Ispovijest Ivana Vukomanovića za "Glas Srpske": Džaja htio da otjera Vidića

UŽICE - Ako život piše neke nevjerovatne priče, onda možemo reći da fudbal "snima" filmove. Stvarno! Pitajte Ivana Vukomanovića.

Najbolji fudbalski trener među glumcima ili, ako hoćete najbolji glumac među fudbalskim trenerima. Da, život je ovog stasitog Eru vodio kroz razne priče i epizode koje ni sam nije mogao da očekuje da će doživjeti. Nešto stariji navijači Crvene zvezde sjećaju ga se kao čovjeka od punog povjerenja tadašnjeg trenera kluba sa "Marakane" Slavoljuba Muslina. Zajedno su osvojili dvije šampionske titule sa "crveno-bijelima". Prije toga Ivan je bio prvak Francuske sa Bordoom i šampion Jugoslavije sa Obilićem. Karijera je ovog Užičanina dalje vodila u Njemačku, Rusiju, Izrael, Kinu, Belgiju gdje je i okačio "kopačke o klin" i započeo trenersku priču. Dobio je šansu u Standardu iz Liježa kao pomoćnik Gaja Luzona kojeg je i naslijedio na funkciji šefa struke. Vodio je kasnije Slovan iz Bratislave, kratko kiparski Apolon i početkom ove decenije doživio nevjerovatnu avanturu u Indiji. Na klupi tamošnje Kerale Blasters postao je prvi trener u istoriji kluba kojem je ponuđen produžetak saradnje. Skoro četiri godine je poveo na klupi Kerale, postao miljenik lokalne publike. O tome svjedoči i činjenica da je dobio ponudu da igra jednu od glavnih uloga u indijskom trileru “Karam” čiji budžet je iznosio preko 3.000.000 evra. U velikom intervjuu za "Glas Srpske" Ivan Vukomanović ispričao je neke nevjerovatne, uglavnom poučne priče i anegdote. Počećemo od "Marakane" i jedne nevjerovatne scene sakrivene duboko iza zidina najvećeg srpskog stadiona. Godina je 2001, "crveno-bijeli" su se spremali za prvi meč drugog kola kvalifikacija za Ligu šampiona protiv Omonije na Kipru. Ideja tadašnjeg trenera Muslina da mladi Nemanja Vidić debituje i počne na stadionu "GSP" u Nikoziji nije naišla na razumijevanje Dragana Džajića.

FAKTI:

• SNIMIO FILM U INDIJI - "KARAM"
• OSVOJIO TITULE SA OBILIĆEM, ZVEZDOM, BORDOOM...
• ŽIVOTNE LEKCIJE BARDA ŽIVE

- Prvu utakmicu zvaničnu evropsku utakmicu koju je Vidić odigrao za Zvezdu, igrali smo zajedno. Sećam se, Bunja (Goran Bunjevčević) je otišao u Totenhem. Došli su Vladimir Matijašević, Goran Đukić, a neko nam je na Kipru falio u odbrani. Sećam se bila je dilema koga da stave, a Omonija je imala nekog Nemca, Rajnera Raufmana u špicu 195 cm visok tip, 40 golova dao glavom. I Muslin me na treningu pita: "Šta misliš da stavimo malog (Vidića) da igra s tobom u odbrani? Ti, Matija (Matijašević) i on"? Ja kažem: "Super, zemljaci smo, znamo se, imamo dobru komunikaciju. Biće to sve u redu". I tu Džaja (Dragan Džajić) napravi problem: "Kakav on, gde on...Neću mu ni ugovor dati..." I Muslin kaže: "Džajo pusti, ja sam trener pusti ga s nama šest meseci, biće mali najbolji štoper u Evropi..." Džaja je hteo da pusti Vidića, da ga otera iz Zvezde?! Mi odigramo dole 1:1 i Vida je igrao. Tada je ostao s nama i eto dokle je došao – prisjetio se Vukomanović.

GLAS: A kako su izgledali Vaši počeci?

VUKOMANOVIĆ: U 17. godini sam počeo da igram za prvi tim užičke Slobode. Igrali smo par puta sa Obilićem i privukao sam pažnju. Oni su hteli da dođem kod njih. Na kraju sezone smo igrali jednu revijalnu utakmicu u čast tada nastradalog, legendarnog Srbe Stamenkovića. Posle tog meča pozvali su me u klub i rekli ideš ovog leta u Zvezdu. Bio sam srećan. Međutim, počeli su zvati još intenzivnije iz Obilića, napravili su pritisak i preko kluba i jedan dan su mi došli kući i doneli novac, dali su i Slobodi više nego Zvezda. Arkan je bio moćan, završio sam u automobilu i odvezli su me kod njega kući, gde sam i potpisao ugovor. Došao sam u mladu grupu igrača, momaka skupljenih iz cele Srbije, gladnih, željnih dokazivanja. Došao sam na viši nivo nego u Užicu, gde sam odigrao pune dve sezone. Dve godine sam proveo i u Obiliću, osvojio titulu. Bilo je predivno iskustvo. Bili smo mladi, usijane glave, ali su nas usmerili i izveli na pravi put. Svi pričaju o Araknu svašta, ali mi smo igrali dobro i dobijali utakmice. Prve sezone smo ušli iz Prve B lige u Prvu A ligu i u drugoj sezoni se borili i izborili sa Zvezdom za tu titulu. Bio sam klinac i najmlađi u ekipi. Šta sam ja znao šta se tu sve dešavalo, ćutao sam i radio svoj posao. Molio sam boga da odem negde, da me neko primeti.

GLAS: Kako su izgledali dani na Vračaru?

VUKOMANOVIĆ: Prvo, ugovori su nam svima bili isti u Obiliću. Svaki igrač godišnje je zarađivao 10.000 maraka. I sada pričamo, niko od nas bivših igrača Obilića nije pitao, ni razmišljao kad će plata i to. A tu je bio i Arkan, koji je stajao iza nas. On je svaki dan bio na treninzima. Često je ponavljao da ne smemo da se ponašamo kao propalice, bitange, da moramo da znamo šta je disciplina i profesionalizam, jer dosta nas je došlo iz malih sredina. Koliko puta nas je zvao na fiksni telefon da vidi jesmo li u stanu u 23 časa. Arkan je znao s nama. Kad oseti da smo opušteniji on i treneri su znali da zategnu. Nismo mi bili zvezde neke, za razliku od igrača Zvezde i Partizana, ali smo živeli svoje snove. Dok je Arkan na stadionu, nema ići kući, ćuti i treniraj. Mi smo prvi put tada išli na pripreme na Maltu, u Italiju...To je u to vreme bio pojam, igrali smo jake utakmice, protiv Fejenorda recimo...Bili smo plaćeni na vreme, živeli smo u kraju blizu stadiona. Nama je bilo bitno da imamo "autić", da odemo do svojih, da primimo tu platu. Ja sam vozio "golfa 2", dizelaša koji je do Užica trošio više ulja nego benzina. A nije mi to tada ni bilo bitno.

GLAS: Kako je došlo do transfera u Bordo?

VUKOMANOVIĆ: Jedan dan, pred kvalifikacije za Ligu šampiona, bio sam u svlačionici spreman za utakmicu, rekli su mi da neću igrati, da odem kod predsednika jer su me prodali. Tada nije bilo interneta, nisam ništa ni znao. Tek kad sam stigao u Bordo rekli su mi da su me pratili šest meseci, da su dolazili u Srbiju da me gledaju. Nisam znao jezik, osetio sam još suroviji nivo profesionalizma. Moj transfer bio je najveći kod nas tada. Mislim da sam otišao za devet miliona tadašnjih nemačkih maraka. Savladao sam jezik, adaptirao se. Klub mi je pokazao respekt zbog naučenog jezika. Osvojili smo na kraju sezone titulu, prvu posle dvadeset i više godina. Dobio sam i novi ugovor na još pet godina.

"MARAKANA" ZA SVA VREMENA, KUMSTVO S BUNjEVČEVIĆEM

GLAS: Iz Bordoa ste pozajmljeni u Crvenu zvezdu.

VUKOMANOVIĆ: Kod nas u Srbiji bila je još obaveza vojnog roka, a posle je došlo i do promene trenera u Bordou, a smanjen je i broj stranaca van EU. Novi trener je rekao da mu ja i još dvojica igrača nismo potrebni. Klub me je poslao na pozajmicu. Bile su neke ponude i kad su mi rekli za Zvezdu, odmah sam rekao: "Idem u Beograd i uz to da rešim vojni rok". Voja Kis je to sredio. Upao sam u vrhunsku generaciju u Zvezdi, bili su tu: Goran Drulić, Mihajlo Pjanović, Mile Aćimović, Branko Bošković, Milivoje Vitakić, Nenad Lalatović, Ivan Gvozdenović, Ivan Dudić, Leo Lerinc, Dejan Ilić, pa kapiten moj pokojni kum Goran Bunjevčević...Bili smo željni dokazivanja. Imali smo iskusnog golmana Aleksandra Kocića, bio je i Srđan Bajčetić, ali je ubrzo otišao. Bile su to sjajne dve godine, ponovo sam osvojio trofeje, igrao Evropu.

GLAS: Kakvu saradnju ste imali sa Slavoljubom Muslinom?

VUKOMANOVIĆ: Saradnja sa trenerom Muslinom bila je sjajna. Negde sam se u poslu ugledao na njega. Sa Muslinom sam se upoznao u Monpeljeu. On nikad pre nije radio kao trener u srpskom fudbalu. Kad je došao uveo je nove principe, džentlmenski pristup, nešto na šta nismo navikli. Bio je osveženje u svakom pogledu. Napravio je čudo, te sezone smo primili samo devet golova. Tukli smo, udarali, bili smo prava ekipa. Posle prve sezone došao nam je i Nemanja Vidić, njegov pokojni drug Vlada Dimitrijević, ali i ovi klinci iz generacije '84, pa Joca Damjanović. A Muslin je posle jedne prijateljske utakmice našao Marajana Markovića iz Požarevca. Formirao je dobru grupu igrača, bilo je zadovoljstvo. Imao je vrhunske treninge i sve. Svi za Mukija i u Francuskoj kažu sve najbolje. Pa Zidan kad je dolazio s Realom protiv Partizana hteo je da ga vidi. Policija je čuvala "Hajat", Zidan je izašao iz rekao im da puste Muslina da se vide. Muslin ga je bukvalno iz B ekipe prebacio i najviše radio s njim.

GLAS: Pokojni Goran Bunjevčević, saigrač sa "Markane" bio Vam je kum.

VUKOMANOVIĆ: Mi smo se znali još dok je on bio u Radu, a ja u Slobodi, pa Obiliću. Kad smo došli u Zvezdu brzo smo se "skapirali", bili smo i cimeri. Veliko prijateljstvo preraslo je u kumstvo. Dan danas sam na vezi sa njegovom suprugom i ćerkom, koja treba i da se porodi i to baš na dan kada je Bunja preminuo - na Vidovdan! Toliko toga smo prošli, tih nekih priprema i svega. Jedne godine smo išli na pripreme u Australiju, a godinu pre toga na Bliski istok – po sedam dana Liban, Jordan, Sirija i ponovo sedam dana Liban. Igrali smo dve utakmice protiv reprezentacije Libana, jednu protiv Sirije i jednu protiv Jordana. Zamisli sad putovanje iz Bejruta autobusom preko planina i svega, kroz Siriju u Jordan?! To iskustvo je neprocenjivo. Prelasci tih granica, pasoške kontrole u nekoj divljini, u planinčinama, u kršu i kamenu, izlazi carinik i dolazi FK Crvena zvezda. Ili autobus kojem se u tim planini planinčinama gore zamrzne nafta, pa vozač legne ispod da zapali vatru, da odledi...Putovanje od 16 sati iz Bejruta za Aman, ma idi...To je neverovatno. Pa ta Australija 15. januara sa -15 u Beogradu letiš dole na +45! Letiš 24 sata, ne znaš gde si. Dest dana ne znaš gde udaraš. Pa turneja u Australiji, putuj u Adelaid, pa nazad u Pert...Razvalili smo se, ali bilo je sjajno iskustvo. Željko Samardžić je išao s nama, imao je dole koncerte, ma šou. Kad smo se vratili igrali smo onaj odloženi derbi zbog tuče. Lep jedan period.

GLAS: Kako je išla karijera poslije Zvezde?

VUKOMANOVIĆ: Prvo sam se vratio u Francusku, pa otišao na novu pozajmicu u Keln. Trebao sam ostati u Bundesligi, jer sam imao ponudu da produžim ugovor, ali hteo sam u Francusku, jer sam se tamo osećao kao kod kuće. A imao sam ponudu i za Englesku, ali nisam mogao otići, jer mi je falilo nastupa za reprezentaciju. Bila je ponuda Mančester sitija, koji nije bio ovo što je sad. A posle moje prve sezone u Zvezdi jurio me je Derbi Kaunti. Igrali su Premijer ligu. Posle jednog derbija su došli u Beograd i sastali smo se u hotelu "Interkontinental", ali problem je ponovo bio mali broj nastupa za reprezentaciju. Posle sam otišao u Rusiju, koja tad i nije bila toliko u modi, da tako kažem. Otišao sam u Dinamo iz Moskve, tamo je bio Ognjen Koroman. Bilo nam je super. Dve sezone u Rusiji su predivno iskustvo.

GLAS: Niste mogli da pretpostavite da će Vam Belgija biti sudbina?

VUKOMANOVIĆ: Posle svega, poželeo sam da se vratim u zapadnu Evropu. Bila je zima, vratio sam se u Zvezdu, trenirao sam s njima. Preko Dike Stojanovića sam otišao u Belgiju. Nikad mi Belgija nije bila u mislima. Otišao sam u Lokeren godinu dana, tačnije godinu i po. Dobio sam posle pozive iz Francuske i Holandije. A kako sam naučio Flamanski, oni mi kažu: "Ostani tri godine u komadu, dobićeš i državljanstvo". I onda ja sve druge ponude odbijem i ostanem u Belgiji, gde sam se skućio i od 2010. sam Belgijanac.

"BOŽIJA RUKA" U INDIJI

GLAS: Kako ste ostavili fudbal i počeli trenersku karijeru?

VUKOMANOVIĆ: Posle sam iz Belgije otišao, odigrao sezonu u Izraelu. Kasnije u Kinu, pa se vratio. Krenuo u Belgiji ponovo pripreme u svom klubu i osetio zasićenje, već sam ušao u 35. godinu. Gledam one mlade momke kako su motivisani, kako trče. Pa i ja kada sam bio klinac, gledao sam one starije i mislio: "Daj bre, šta vi više igrate"... I samo jedan dan, presečem, jul mesec je bio, sećam se, kažem predsedniku: "Ne mogu više". Oni su tražili da ostanem zbog mladih igrača i trener isto, on me je, doduše i naterao da upišem trenersku školu. On me je i pogurao, bio mi mentor. Prestao sam igrati fudbal, otišao na more i od septembra sam krenuo sa trenerskom licencom. Upao sam u trenerski posao i krenuo s poslom. To tako ide.

GLAS: U trenerskoj karijeri doživjeli ste jedno nevjerovatno iskustvo u Indiji, do kojeg je došlo sasvim slučajno.

VUKOMANOVIĆ: Da, 2021. sam imao ponude iz Saudijske Arabije i UAE i pozvao me je jedan čovek, koga jako cenim i poštujem, i rekao mi za ponudu iz Indije. Iz respekta prema njemu rekao sam: "Porazgovaraću"; iako mi je on dodao da to možda nije moj nivo. Pozvao me je vlasnik kluba, razgovarali smo i imao sam dobar osećaj. Kad sam video energiju oko kluba, milionsku armiju navijača, ali i činjenicu da je klub bio skroz razvaljen...To me je dodatno motivisalo, jer volim da krećem iz početka, da slažem kockice. U Indiji sam bio kao u Engleskoj, menadžer - dobio sam budžet sa kojim sam raspolagao i mogućnosti rada bez ikakvog mešanja. Otišao sam tamo, predstavio vlasniku kako bih radio sa svojim stručnim štabom. Ljudi nam, uz osmeh, nisu odmah poverovali, jer je klub bio šest godina pre toga poslednji na tabeli.

GLAS: Početak je bio kao iz snova.

VUKOMANOVIĆ: Uspeli smo, u prvoj sezoni smo igrali finale plej-ofa, nažalost izgubili smo pehar na penale. Inače, na početku sam tražio ugovor na godinu dana, pa ako napravimo posao, onda ćemo ga produžiti. Oni su međutim, odmah posle Nove godine tražili da potpišemo novi ugovor i dobili smo nove tri godine, blanko. Uspeli smo da napravimo dobru ekipu sa mnogo mladih igrača koji su završili u reprezentaciji. Imali smo dobru saradnju sa selektorom Igorom Štimcem. Oborili smo tri puta rekord u transfer prodajama. Klub je zaživeo, a vlasnik je bio u neverici. Nakon tri godine kod mene došlo do jednog zasićenja. Umorio sam se mentalno i fizički, a i stalno smo pravili novu ekipu, jer je vlasnik svake godine prodavao najbolje igrače.

GLAS: Šta Vam je najteže padalo u Indiji.

VUKOMANOVIĆ: Smorili su me ti letovi, jer probajte zamisliti da imate 57 letova avionom po sezoni. Indija je ogromna zemlja, bila su i četiri gostovanja na koja, kad ideš, moraš promeniti po dva leta. Dešavalo se da po tri dana gubimo na gostovanjima, život nam se svodio na avione, terminale, autobuse, hotele...Jeste sve to sastavni deo posla, ali dođe do umora. Onda Indijci, od čoveka bukvalno naprave božanstvo. Znalo mi se desiti da ne mogu otići ni na ulicu, ni na kafu...Pa dan danas mi se desi kad prođem kroz Ljubljanu, gde mi brat živi, da me zaustavi 100 Indijaca...I to je lep deo jedne karijere, ali umori se čovek.

GLAS: Kakvi su uslovi za život u Indiji?

VUKOMANOVIĆ: Došao sam tamo sa Belgijancima koji su profesionalci. Došao sam u grad od tri i po miliona stanovnika, u jednu zemlju od 28 država, svaka od njih ima svoj jezik, vladu, nešto kao EU. Ta država u kojoj smo mi ima 35 miliona ljudi i jedan klub koji igra tu elitnu ligu, koja je privatna, a do ove godine nije bilo ispadanja. Energija oko kluba je ludačka, pa to finale koje smo izborili, rezultat je koji je za njih bio nezamisliv. Mi smo na početku, moj stručni štab i ja, seli i shvatili da moramo skroz promeniti princip rada, jer tamo igrači imaju puno nedostataka, nemaju omladinski pogon, morali smo raditi osnove sa igračima, bukvalno pas - prijem. Onda klima je isto problem, vrućina i vlaga su ogromni, ne možeš da treniraš ujutro. Samo predveče možeš raditi, dakle jedan trening dnevno, onda moraš pažljivo da biraš strance, jer ne mogu svi da se prilagode na tu klimu. Evo vam primer, za prvih šest meseci sam smršao šest kilograma, moj asistent devet, a trener golmana 18 kilograma u prvoj sezoni. Samo stojiš, a sa tebe se sve cedi. Domaći igrači su naviknuti, a strancima treba da se priviknu. Inače, na večernjim utakmicama, atmosfere su lepe, stadioni puni, po 50-60.000 ljudi, buka je ogromna. Imali smo dobar imidž zahvaljujući rezultatima. Imao sam ugovor još godinu dana i dobio ponudu da produžimo do 2028. Međutim, trebao mi je reset i poslednju godinu ugovora nismo odradili i vlasnik nas je razumeo.. Posle mene, ko za inat, nisu imali sreće sa trenerima. Da bi Indiju shvatio moraš da je doživiš. Indija me je naučila da prestanem da se žalim, kad proživiš tamo neko vreme, onda ti je sve dobro. Imali smo ponudu i da preuzmemo reprezentaciju, ali zbog privatnih obaveza nisam mogao.

GLAS: Snimili ste i film u Indiji. Kako je došlo do toga?

VUKOMANOVIĆ: Da, film se zove "Karam" što u prevodu znači "Božija ruka". Igram glavnog negativca, istočnoevropskog mafijaškog bosa, koji u filmu ima nekih brutalnih scena. Dobar je film, akcioni triler. Velika produkcijska kuća ga je radila. Imao sam reputaciju. Ljudi su me voleli, svi su hteli da me dotaknu, poljube, zagrle...nigde nisam mogao bez obezbeđenja. Bio sam, kako kažu, idealan za tu ulogu. Za ulogu su tražili internacionalca kojeg Indijci vole. Prvo sam, godinu i po dana pre toga pojavio se u jednom filmu, gde nisam bio jedna od glavnih uloga, već sam se pojavio u par scena kao trener kluba. Za snimanje "Karama" zvala me jedna produkcijska kuća. Već sam znao da ću otići iz kluba i pitao sam ih što ja, kad već idem iz kluba. Oni su mi odgovorili da projekat nema veze sa fudbalom, već hoće da mi daju ulogu u filmu. Njihov režiser, koji je u Indiji na nivou Kventina Tarantina mi je predočio sinopsis i scenario, pročitao sam to i svidelo mi se. Pomislio sam, dobro iskustvo: "Zašto da ne", rekao sam. Pitao sam režisera: "Hoću li ja to moći izneti, ipak je to negativac..." On mi je rekao da ne brinem i da će bito u redu. Odradili smo i jednu probnu scenu i rekao mi je da je to to. Inače, bilo je zahtevno, film se snimao deset meseci. Proveo sam sa ekipom mesec i po dana u Indiji, dve nedelje u Dubaiju i tri meseca u Gruziji na snimanju. Sve je ispalo dobro, film je super primljen. Lepi su komentari.

GLAS: Imali ste i ponudu sarajevskog Željezničara?

VUKOMANOVIĆ: Pre nego što sam išao u Slovan zvao me Željo. Pričao sam sa Senadom Misimovićem. Bio sam dva dana u Sarajevu, prikazao sam im kako bih radio. Sve smo se složili, ali na kraju nije došlo do dogovora. A imao sam ponudu Slovana iz Bratislave i U21 Srbije. Željina ponuda je bila najslabija, a odbio sam i mladu selekciju Srbije. To je bila godina kad je Muslin preuzeo A reprezentaciju, a Bunja je bio direktor Saveza. U belgijskom savezu, na edukaciji, ti se opredeljuješ da li ćeš se edukovati da vodiš selekcije ili klubove, a to su dve različite stvari. Rekao sam tada Bunji i Mukiju da ja nisam trener za selekcije, da to nije moj "fah". Oni su ipak insistirali, ali ja sam želeo da radim u klubu.

GLAS: Šta radite danas? 

VUKOMANOVIĆ: Na pauzi sam skoro dve godine. Kući sam, pre svega iz prodičnih razloga. Van svog rodnog grada bio sam od 1995, 1996. Toliko vremena je prošlo, a odlaze ti dragi ljudi sa kojima ne provodiš puno vremena, jer preko 20 godina živim u Belgiji, čiji sam državljanin. Retko dolazim ovde. Odlučio sam onda da napravim pauzu i više vremena provedem sa porodicom. Za Svetog Jovana sam imao smrtni slučaj u porodici i želeo sam da budem uz majku. Uskoro ću ponovo tražiti neki novi posao.

ŽIVA NAS VODIO U ZATVOR?!

GLAS: Kada je reprezentacija u pitanju bili ste član mlađih selekcija. Radili ste sa brojnim selektorima, a Milan Živadinović Vam je ostao u posebnom sjećanju.

VUKOMANOVIĆ: Ima jedna sjajna priča, skidam mu kapu za to što je uradio. Okupili smo se, mislim da je bila 1995, 1996. godina. Bila je to omladinska selekcija. Bili smo u Sremskoj Mitrovici. Trenirali smo nekoliko dana. Jedno jutro Živa kaže: "Momci, danas nema treninga, idemo na ekskurziju". Mi smo bili u čudu, onako mladi, usijane glave. Potrpaju nas u autobus i svi zajedno u opremi reprezentacije i pravac zatvor u okolini Sremske Mitrovice. Nikad to neću zaboraviti, eto koliko godina je prošlo. I danas imam te slike u glavi. Dolazimo tamo, ulazimo u one zidine. Prolazimo kroz sve to i hvata te jeza, sve nas. Ulazimo u dvorište, gledamo kako to funkcioniše, zatvorenike kako rade. Sve smo obišli. Ušli smo u neki blok i sledila je edukacija. Izlaze zatvorenici i kaže im upravnik, jednom po jednom: "Ajde reci momcima šta si radio, zašto si ovde, koliko si kažnjen..." Čuješ to sve, vidiš i kažeš sebi: "Ma ne bi u životu ukrao ni žvaku"! Nakon toga odlazimo, a Živa nam kaže: "Omladinci, samo da znate šta vas može snaći u životu, ako ne budete poštovali ono što imate, što vam je Bog dao. Nemojte biti bitange, propalice..." Bili smo u zatvoru 45 minuta. Pazite sad, kad smo dolazili u busu je bilo takvo smejanje i zezanje, a kad smo se vraćali u autobusu tajac. Jezivo!

GLAS: Živa je bio učitelj i fudbala i života

VUKOMANOVIĆ: Da, jednom smo bili na Kipru s njim, vodili su nas i u Liban, u Bejrut. Negde smo sedeli. Neko se zezao na Engleskom s ovim što radi na recepciji. Dolazi Živa i kaže: "Šta je bitange za***avate ovog čoveka". Niko od vas ne zna Engleski, bolje bi bilo da danas naučite tri reči Engleskog jezika, pa sutra još tri. Naučite osnovne stvari, naučite jezik da znate da pričate, da sutra kad odete u svet možete da se sporazumete". Bio je u pravu. Tako sam ja posle, gde god sam išao, trudio se da naučim jezik te zemlje.

GLAS: Iskustvo sa Milovanom Đorićem i nije baš pozitivno. Svi prvo pomisle na onaj poraz mlade reprezentacije Jugoslavije od Hrvatske u Beogradu – 2:6.

VUKOMANOVIĆ: Na stranu jel kod nas bilo nekog taktičkog reda ili ne, nebitno. Ali krajem prvog poluvremena pri rezultatu 1:1 Vlada Ivić je dobio crveni karton. Đora na poluvremenu hoće da menja pet igrača, a tada si mogao da menjaš samo trojicu. On je promenio na poluvremenu nešto, pa je uradio i treću izmenu. Sa igračem manje na 1:1 imali smo dobre šanse i onda ja slomim nogu. Stavljaju me u sanitet i voze me direktno na VMA. Na rendgenu sam bio u opremi. Ostali smo tako bez dva igrača, a oni su poveli 2:1. Tada je i Ardijan Đokaj povredio zglob i to je treći igrač manje. Dali smo mi neki gol, ali smo pali posle. To je kraj avgusta, a iste te godine igrali smo protiv Slovačke u Subotici. Na toj utakmici sam slomio nogu, istu tu. Bio je mart. Oporavljao sam se tri i po meseca u Francuskoj. Igrao sam poslednje tri utakmice prvenstva, posle sam odradio i pripreme s Bordoom i došao da igram za reprezentaciju protiv Hrvatske i tu mi, na istom mestu, još više pukne noga. Posle toga sam se oporavljao četiri i po meseca, pomišljao sam da je to kraj karijere.

GLAS: Uprkos svemu došli ste u priliku da idete na Evropsko prvenstvo.

VUKOMANOVIĆ: Kroz te kvalifikacije mi smo došli u situaciju da igramo baraž za EP protiv Engleske. Oni nisu hteli da igraju kod nas, bombardovanje, rat, sankcije...Igrala se jedna utakmica u Barseloni na malom "Nou Kampu". Za tu selekciju, pored mene, tada igrali su između ostalih, Vladan Kujović, Nenad Džodić, Milan Obradović, Mateja Kežman, Branko Bošković, Jovan Tanasijević, Nikola Lazetić, Igor Duljaj, Goran Drulić, Mihajlo Pjanović, Veljko Paunović, Marko Pantelić...Vrhunska ekipa! A za Engleze su igrali: Stiven Džerard, Rio Ferdinand, Džon Teri, Emil Heski, Frenk Lampard. Dobro su nas nalupali, bilo je 3:0 za njih. Bili su bolji.

 

Štoper

GLAS: Igrali ste štopera i zadnjeg veznog. Šta Vam je više prijalo?

VUKOMANOVIĆ: Iskreno, štoper. A pazi sad ovo, ja sam kao kadet i omladinac igrao kao napadač, davao sam puno golova. Međutim, prelaskom u prvi tim, tadašnji trener Slobodan Dogandžić me prekomandovao na zadnjeg veznog, iako me je i on nekad stavljao kao napadača. I onda u Obiliću u formaciji 3-5-2 Miloljub Ostojić me je gurao da igram štopera. On je tražio da uvek ulazim u vezni red, kad se transformišemo u napad. To mi je bilo zanimljivo. Na štoperu sam se osećao skroz komforno. Znalo se desiti posle nekih utakmica na blatnjavim terenima da Muslin meni i Bunjevčeviću kaže: "Ajde kumovi igrate nazad i vi najčistiji, niste se uprljali". Puno stvari sam rešavao inteligencijom, dobrim postavljanjem. Uživao sam kao štoper, ali mi je bilo dobro i na zadnjem veznom. Naučio sam da se ubacujem, dajem golove. U Belgiji sam baš uživao, mogao sam igrati mislim još tri godine. Hoću da kažem i to da sam dosta utakmica, iako dešnjak, igrao levog štopera. Mogao sam sve da "zakrpim", šta god treba.

 

Nivo

GLAS: Kada ste shvatili na kom nivou ćete moći igrati fudbal?

VUKOMANOVIĆ: U Francusku kad sam stigao shvatio sam vrlo brzo da neću stići na neki visok nivo, tipa Real Madrid i tako nešto. Shvatio sam da je nakon četiri godine igranja u tadašnjoj jugoslovenskoj ligi razlika između nje i francuske lige, odnosno igrača formiranih u Francuskoj i u tadašnjoj našoj državi užasno velika i ja sam video da postoje takve "zveri" s kojima sam trenirao i rekao sam sebi: "Ivane, drži se jednostavnog fudbala, radi svoj posao". Zato su me treneri i cenili jer sam igrao jednostavno i pošteno.

 

Borac

GLAS: Jeste li, slučajno, gledali nastupe banjalučkog Borca prošle sezone u Evropi?

VUKOMANOVIĆ: Gledao sam Borac protiv Rapida. Utakmicu iz Banjaluke sam gledao u Ljubljani, a u Beču sam meč gledao uživo na stadionu. Iskreno, više sam gledao Borac nego Zvezdu u poslednje vreme. Borac je bio odličan. Prosto ne stignem.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.