Исповијест Ивана Вукомановића за "Глас Српске": Џаја хтио да отјера Видића

УЖИЦЕ - Ако живот пише неке невјероватне приче, онда можемо рећи да фудбал "снима" филмове. Стварно! Питајте Ивана Вукомановића.

Најбољи фудбалски тренер међу глумцима или, ако хоћете најбољи глумац међу фудбалским тренерима. Да, живот је овог стаситог Еру водио кроз разне приче и епизоде које ни сам није могао да очекује да ће доживјети. Нешто старији навијачи Црвене звезде сјећају га се као човјека од пуног повјерења тадашњег тренера клуба са "Маракане" Славољуба Муслина. Заједно су освојили двије шампионске титуле са "црвено-бијелима". Прије тога Иван је био првак Француске са Бордоом и шампион Југославије са Обилићем. Каријера је овог Ужичанина даље водила у Њемачку, Русију, Израел, Кину, Белгију гдје је и окачио "копачке о клин" и започео тренерску причу. Добио је шансу у Стандарду из Лијежа као помоћник Гаја Лузона којег је и наслиједио на функцији шефа струке. Водио је касније Слован из Братиславе, кратко кипарски Аполон и почетком ове деценије доживио невјероватну авантуру у Индији. На клупи тамошње Керале Бластерс постао је први тренер у историји клуба којем је понуђен продужетак сарадње. Скоро четири године је повео на клупи Керале, постао миљеник локалне публике. О томе свједочи и чињеница да је добио понуду да игра једну од главних улога у индијском трилеру “Карам” чији буџет је износио преко 3.000.000 евра. У великом интервјуу за "Глас Српске" Иван Вукомановић испричао је неке невјероватне, углавном поучне приче и анегдоте. Почећемо од "Маракане" и једне невјероватне сцене сакривене дубоко иза зидина највећег српског стадиона. Година је 2001, "црвено-бијели" су се спремали за први меч другог кола квалификација за Лигу шампиона против Омоније на Кипру. Идеја тадашњег тренера Муслина да млади Немања Видић дебитује и почне на стадиону "ГСП" у Никозији није наишла на разумијевање Драгана Џајића.

ФАКТИ:

• СНИМИО ФИЛМ У ИНДИЈИ - "КАРАМ"
• ОСВОЈИО ТИТУЛЕ СА ОБИЛИЋЕМ, ЗВЕЗДОМ, БОРДООМ...
• ЖИВОТНЕ ЛЕКЦИЈЕ БАРДА ЖИВЕ

- Прву утакмицу званичну европску утакмицу коју је Видић одиграо за Звезду, играли смо заједно. Сећам се, Буња (Горан Буњевчевић) је отишао у Тотенхем. Дошли су Владимир Матијашевић, Горан Ђукић, а неко нам је на Кипру фалио у одбрани. Сећам се била је дилема кога да ставе, а Омонија је имала неког Немца, Рајнера Рауфмана у шпицу 195 цм висок тип, 40 голова дао главом. И Муслин ме на тренингу пита: "Шта мислиш да ставимо малог (Видића) да игра с тобом у одбрани? Ти, Матија (Матијашевић) и он"? Ја кажем: "Супер, земљаци смо, знамо се, имамо добру комуникацију. Биће то све у реду". И ту Џаја (Драган Џајић) направи проблем: "Какав он, где он...Нећу му ни уговор дати..." И Муслин каже: "Џајо пусти, ја сам тренер пусти га с нама шест месеци, биће мали најбољи штопер у Европи..." Џаја је хтео да пусти Видића, да га отера из Звезде?! Ми одиграмо доле 1:1 и Вида је играо. Тада је остао с нама и ето докле је дошао – присјетио се Вукомановић.

ГЛАС: А како су изгледали Ваши почеци?

ВУКОМАНОВИЋ: У 17. години сам почео да играм за први тим ужичке Слободе. Играли смо пар пута са Обилићем и привукао сам пажњу. Они су хтели да дођем код њих. На крају сезоне смо играли једну ревијалну утакмицу у част тада настрадалог, легендарног Србе Стаменковића. После тог меча позвали су ме у клуб и рекли идеш овог лета у Звезду. Био сам срећан. Међутим, почели су звати још интензивније из Обилића, направили су притисак и преко клуба и један дан су ми дошли кући и донели новац, дали су и Слободи више него Звезда. Аркан је био моћан, завршио сам у аутомобилу и одвезли су ме код њега кући, где сам и потписао уговор. Дошао сам у младу групу играча, момака скупљених из целе Србије, гладних, жељних доказивања. Дошао сам на виши ниво него у Ужицу, где сам одиграо пуне две сезоне. Две године сам провео и у Обилићу, освојио титулу. Било је предивно искуство. Били смо млади, усијане главе, али су нас усмерили и извели на прави пут. Сви причају о Аракну свашта, али ми смо играли добро и добијали утакмице. Прве сезоне смо ушли из Прве Б лиге у Прву А лигу и у другој сезони се борили и изборили са Звездом за ту титулу. Био сам клинац и најмлађи у екипи. Шта сам ја знао шта се ту све дешавало, ћутао сам и радио свој посао. Молио сам бога да одем негде, да ме неко примети.

ГЛАС: Како су изгледали дани на Врачару?

ВУКОМАНОВИЋ: Прво, уговори су нам свима били исти у Обилићу. Сваки играч годишње је зарађивао 10.000 марака. И сада причамо, нико од нас бивших играча Обилића није питао, ни размишљао кад ће плата и то. А ту је био и Аркан, који је стајао иза нас. Он је сваки дан био на тренинзима. Често је понављао да не смемо да се понашамо као пропалице, битанге, да морамо да знамо шта је дисциплина и професионализам, јер доста нас је дошло из малих средина. Колико пута нас је звао на фиксни телефон да види јесмо ли у стану у 23 часа. Аркан је знао с нама. Кад осети да смо опуштенији он и тренери су знали да затегну. Нисмо ми били звезде неке, за разлику од играча Звезде и Партизана, али смо живели своје снове. Док је Аркан на стадиону, нема ићи кући, ћути и тренирај. Ми смо први пут тада ишли на припреме на Малту, у Италију...То је у то време био појам, играли смо јаке утакмице, против Фејенорда рецимо...Били смо плаћени на време, живели смо у крају близу стадиона. Нама је било битно да имамо "аутић", да одемо до својих, да примимо ту плату. Ја сам возио "голфа 2", дизелаша који је до Ужица трошио више уља него бензина. А није ми то тада ни било битно.

ГЛАС: Како је дошло до трансфера у Бордо?

ВУКОМАНОВИЋ: Један дан, пред квалификације за Лигу шампиона, био сам у свлачионици спреман за утакмицу, рекли су ми да нећу играти, да одем код председника јер су ме продали. Тада није било интернета, нисам ништа ни знао. Тек кад сам стигао у Бордо рекли су ми да су ме пратили шест месеци, да су долазили у Србију да ме гледају. Нисам знао језик, осетио сам још суровији ниво професионализма. Мој трансфер био је највећи код нас тада. Мислим да сам отишао за девет милиона тадашњих немачких марака. Савладао сам језик, адаптирао се. Клуб ми је показао респект због наученог језика. Освојили смо на крају сезоне титулу, прву после двадесет и више година. Добио сам и нови уговор на још пет година.

"МАРАКАНА" ЗА СВА ВРЕМЕНА, КУМСТВО С БУЊЕВЧЕВИЋЕМ

ГЛАС: Из Бордоа сте позајмљени у Црвену звезду.

ВУКОМАНОВИЋ: Код нас у Србији била је још обавеза војног рока, а после је дошло и до промене тренера у Бордоу, а смањен је и број странаца ван ЕУ. Нови тренер је рекао да му ја и још двојица играча нисмо потребни. Клуб ме је послао на позајмицу. Биле су неке понуде и кад су ми рекли за Звезду, одмах сам рекао: "Идем у Београд и уз то да решим војни рок". Воја Кис је то средио. Упао сам у врхунску генерацију у Звезди, били су ту: Горан Друлић, Михајло Пјановић, Миле Аћимовић, Бранко Бошковић, Миливоје Витакић, Ненад Лалатовић, Иван Гвозденовић, Иван Дудић, Лео Леринц, Дејан Илић, па капитен мој покојни кум Горан Буњевчевић...Били смо жељни доказивања. Имали смо искусног голмана Александра Коцића, био је и Срђан Бајчетић, али је убрзо отишао. Биле су то сјајне две године, поново сам освојио трофеје, играо Европу.

ГЛАС: Какву сарадњу сте имали са Славољубом Муслином?

ВУКОМАНОВИЋ: Сарадња са тренером Муслином била је сјајна. Негде сам се у послу угледао на њега. Са Муслином сам се упознао у Монпељеу. Он никад пре није радио као тренер у српском фудбалу. Кад је дошао увео је нове принципе, џентлменски приступ, нешто на шта нисмо навикли. Био је освежење у сваком погледу. Направио је чудо, те сезоне смо примили само девет голова. Тукли смо, ударали, били смо права екипа. После прве сезоне дошао нам је и Немања Видић, његов покојни друг Влада Димитријевић, али и ови клинци из генерације '84, па Јоца Дамјановић. А Муслин је после једне пријатељске утакмице нашао Марајана Марковића из Пожаревца. Формирао је добру групу играча, било је задовољство. Имао је врхунске тренинге и све. Сви за Мукија и у Француској кажу све најбоље. Па Зидан кад је долазио с Реалом против Партизана хтео је да га види. Полиција је чувала "Хајат", Зидан је изашао из рекао им да пусте Муслина да се виде. Муслин га је буквално из Б екипе пребацио и највише радио с њим.

ГЛАС: Покојни Горан Буњевчевић, саиграч са "Маркане" био Вам је кум.

ВУКОМАНОВИЋ: Ми смо се знали још док је он био у Раду, а ја у Слободи, па Обилићу. Кад смо дошли у Звезду брзо смо се "скапирали", били смо и цимери. Велико пријатељство прерасло је у кумство. Дан данас сам на вези са његовом супругом и ћерком, која треба и да се породи и то баш на дан када је Буња преминуо - на Видовдан! Толико тога смо прошли, тих неких припрема и свега. Једне године смо ишли на припреме у Аустралију, а годину пре тога на Блиски исток – по седам дана Либан, Јордан, Сирија и поново седам дана Либан. Играли смо две утакмице против репрезентације Либана, једну против Сирије и једну против Јордана. Замисли сад путовање из Бејрута аутобусом преко планина и свега, кроз Сирију у Јордан?! То искуство је непроцењиво. Преласци тих граница, пасошке контроле у некој дивљини, у планинчинама, у кршу и камену, излази цариник и долази ФК Црвена звезда. Или аутобус којем се у тим планини планинчинама горе замрзне нафта, па возач легне испод да запали ватру, да одледи...Путовање од 16 сати из Бејрута за Аман, ма иди...То је невероватно. Па та Аустралија 15. јануара са -15 у Београду летиш доле на +45! Летиш 24 сата, не знаш где си. Дест дана не знаш где удараш. Па турнеја у Аустралији, путуј у Аделаид, па назад у Перт...Развалили смо се, али било је сјајно искуство. Жељко Самарџић је ишао с нама, имао је доле концерте, ма шоу. Кад смо се вратили играли смо онај одложени дерби због туче. Леп један период.

ГЛАС: Како је ишла каријера послије Звезде?

ВУКОМАНОВИЋ: Прво сам се вратио у Француску, па отишао на нову позајмицу у Келн. Требао сам остати у Бундеслиги, јер сам имао понуду да продужим уговор, али хтео сам у Француску, јер сам се тамо осећао као код куће. А имао сам понуду и за Енглеску, али нисам могао отићи, јер ми је фалило наступа за репрезентацију. Била је понуда Манчестер ситија, који није био ово што је сад. А после моје прве сезоне у Звезди јурио ме је Дерби Каунти. Играли су Премијер лигу. После једног дербија су дошли у Београд и састали смо се у хотелу "Интерконтинентал", али проблем је поново био мали број наступа за репрезентацију. После сам отишао у Русију, која тад и није била толико у моди, да тако кажем. Отишао сам у Динамо из Москве, тамо је био Огњен Короман. Било нам је супер. Две сезоне у Русији су предивно искуство.

ГЛАС: Нисте могли да претпоставите да ће Вам Белгија бити судбина?

ВУКОМАНОВИЋ: После свега, пожелео сам да се вратим у западну Европу. Била је зима, вратио сам се у Звезду, тренирао сам с њима. Преко Дике Стојановића сам отишао у Белгију. Никад ми Белгија није била у мислима. Отишао сам у Локерен годину дана, тачније годину и по. Добио сам после позиве из Француске и Холандије. А како сам научио Фламански, они ми кажу: "Остани три године у комаду, добићеш и држављанство". И онда ја све друге понуде одбијем и останем у Белгији, где сам се скућио и од 2010. сам Белгијанац.

"БОЖИЈА РУКА" У ИНДИЈИ

ГЛАС: Како сте оставили фудбал и почели тренерску каријеру?

ВУКОМАНОВИЋ: После сам из Белгије отишао, одиграо сезону у Израелу. Касније у Кину, па се вратио. Кренуо у Белгији поново припреме у свом клубу и осетио засићење, већ сам ушао у 35. годину. Гледам оне младе момке како су мотивисани, како трче. Па и ја када сам био клинац, гледао сам оне старије и мислио: "Дај бре, шта ви више играте"... И само један дан, пресечем, јул месец је био, сећам се, кажем председнику: "Не могу више". Они су тражили да останем због младих играча и тренер исто, он ме је, додуше и натерао да упишем тренерску школу. Он ме је и погурао, био ми ментор. Престао сам играти фудбал, отишао на море и од септембра сам кренуо са тренерском лиценцом. Упао сам у тренерски посао и кренуо с послом. То тако иде.

ГЛАС: У тренерској каријери доживјели сте једно невјероватно искуство у Индији, до којег је дошло сасвим случајно.

ВУКОМАНОВИЋ: Да, 2021. сам имао понуде из Саудијске Арабије и УАЕ и позвао ме је један човек, кога јако ценим и поштујем, и рекао ми за понуду из Индије. Из респекта према њему рекао сам: "Поразговараћу"; иако ми је он додао да то можда није мој ниво. Позвао ме је власник клуба, разговарали смо и имао сам добар осећај. Кад сам видео енергију око клуба, милионску армију навијача, али и чињеницу да је клуб био скроз разваљен...То ме је додатно мотивисало, јер волим да крећем из почетка, да слажем коцкице. У Индији сам био као у Енглеској, менаџер - добио сам буџет са којим сам располагао и могућности рада без икаквог мешања. Отишао сам тамо, представио власнику како бих радио са својим стручним штабом. Људи нам, уз осмех, нису одмах поверовали, јер је клуб био шест година пре тога последњи на табели.

ГЛАС: Почетак је био као из снова.

ВУКОМАНОВИЋ: Успели смо, у првој сезони смо играли финале плеј-офа, нажалост изгубили смо пехар на пенале. Иначе, на почетку сам тражио уговор на годину дана, па ако направимо посао, онда ћемо га продужити. Они су међутим, одмах после Нове године тражили да потпишемо нови уговор и добили смо нове три године, бланко. Успели смо да направимо добру екипу са много младих играча који су завршили у репрезентацији. Имали смо добру сарадњу са селектором Игором Штимцем. Оборили смо три пута рекорд у трансфер продајама. Клуб је заживео, а власник је био у неверици. Након три године код мене дошло до једног засићења. Уморио сам се ментално и физички, а и стално смо правили нову екипу, јер је власник сваке године продавао најбоље играче.

ГЛАС: Шта Вам је најтеже падало у Индији.

ВУКОМАНОВИЋ: Сморили су ме ти летови, јер пробајте замислити да имате 57 летова авионом по сезони. Индија је огромна земља, била су и четири гостовања на која, кад идеш, мораш променити по два лета. Дешавало се да по три дана губимо на гостовањима, живот нам се сводио на авионе, терминале, аутобусе, хотеле...Јесте све то саставни део посла, али дође до умора. Онда Индијци, од човека буквално направе божанство. Знало ми се десити да не могу отићи ни на улицу, ни на кафу...Па дан данас ми се деси кад прођем кроз Љубљану, где ми брат живи, да ме заустави 100 Индијаца...И то је леп део једне каријере, али умори се човек.

ГЛАС: Какви су услови за живот у Индији?

ВУКОМАНОВИЋ: Дошао сам тамо са Белгијанцима који су професионалци. Дошао сам у град од три и по милиона становника, у једну земљу од 28 држава, свака од њих има свој језик, владу, нешто као ЕУ. Та држава у којој смо ми има 35 милиона људи и један клуб који игра ту елитну лигу, која је приватна, а до ове године није било испадања. Енергија око клуба је лудачка, па то финале које смо изборили, резултат је који је за њих био незамислив. Ми смо на почетку, мој стручни штаб и ја, сели и схватили да морамо скроз променити принцип рада, јер тамо играчи имају пуно недостатака, немају омладински погон, морали смо радити основе са играчима, буквално пас - пријем. Онда клима је исто проблем, врућина и влага су огромни, не можеш да тренираш ујутро. Само предвече можеш радити, дакле један тренинг дневно, онда мораш пажљиво да бираш странце, јер не могу сви да се прилагоде на ту климу. Ево вам пример, за првих шест месеци сам смршао шест килограма, мој асистент девет, а тренер голмана 18 килограма у првој сезони. Само стојиш, а са тебе се све цеди. Домаћи играчи су навикнути, а странцима треба да се привикну. Иначе, на вечерњим утакмицама, атмосфере су лепе, стадиони пуни, по 50-60.000 људи, бука је огромна. Имали смо добар имиџ захваљујући резултатима. Имао сам уговор још годину дана и добио понуду да продужимо до 2028. Међутим, требао ми је ресет и последњу годину уговора нисмо одрадили и власник нас је разумео.. После мене, ко за инат, нису имали среће са тренерима. Да би Индију схватио мораш да је доживиш. Индија ме је научила да престанем да се жалим, кад проживиш тамо неко време, онда ти је све добро. Имали смо понуду и да преузмемо репрезентацију, али због приватних обавеза нисам могао.

ГЛАС: Снимили сте и филм у Индији. Како је дошло до тога?

ВУКОМАНОВИЋ: Да, филм се зове "Карам" што у преводу значи "Божија рука". Играм главног негативца, источноевропског мафијашког боса, који у филму има неких бруталних сцена. Добар је филм, акциони трилер. Велика продукцијска кућа га је радила. Имао сам репутацију. Људи су ме волели, сви су хтели да ме дотакну, пољубе, загрле...нигде нисам могао без обезбеђења. Био сам, како кажу, идеалан за ту улогу. За улогу су тражили интернационалца којег Индијци воле. Прво сам, годину и по дана пре тога појавио се у једном филму, где нисам био једна од главних улога, већ сам се појавио у пар сцена као тренер клуба. За снимање "Карама" звала ме једна продукцијска кућа. Већ сам знао да ћу отићи из клуба и питао сам их што ја, кад већ идем из клуба. Они су ми одговорили да пројекат нема везе са фудбалом, већ хоће да ми дају улогу у филму. Њихов режисер, који је у Индији на нивоу Квентина Тарантина ми је предочио синопсис и сценарио, прочитао сам то и свидело ми се. Помислио сам, добро искуство: "Зашто да не", рекао сам. Питао сам режисера: "Хоћу ли ја то моћи изнети, ипак је то негативац..." Он ми је рекао да не бринем и да ће бито у реду. Одрадили смо и једну пробну сцену и рекао ми је да је то то. Иначе, било је захтевно, филм се снимао десет месеци. Провео сам са екипом месец и по дана у Индији, две недеље у Дубаију и три месеца у Грузији на снимању. Све је испало добро, филм је супер примљен. Лепи су коментари.

ГЛАС: Имали сте и понуду сарајевског Жељезничара?

ВУКОМАНОВИЋ: Пре него што сам ишао у Слован звао ме Жељо. Причао сам са Сенадом Мисимовићем. Био сам два дана у Сарајеву, приказао сам им како бих радио. Све смо се сложили, али на крају није дошло до договора. А имао сам понуду Слована из Братиславе и У21 Србије. Жељина понуда је била најслабија, а одбио сам и младу селекцију Србије. То је била година кад је Муслин преузео А репрезентацију, а Буња је био директор Савеза. У белгијском савезу, на едукацији, ти се опредељујеш да ли ћеш се едуковати да водиш селекције или клубове, а то су две различите ствари. Рекао сам тада Буњи и Мукију да ја нисам тренер за селекције, да то није мој "фах". Они су ипак инсистирали, али ја сам желео да радим у клубу.

ГЛАС: Шта радите данас? 

ВУКОМАНОВИЋ: На паузи сам скоро две године. Кући сам, пре свега из продичних разлога. Ван свог родног града био сам од 1995, 1996. Толико времена је прошло, а одлазе ти драги људи са којима не проводиш пуно времена, јер преко 20 година живим у Белгији, чији сам држављанин. Ретко долазим овде. Одлучио сам онда да направим паузу и више времена проведем са породицом. За Светог Јована сам имао смртни случај у породици и желео сам да будем уз мајку. Ускоро ћу поново тражити неки нови посао.

ЖИВА НАС ВОДИО У ЗАТВОР?!

ГЛАС: Када је репрезентација у питању били сте члан млађих селекција. Радили сте са бројним селекторима, а Милан Живадиновић Вам је остао у посебном сјећању.

ВУКОМАНОВИЋ: Има једна сјајна прича, скидам му капу за то што је урадио. Окупили смо се, мислим да је била 1995, 1996. година. Била је то омладинска селекција. Били смо у Сремској Митровици. Тренирали смо неколико дана. Једно јутро Жива каже: "Момци, данас нема тренинга, идемо на екскурзију". Ми смо били у чуду, онако млади, усијане главе. Потрпају нас у аутобус и сви заједно у опреми репрезентације и правац затвор у околини Сремске Митровице. Никад то нећу заборавити, ето колико година је прошло. И данас имам те слике у глави. Долазимо тамо, улазимо у оне зидине. Пролазимо кроз све то и хвата те језа, све нас. Улазимо у двориште, гледамо како то функционише, затворенике како раде. Све смо обишли. Ушли смо у неки блок и следила је едукација. Излазе затвореници и каже им управник, једном по једном: "Ајде реци момцима шта си радио, зашто си овде, колико си кажњен..." Чујеш то све, видиш и кажеш себи: "Ма не би у животу украо ни жваку"! Након тога одлазимо, а Жива нам каже: "Омладинци, само да знате шта вас може снаћи у животу, ако не будете поштовали оно што имате, што вам је Бог дао. Немојте бити битанге, пропалице..." Били смо у затвору 45 минута. Пазите сад, кад смо долазили у бусу је било такво смејање и зезање, а кад смо се враћали у аутобусу тајац. Језиво!

ГЛАС: Жива је био учитељ и фудбала и живота

ВУКОМАНОВИЋ: Да, једном смо били на Кипру с њим, водили су нас и у Либан, у Бејрут. Негде смо седели. Неко се зезао на Енглеском с овим што ради на рецепцији. Долази Жива и каже: "Шта је битанге за***авате овог човека". Нико од вас не зна Енглески, боље би било да данас научите три речи Енглеског језика, па сутра још три. Научите основне ствари, научите језик да знате да причате, да сутра кад одете у свет можете да се споразумете". Био је у праву. Тако сам ја после, где год сам ишао, трудио се да научим језик те земље.

ГЛАС: Искуство са Милованом Ђорићем и није баш позитивно. Сви прво помисле на онај пораз младе репрезентације Југославије од Хрватске у Београду – 2:6.

ВУКОМАНОВИЋ: На страну јел код нас било неког тактичког реда или не, небитно. Али крајем првог полувремена при резултату 1:1 Влада Ивић је добио црвени картон. Ђора на полувремену хоће да мења пет играча, а тада си могао да мењаш само тројицу. Он је променио на полувремену нешто, па је урадио и трећу измену. Са играчем мање на 1:1 имали смо добре шансе и онда ја сломим ногу. Стављају ме у санитет и возе ме директно на ВМА. На рендгену сам био у опреми. Остали смо тако без два играча, а они су повели 2:1. Тада је и Ардијан Ђокај повредио зглоб и то је трећи играч мање. Дали смо ми неки гол, али смо пали после. То је крај августа, а исте те године играли смо против Словачке у Суботици. На тој утакмици сам сломио ногу, исту ту. Био је март. Опорављао сам се три и по месеца у Француској. Играо сам последње три утакмице првенства, после сам одрадио и припреме с Бордоом и дошао да играм за репрезентацију против Хрватске и ту ми, на истом месту, још више пукне нога. После тога сам се опорављао четири и по месеца, помишљао сам да је то крај каријере.

ГЛАС: Упркос свему дошли сте у прилику да идете на Европско првенство.

ВУКОМАНОВИЋ: Кроз те квалификације ми смо дошли у ситуацију да играмо бараж за ЕП против Енглеске. Они нису хтели да играју код нас, бомбардовање, рат, санкције...Играла се једна утакмица у Барселони на малом "Ноу Кампу". За ту селекцију, поред мене, тада играли су између осталих, Владан Кујовић, Ненад Џодић, Милан Обрадовић, Матеја Кежман, Бранко Бошковић, Јован Танасијевић, Никола Лазетић, Игор Дуљај, Горан Друлић, Михајло Пјановић, Вељко Пауновић, Марко Пантелић...Врхунска екипа! А за Енглезе су играли: Стивен Џерард, Рио Фердинанд, Џон Тери, Емил Хески, Френк Лампард. Добро су нас налупали, било је 3:0 за њих. Били су бољи.

 

Штопер

ГЛАС: Играли сте штопера и задњег везног. Шта Вам је више пријало?

ВУКОМАНОВИЋ: Искрено, штопер. А пази сад ово, ја сам као кадет и омладинац играо као нападач, давао сам пуно голова. Међутим, преласком у први тим, тадашњи тренер Слободан Доганџић ме прекомандовао на задњег везног, иако ме је и он некад стављао као нападача. И онда у Обилићу у формацији 3-5-2 Милољуб Остојић ме је гурао да играм штопера. Он је тражио да увек улазим у везни ред, кад се трансформишемо у напад. То ми је било занимљиво. На штоперу сам се осећао скроз комфорно. Знало се десити после неких утакмица на блатњавим теренима да Муслин мени и Буњевчевићу каже: "Ајде кумови играте назад и ви најчистији, нисте се упрљали". Пуно ствари сам решавао интелигенцијом, добрим постављањем. Уживао сам као штопер, али ми је било добро и на задњем везном. Научио сам да се убацујем, дајем голове. У Белгији сам баш уживао, могао сам играти мислим још три године. Хоћу да кажем и то да сам доста утакмица, иако дешњак, играо левог штопера. Могао сам све да "закрпим", шта год треба.

 

Ниво

ГЛАС: Када сте схватили на ком нивоу ћете моћи играти фудбал?

ВУКОМАНОВИЋ: У Француску кад сам стигао схватио сам врло брзо да нећу стићи на неки висок ниво, типа Реал Мадрид и тако нешто. Схватио сам да је након четири године играња у тадашњој југословенској лиги разлика између ње и француске лиге, односно играча формираних у Француској и у тадашњој нашој држави ужасно велика и ја сам видео да постоје такве "звери" с којима сам тренирао и рекао сам себи: "Иване, држи се једноставног фудбала, ради свој посао". Зато су ме тренери и ценили јер сам играо једноставно и поштено.

 

Борац

ГЛАС: Јесте ли, случајно, гледали наступе бањалучког Борца прошле сезоне у Европи?

ВУКОМАНОВИЋ: Гледао сам Борац против Рапида. Утакмицу из Бањалуке сам гледао у Љубљани, а у Бечу сам меч гледао уживо на стадиону. Искрено, више сам гледао Борац него Звезду у последње време. Борац је био одличан. Просто не стигнем.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.