i on u Švedskoj i nikad mi se od tada nije javio. Moja dužnosti je bila da mu spasem život, sigurno bi i on meni.

GLAS: Kako je dalje išla priča?

SIMENUNOVIĆ: Po dolasku u Beograd, dočekao me Vladica Popović. Došao sam u Zvezdu iz Banjaluke kao najbolji golman u Jugoslaviji. Po ocenama novinara samo su Dejo Savićević i Peđa Mijatović bili bolji od mene. A oni samim izlaskom na teren njih dvojica imaju "osmicu" ha-ha-ha. Vladica mi je bio trener u juniorima Zvezde. Dobro se znamo. Odrastao sam sa njegovim sinom. Stavio me je da budem treći golman. Kaže mi, bio je specifičan: "Znaš, moraš da se izboriš". Izborio sam se ja, ali nije to baš bilo pravedno prema meni. Ta borba sa Zvonkom Milojevićem nije bila baš pravedna. Imao sam i tu povredu leđa kad sam se vratio, godinu dana sam izgubio zbog nje.

GLAS: Sve Vam se vratilo u tom čuvenom finalu Kupa Jugoslavije 1993.

SIMENUNOVIĆ: Bio je veliki pritisak. A dodatni pritisak, da tako kažem, napravio nam je i Arkan, koji je došao pred revanš i doneo nekoliko hiljada maraka u koverti i rekao: "To je za pobedu". Prvo što mi je prošlo kroz glavu, kad mi je Živa rekao da ću ja šutati peti penal, bilo je: šta ako ne odbranim pre toga nijedan?! Mada sam ja u Banjaluci uvek šutirao peti penal. Nije to bila novost za mene. I u finalu Mitropa kupa sam dao peti penal za pobedu. Slična situacija je bila. Imali smo mi iskustva sa tim penalima, sećate se da ih je Miljan Miljanić uveo u slučaju nerešenog rezultata. Tako da smo mi igrali puno tih "penal-završnica". Mislim da smo u Borcu izgubili jedan takav penal-rulet sa 2:1 i to od Proletera. Odbranio sam tri penala, a Goran Gavrilović isto toliko.

GLAS: Djeluje da je, bar na ovim našim prostorima, da je taj penal koji ste odbranili Peđi Mijatoviću u finalu Kupa najpoznatiji koji on nije realizovao, uz onaj na Mundijalu 1998.

SIMENUNOVIĆ: Ja sam mu odbranio, a on je promašio protiv Holandije. U tome je razlika. Ima još jedan kuriozitet derbija, a to je da smo Milutin Šoškić i ja jedini odbranili i dali gol u "večitom" derbiju. Što se tiče Partizana najviše penala sam odbranio Savi Miloševiću. S njim imam omer od 4:2. Dakle 50 odsto.

GLAS: Kakav ste odnos imali sa tadašnjim trenerom u Zvezdi, Milanom Živadinovićem?

SIMENUNOVIĆ: Bio sam dobar sa Živom, gotivio me je, oslovljavao često sa imenjače. Baš smo bili dobri, jer sam se ja za***avao s njim. Dođem kod njega kući i pitam ga: "Šefe, šta je ovo, još Vas nisam video u istom odelu. Koliko ih imate"? Zna on da se ja za***avam, on je mangup. A on će meni: "Milane, da ti kažem, ne znam tačno, negde između 300 i 400 odela". Stalno smo išli na pripreme u Vrnjačku Banju. Zvonko Milojević je voleo narodnu muziku. Poneo je neki kasetofon i znao da ga odvrne "do daske", pa izađe i peva na hodniku. Kažem ja Živi: "Šefe, ovaj Miloje je skroz poludeo, ne možemo da spavamo, da se odmorimo..." Pa onda njega Živa kao kudi zbog toga, to je bio haos i rekao mu je posle nekih pesama u autobusu koje je puštao: "Daj bre, Miloje, pa gde ćeš sa Brzim (Miroljub Brzaković) u Evropu"?! Idemo mi jednom i spremi Miloje kasetu Hanke Paldum. Znamo mi da su Živa i ona bili u kombinaciji. Gurnemo mi tu kasetu i svi ćutimo, ćuti i on i samo odjednom čuješ: "Miloje! Popravljaš se Miloje"! Ha-ha-ha. Živa je bio legenda. Najveći štos je je posle toga kad me je stavio na gol, išli smo on i ja sa terena posle jedne utakmice koju smo dobili na "Marakani" i sad jedna mala grupica viče: "Živo odlazi"! Ja onako, mrtav hladan ga pitam: "Šefe, šta ovi viču"? A on meni onako mangupski kaže: "Milojevi plaćenici", ha-ha-ha. Kao, ja branim, pa je Miloje organizovao navijače da skandiraju protiv njega.

GLAS: Kakve su bile te pripreme u Vrnjačkoj Banji?

SIMENUNOVIĆ: Na tim pripremama mi fudbaleri bili smo zanimljivi devojčicama. Drži Živa sastanak, ozbiljna je priča i kaže odjednom: "Ne mogu da verujem, treniramo četiri puta dnevno, radimo k'o crnci i dođu dve prdare i sve nam s***u"! Ha-ha-ha na pola sastanka. Kaže mi isto jednom: "Znaš u kojoj sam fazi"? Rekoh: "U kojoj šefe"? Odgovara: "Ja ne pripremam više treninge, na terenu ih pravim, u hodu" ha-ha-ha.

GLAS: Ispričajte nam još koju anegdotu.

SIMENUNOVIĆ: Posle finala Kupa igramo protiv banjalučkog Borca u Sremskoj Mitrovici, gde su "crveno-plavi" igrali kao domaćini. Vrućina neka. Ja dok sam se sa svima ispozdravljao, moji ljudi, došao sam iz Borca, Živa je držao sastanak. Prebacim, zbog vrućine, trenerku preko glave i idem ka mojoj ekipi. Vidim da se svi smeju. Reko: "Šta je bilo?" Kaže Živa: "Jesmo svi tu"? A ovi mu odgovaraju: "Jesmo, a evo ide i Đaki, od Đavo, kako su me zvali, dok on svoje sve ispozdravlja". Kaže Živa: "Opet je poludeo ovaj Milan, ne znam šta da radim s njim" ha-ha-ha.

GLAS: Jel ima neka anegdota sa Aleksandrom Kristićem?

SIMENUNOVIĆ: Dođe Aca, nervozan, ne ide ga, nikad nije ni bio neki tehničar. Kaže meni Živa: "Vidi Milane, moram sad da menjam vreme treninga". Nije mi bilo jasno zašto, jer smo imali trening od šest. Kaže Živa: "Pa ovog Acu Kristića hvata ovo ludilo između pola sedam i pola osam" ha-ha-ha!

GLAS: Kakav odnos su imali Živadinović i Dragan Džajić?

SIMENUNOVIĆ: Znao je reći, kad smo svi bili i Džaja: "Tačno sam osećao, znao sam gde je on na terenu". A Džaja gleda sa strane i kaže: "Kad smo on i ja igrali zajedno, nešto se ne sećam"? Ha-ha-ha. Bio je Živa u Zvezdi, al' sad koliko je igrao...Zvao me je i pred smrt i kaže: "Milane, da te pitam nešto, ti si ozbiljan momak, agent. Imam ponudu AIK Štokholma". Ja mu kažem: "Šefe, nema šanse, neće oni nekog Srbina koji ne zna jezik". A on odgovara: "Ma da, ovi agenti ovde, to su sve lažovčine, zovem ga i pitam: 'Gde si ti'? On mi kaže: 'U Majamiju', a pušta vodu na šolji i sedi kući"! Ha-ha-ha

GLAS: Jel bio Živadinović kod Vas na svadbi?

SIMENUNOVIĆ: Kako nije, pravio sam svadbu, negde krajem decembra 1993. Bila je cela ekipa. Pevao je Željko Šašić, tek je počinjao, bio popularan po Beogradu. Došao je u farmerkama. Sede Živa pored mene i kaže mi: "Je li Milane, hoćeš da ga isteram odavde"? Rekoh: "Što šefe"? Kaže: "Kakvo je ovo nepoštovanje, kakve su ovo farmerke, šta je ovo"?! Kažem ja: "Nemojte, Šefe, takva je situacija, šta da radim, j*** ga, nije bio ni skup, j*** ga. Možda bi bio skuplji da je obukao odelo". Za***avao sam se ha-ha-ha. Da se vratim na organizaciju svadbe. I to je zanimljivo. Trebali smo da dobijemo platu u petak po završetku sezone. Nismo hteli da je podignemo jer nismo bili zadovoljni. U petak je to bilo recimo 700 maraka. Oni kažu da sledeće subote svi idemo na neki turnir u Šabac, a meni tad svadba. I nateraše nas, da ne bi išli u Šabac, da dignemo pare u ponedeljak i to je tad da 700 spalo na 10-15 maraka. Kunem se. Znam da sam se zezao sa ovim svojim iz kluba. Reko: "Slušajte, napravićemo spisak, nemojte da mi donosite nikakve pare, nego lepo napišite koliko dugujete, koliko bi dali" ha-ha-ha, ja se za***vao, ali u principu to je bilo to. Ma, mi smo za platu dobijali vruće pare, direktno iz štamparije. Dobiješ pare i odmah ideš na ulicu da kupiš devize. Sa platom smo se zezali, kao oni nas časte, nije to plata. Dođemo tamo isto, oni nam daju polutku. J***la te polutka ili džak brašna, gde ću s njim. Inače, brašna nije bilo u prodavnicama. Ali Zvezda da ceni ljude koji su igrali za to, a sada ovi igraju za milione i sad su oni face.

GLAS: Kakva sećanja imate na drugovanje sa Miodragom Božovićem?

SIMENUNOVIĆ: On i ja smo se najviše zezali. U Zvezdi su zidovi "imali uši". Kažeš nešto u svlačionici, Cvele (Vladimir Cvetković) već zna gore šta sam rekao. Imao sam problema zbog toga. Mi smo se zezali, a ovi su to ozbiljno prenosili gore, ove cinkare. Sa 26-27 godina oni su mene proglasili veteranom. I sad sklone nas starije, Acu Kristića, Nikolu Radmanovića, mene...nas nekoliko. A oni idu igrati utakmicu u Bastiji. Idu mlađi. Dolazim na trening, a tamo atmosfera kao na sahrani. Nikome se ne trenira. Zezam se i kažem: "Šta vam je momci, možda smo mi prvi tim, a ne znamo. Ovi sad lete, u vazduhu su, avion sleće, a možda i neće". A oni Cveletu kažu kako sam rekao: "Dabogda pao avion i svi izginuli"?! Zamisli. I onda Grof i ja pričamo na daljinu, namerno. Kaže on meni: "Đaki, šta misliš dal se snima"? Znali smo ko "snima". Odgovorio sam iz više uglova da se to radi. A najviše smo za***avali Ramba Petkovića. Mada, znaš kako Boža je voleo da zeza, al nije voleo da zezaju njega. Ramba smo ubijali. Ja mu kažem da ima sve kvalitete velikog igrača, a Božo krene da nabraja: "Bezobrazan si, nevaspitan, ružan si..." Ma svašta, izvređa ga do bola. Ali vidi, Rambo je bio k***evit. Nije dao na sebe. Jednom prilikom sedimo mi u bazenčiću u svlačionici, imao je nekih 40-ak centimetara vode, tako nešto. I počeo Božo opet na Ramba, međutim Rambo je sad njega "provalio". Počelo smejanje i sad skočiše obojica prvo Grof, pa Rambo, hoće da se biju. Skočio sam između njih i kažem: "Daj, Božo j*** te, stvarno ga non-stop za***vamo, ne možeš tako da reaguješ. Prvo, nije u redu, drugo, nije u redu, tebi voda do kolena, a njemu do vrata ha-ha-ha-ha".

GLAS: A Zoran Riznić?

SIMENUNOVIĆ: Rizna i ja smo imali običaj posle treninga da šutiramo da pogađamo neka vrata i to. Pre nekih 10-ak, 15 godina naletim na Ognjena Koromana i predstavim mu se, kaže mi: "Kako ne znam ko ste, pa mi smo kao klinci trčali da vam dohvaćamo lopte i gledamo Riznu i vas kako šutirate". Dođe Rizna jedan dan na trening pijan i igrali smo ševu. Gurnemo mu loptu, on padne preko nje, to je smejanje bilo. Ljupko je provalio da je Rizna "pod gasom", otišao do Džaje i tu je Rizna završio. Bio je igrač u p***u materinu. Kad je igrala jednom reprezentacija Sveta. Trebali su ići Boža i on, rekoh: "Otkud vas dvojica u reprezentaciji Sveta da mi je znati"? Ha-ha-ha. Zezao sam se. Ne ode zbog aviona, plašio se, a trebao je da dobije 10.000 dolara za tu jednu utakmicu. Znam ga još iz juniora Zvezde.

GLAS: I Dragoslav Šekularac Vam je bio trener u juniorima Crvene zvezde?

SIMENUNOVIĆ: Da, ali i u prvom timu. Imao sam tu sreću da sam poznavao sve "Zvezdine zvezde". Šekija sam video negde pred njegovu smrt. Došao sam na "Marakanu", nismo se dugo videli, a sede on i sin njegov, Marko. Bili smo dobri. Seo sam kod njega. Pitao sam ga zna li ko sam. Kaže on meni: "Golmane, mene si našao da za***avaš"! Žalio mi se tada na ljude iz kluba kako su prema njemu svakakvi. Sad ga razumem. Desilo se i meni to u sad kad je Zvezda dolazila u Malme. Praktično su me zaboravili. Terza mi se izvinjavao...

GLAS: Jeste li poznavali Miljana Miljanića?

SIMENUNOVIĆ: I sa Miljanom sam imao anegdotu. On je znao sve u glavu, svakog igrača. Početkom 90-ih organizovana je bila utakmica u Španiji, Radomir Antić je bio organizator, igrali su eks jugoslovenski igrači iz Španije protiv Sargose. Humanitarna utakmica za neku decu. I nije u Španiji tada bio nijedan naš golman, pozivu oni Dragoja Lekovića i mene. Išli smo preko Budimpešte. Pa avion, Robi me je sačekao, ali nije igrao. Bio je Janko Janković, Zoran Stojadinović...Posle je bila organizovana večera i prilazi meni Miljan i pita me: "Simke, ti si mi ovako najpouzdaniji. Jesu dali oni neke pare"? Ha-ha-ha. Kad sam se 1997. godine vraćao iz Belgije tad sam ga na aerodromu "Surčin" ga prvi put sreo posle toga. Prišao sam mu, pitao ga kako je, setio me se, sve je znao.

GLAS: Prvo inostrano iskustvo Vam je bila Belgija, odnosno Standard iz Liježa?

SIMENUNOVIĆ: Bio sam godinu dana, a Nebojša Krupniković je bio šest meseci i otišao u Japan. Veliki klub, nismo puno igrali. Mene su leđa ubijala. Kad sam došao tamo je bio legendarni belgijski golman Žilber Godar. Otišao je u Bordo, a oženio je ćerku predsednika kluba. U Bordou je branio sjajno, bio je najbolji golman Francuske. Posle godinu dana odlučio je da se vrati i meni nisu produžili ugovor i došao sam u Švedsku. Imao sam više klubova koji su me želeli. Na zimu sam trebao da idem u Kinu sa Slobom Marovićem, pa je to propalo. Javili su mi se onda Vito Štavljanin i Duško Radinović, oni su bili u Brageu. Druga liga. Pitali su me da dođem na tri meseca. Ubedili su me, a ženina mama i brat su živeli u Štokholmu. I došao sam ovde i na 13 utakmica primim tri gola i dam jedan gol posle kornera glavom kao ovaj Anatolij Trubin u Ligi šampiona. Zanimljivo, Radinović je centrirao. Posle sam imao ponude iz cele Danske, Švedske, Norveške i izabrao sam Malme.

GLAS: Da li je tačno da ste Vi prvi Srbin koji je zaigrao za Malme?

SIMENUNOVIĆ: Da, došao sam 1998. u Malme. Nisu bili kao sada dominantni. Tada je i Zlatan Ibrahimović došao. Pomogao sam mu da uđe u prvi tim. Ceo grad stoji iza kluba. Bilo je lepo igrati u Malmeu.

GLAS: Kakav je tada bio Zlatan Ibrahimović?

SIMENUNOVIĆ: Zlatan je bio poseban. Pre mene ga je video Ante Šimundža. Igrao je za drugu ekipu neku utakmicu. Posle tog meča dođe mi i kaže: "Znaš kakav ima jedan mali Bosanac, odličan je". Počeo je Zlatan kasnije da trenira sa nama, sa prvim timom. Bio mi je simpatičan, vozikao sam ga povremeno. Buntovan je bio, nikog nije fermao dva posto, osim mene, da li što sam i ja stranac tamo. Imao je respekt prema meni. Odmah se videlo da je top igrač. Poredio sam ga sa Nigerijcem Nvankvom Kanuom: "Gde si Kanu"? On mi kaže: "Bolji sam ja od njega". To je rekao pre nego što je zaigrao za prvi tim. Od prvog momenta je bio fokusiran da je najbolji. Sećam se da je Marko Pantelić došao ovde na neke pregovore i trenirao je nekoliko dana sa nama. Odmah su ušli u konflikt. Kaže Marko njemu: "U PSŽ-u (odakle je došao) ima takvih crnaca koji su bolji od tebe"! On mu je odgovorio: "Ja sam najbolji". Bio sma siguran da će napraviti dobru karijeru, ali da će napraviti ovo što je napravio, nisam mogao verovati.

 

Leđa

GLAS: Često pominjete tu povredu leđa?

SIMENUNOVIĆ: U Borcu iz Čačka sam se povredio, imao sam operaciju kičme, diskus hernije. Da se kojim slučajem nisam tada povredio u Čačku, ne bi Dika Stojanović branio onda onu sezonu kad je osvojen Kup šampiona. Vratio sam se iz Borca i bio sam najbolji golman Druge lige. Nijedan gol nisam primio u jesenjem delu. Povredio sam se u toku zimske pauze, kući. Kafana, celu noć, a onda ujutro izađem da treniram i povredim se. I onda posle tri meseca, pred kraj prvenstva u maju, Čačani se bore za opstanak i nateraju me da branim još te četiri utakmice koliko je ostalo, povređen. A pazi leđa me bole toliko da ne mogu loptu da dohvatim sa zemlje. Ostali smo u ligi. Vratim se u Zvezdu i sećam se da je Dika Stojanović imao ponudu iz Ovijeda. Džaja mu kaže: "Ako Simke može, puštam te"! Poslali su me na skener. Odem ja, imao sam 22 godine. Kažu mi: "Šta se ti snimaš, mlad si, jak". Urade oni to, kažu mi da imam diskus herniju. Odem na operaciju, Dika ostane i osvoji Kup šampiona. Operisao sam se u avgustu u Ljubljani i odem u insistut "Simo Milošević" na oporavak, pa na pregled 17. dan posle operacije. Doktor me je pregledao i rekao sam mu da sam profesionalni fudbaler, šta misli kada mogu da se vratim na teren. I on mi kaže: "Dečko, nisi normalan, budi srećan da možeš normalno da živiš i da imaš porodicu". Poludeo sam, trenirao sam tamo mesec dana i kad sam se vratio posle mesec dana bio sam kao Tarzan. Oporavio sam se i u zimu počnem malo raditi s loptom i onda u martu sam bio u Slobodi, u Užicu. Ostavio sam ih u ligi. Posle sam došao u Banjaluku. Ali nikad se nisam vratio na neki svoj nivo, stalno sam imao problema s leđima. U Banjaluku me brat dovezao. Preseče me i drži me sedam dana, samo ako mirujem. U Liježu i Malmeu su me sklonili s gola isto zbog leđa.

 

Penali

GLAS: Bili ste majstor za penale. U čemu je tajna?

SIMENUNOVIĆ: Mislim da sam odbranio više od 50 odsto penala u karijeri. Bio sam dosta brz i odgovarali su mi dobri igrači, a ne oni koji se zalete, ne gledaju te i puknu. Išao sam na prevaru, a uglavnom ako provalim stranu - bio sam brz- sve sam stizao. Imao sam to da bacim varku desno i da krenem da se vraćam, da se ponovo bacim desno, kad izvođač misli da me je izbacio iz ravnoteže, ponovo se vratim. Recimo, svojevremeno u Zvezdi sam sa Sinišom Mihajlovićem ostajao posle treninga. Vežbao je slobodnjake, pa smo onda prelazili na penale. Miha je stalno šutirao u golmanovu levu stranu. Fora je bila da ja znam gde šuta, u koju stranu i da ja stignem, a uglavnom sam stizao. Ako provalim stranu, teško će mi neko dati. Što se tiče promašenih penala, kad sam ih šutirao, jedini put promašio sam na "Tušnju". To je jedini put bio kada sam ja gledao golmana i dodao sam mu u ruke. Posle nikoga nisam gledao. Dobili smo mi te penale protiv Slobode na kraju.

 

Lupić

GLAS: Drugovali ste i sa čuvenim Borčevim napadačem Senadom Lupićem?

SIMENUNOVIĆ: Vidi, Senad Lupić je legenda Banjaluke. I pazi, vraćam se ja iz Beograda i na aerodromu iz velike gužve ljudi, javlja mi se Senad. Pitam ga: "Šta ti radiš tu"? Kaže: "Nemam kartu". Pozvao sam ga i uveo u kancelariju, rekao sam da mu daju kartu. Možeš misliti, ja koji sam tu godinu dana i on koji je apsolutna legenda. Otišao je u Belgiju, gde je i igrao, a ja sam ga "stavio" na taj avion za Beograd. I pre ga sretnem u Banjaluci, jer ja u Banjaluku dolazim na svakih pet godina kad mi supruga ima one godišnjice mature. U piceriji kod Kušme se sretnemo, sede on i Damir Špica, kažem mu: "Dobro, Senade, j***m mu mater, ja te izvedem iz rata a ti mi se nikako nisi javio, pa u Belgiji ti je sve na sat vremena, znaš da sam u Liježu"? Kaže: "Pa gde, ti u Standardu, ja..." Rekoh: "Čekaj, bre Senade, valjda smo mi neki prijatelji?!

 

TNT

GLAS: Šta je u Zvezdi značila skraćenica "TNT"?

SIMENUNOVIĆ: Treniraš - ne igraš – treniraš, tako su nas zvali. A bilo je i Hleb i so, po čuvenoj grupi, "Leb i sol". U fazonu, gde god dođemo čekaju nas hleb i so. Posle utakmice je šatra i muzika. Mile Belodedić je prvu utakmicu za Zvezdu odigrao u mom selu. Ja sam ih doveo. Kad sam se povredio, posle operacije, doveo sam Zvezdu u moje selo kod Kraljeva. Završila se utakmica i njega nema. Kako je moguće. Prepao sam se da ga nije slučajno odvela rumunska "Sekuritatea". Kad njega seljaci odveli pod šator, sedi sa njima oko vatre gde se okreće prase. Reko: "Mile, 'ajde bre ovamo, nemoj da te izgubim". Igrali smo po celoj Srbiji, tako sam sva sela upoznao. Sa Zvezdom sam 1984. godine igrao "Turnir velike četvorke" - Zvezda, Partizan, Dinamo, Hajduk. Dobili smo Hajduka sa 4:1 i spavali smo u hotelu "Pod sedrom", pored Sanskog Mosta. Tad se otvarao, bili smo prvi gosti. Išli smo i na Plitvička jezera.  

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.