Горан Пандев, легенда македонског фудбала, за „Глас“: Сви смо навијали за Борац

Крупним словима уписано је име Горана Пандева у историјске алманахе Интера.

Легендарни македонски фудбалер био је члан чувених Мурињових „преторијанаца“ који су 2010. покорили Италију и Европу.

Није се одлични голгетер нешто посебно дуго задржао на „Ђузепе Меаци“, краће него у Лацију или Наполију, а тек Ђенови, али је са „нероазурима“ освојио све што се могло: Лигу шампиона, Серију А, два пута Куп и једном Суперкуп Италије, Суперкуп Европе, те Свјетско првенство за клубове.

Пандев је до главне сцене у Интеру 2010. године дошао заобилазним путем, преко Специје, Анконе и Лација. Он је као тинејџер из Беласице стигао међу „црно-плаве“ још 2001. године и девет година се спремао за највећу сцену. По окончању каријере остао је у фудбалу.

Актуелни је спортски директор у Фудбалском савезу Македоније и прати сва дешавања у најважнијој споредној ствари на свијету. Поготово у региону. У интервјуу за „Глас Српске“ посебно је желио да истакне успјех Борца у Европи ове сезоне и додао да су „црвено-плави“ светионик свим клубовима у региону, ван „велике четворке“ бивше Југославије. 

- Борац треба да буде пример свим, да тако кажем, мањим клубовима на Балкану. Оно што су они урадили је стварно велико. То треба да буде показатељ како други клубови треба да раде. Борчев успех је велика ствар и за Македонију, јер су у Бањалуци и двојица наших момака, Бобан Николов и Дамјан Шишковиски. Сви смо овде навијали за Борац и за Шишка и Бобија. Борац треба да буде пример и нашим екипама у Македонији како треба да се ради у фудбалу - рекао је Пандев. 

ГЛАС: Спортски директор сте у ФС Македоније. Које су Ваше надлежности?

ПАНДЕВ: Остао сам да живим са породицом у Ђенови. Све селекције су под мојим патронатом. Нови председник Масар Омерагић дао ми је шансу и надам се да ћемо, бар мало, поправити ситуацију у нашем фудбалу. Често сам на путу, али не жалим се, доста сам се и одмарао како сам окончао каријеру. Радио сам мало у Интеру, за Лигу шампиона и Интерову академију. Сад сам се прихватио озбиљног посла. Хоћу да помогнем нашем фудбалу и надам се да ће све бити како треба. 

ГЛАС: Како је изгледао Ваш долазак у Италију, имали сте свега 17 година?

ПАНДЕВ: Дошао сам као клинац, а знате каква је Серија А била тих година, 2001, 2002, ко је све играо. Једноставно, поред Бобе Вијерија и Роналда није било лако изборити се за место у екипи. Ипак, стекао сам велико искуство. Пуно пута сам тренирао са првом екипом, са свим тим асовима, Ектор Купер још док је био тренер. Са омладинцима Интера освојио сам првенство, турнир у Вијаређу, па сам ишао на позајмице. Теже је некад било ући у прву екипу, него сад. Ти сад са две добре утакмице си првотимац. Морао си некад добро да се искалиш, стекнеш искуства да би играо за први тим. Играо сам у Лацију топ и после се вратио у Интер, зато што сам раскинуо уговор са Римљанима. Три, четири сезоне си морао да играш у мањем кубу да би отишао у велики тим.

ГЛАС: Да ли је код Вас икад било страха да бисте могли доживјети судбину Вашег земљака Дарка Панчева, којег је „прогутао“ Интер?

ПАНДЕВ: Није било страха. Једноставно сам веровао у своје квалитете, радио сам напорно и сан ми је био да обучем дрес Интера и истрчим на „Меацу“. Причао сам сам себи: „Мораш макар једну утакмицу да одиграш у Интеровом дресу на 'Меаци'„. Сан ми се остварио 2010. године. И све после што се десило било је као у сну. Као дечак сам сањао да освојим све што се могло освојити. Што се Дарка тиче, о њему су у клубу причали да је био разочарање. Дошао је као велики играч, али мислим да му нису дали праву шансу. Нисам имао притисак због тога. Дарко је у своје време урадио велике ствари за југословенски фудбал и то треба да се поштује.

ГЛАС: Какав је на Вас утисак оставио Бразилац Роналдо?

ПАНДЕВ: Велики играч. То једноставно треба да доживиш и видиш на тренингу шта је човек радио с лоптом. Он је највећи играч с којим сам играо. Свака част Леу Месију и Кристијану Роналду, али Бразилац је био страшан, право „чудовиште“. Био је и добар човек, одличан је био према нама клинцима. Пуно је причао са нама, давао савете, пуно нам је помогао, Обафемију Мартинсу, мени... После је Мартинс и заиграо с њим у првом тиму. 

ГЛАС: Италија је позната као земља која је дала велики број сјајних дефанзиваца, поготово их је било пуно у Ваше вријеме. Против кога Вам је било најтеже играти?

ПАНДЕВ: Овде млади играчи пуно напредују, пуно се овде ради на тактици. На терену тачно знаш шта треба да радиш. И сам сам доста напредовао, играо сам против баш добрих дефанзиваца. Алесандро Неста и Паоло Малдини су били најнезгоднији, кад смо играли против Милана. Поред њих нема проласка. Доста је било добрих дефанзиваца тада у „калчу“, Јуве је, рецимо, имао Лилијана Тирама, Фабија Канавара...

ГЛАС: Из Лација сте дошли у Интер. Колико је било тешко с обзиром на то да је Клаудио Лотито јако тежак преговарач?

ПАНДЕВ: Имао сам лоше искуство са Лотитом, али треба бити искрен да је он за 20 година у Лацију направио пуно добрих ствари за клуб. Моја ситуација је била лоша, јер сам одлично играо у Лацију, али последњих шест месеци сам био избачен из екипе, јер нисам хтео продужити уговор. Лацију сам дао све што сам имао, мислим и више од тога. Просто, прерастао сам средину и хтео сам да идем, да одем у неку већу екипу, која се бори за титулу. У Лацију то не бих могао, тамо су амбиције биле да будемо у првих седам тимова и да изађемо у Европу. Нису имали амбиције да нападнемо скудето или Лигу шампиона.

ГЛАС: Лично је Жозе Мурињо пожелио да Вас доведе у Интер.

ПАНДЕВ: Кад сам се „ослободио“ Лација, звао ме Интеров директор Марко Бранка, који је био са мојим менаџером Ђованијем Бранкинијем и рекао ми да ме хоће Жозе Мурињо на телефон. Португалац ме је питао: „Јеси ли спреман да се вратиш, дужан си Интеру?“ Одговорио сам му да је у Интеру велика конкуренција у нападу, а ја нисам играо шест месеци: „Дошао бих, али поново да не играм...“ Био сам жељан утакмица, фудбала. То је било шест најгорих месеци у мојој каријери. После тих шест најгорих месеци родила се сезона живота. Освојили смо скудето, Куп Италије и као круна свега дошла је и та Лига шампиона. 

ГЛАС: Вашу генерацију на „Меаци“ обиљежило је то полуфинале Лиге шампиона против Барселоне. Како Вас је Мурињо спремао за тај двомеч?

ПАНДЕВ: Пуно је индивидуално причао са сваким од нас. Радио је доста на психологији. Имали смо топ екипу, највећег тренера у то време. Рекао нам је да је боље да дамо њима лопту, а да ми чекамо своју шансу, јер Барса је најопаснија кад ти узму лопту из пресинга и иду напред. Те године су били најбољи у Европи. Имали су страшну екипу. 

ГЛАС: Ето, и Ви сте играли чак и бекове у тим сусретима.

ПАНДЕВ: Ја сам на „Меаци“ чувао Данија Алвеша, видео сам да игра крило. Мурињова идеја и јесте била да ми као шпицеви играмо крила. Самуел Ето је то одмах прихватио, лакше него ја. Али када он то прихвати, који је све освојио, како нећу ја. Мени је било важно да играм и нисам онда имао никакав проблем. Увек сам давао максимум и Мурињо је знао шта може добити од мене.

ГЛАС: Постоји та прича да се код Муриња све зна, ко шта ради, па и на клупи, ко скаче, гестикулира судијама, прави прекиде...

ПАНДЕВ: Ха-ха-ха, имали смо ми тада много искусних играча на клупи, Марка Матерација, Франческа Толда, Сулија Мунтарија, Марко Балотели је био ту, сви смо знали шта треба да радимо, исто тако и ја. То је било као по команди. Држао нас је Мурињо. Били смо као породица. Ништа нема без другарства, без онога „сви за једног, један за све“, мислим да нема ни трофеја. Мурињо је направио породицу. Знали смо кад треба да убацимо лопту у терен, да прекинемо игру... Ту је био Толдо, ха-ха-ха. Ма, све се знало. Свако је имао задатак. 

ГЛАС: Да ли је тачно да Муриња више воле играчи који не играју, који су на клупи?

ПАНДЕВ: То ми је било фасцинантно. Знаш оно, кад не играш, увек је крив тренер. Чекаш шансу, ако дође други тренер, док овога не отерају. То што сам видео у Интеру код Муриња, нигде више нисам видео. Ови играчи који нису пуно играли највише су га волели. То је за мене и дан-данас невероватно, како му је то пошло за руком. 

ГЛАС: Како сте видјели финале против Бајерна и све што се дешавало послије, када сте освојили пехар? 

ПАНДЕВ: Пред почетак меча емоције су јаке, јер финале играш можда само једном у каријери. То је шанса коју мораш искористити. Мурињо нам је пред утакмицу рекао да се „финале не игра, финале се добија“, јер ако изгубиш, пораженог нико не памти, само оног ко је освојио. Победник улази у историју. Ми смо били уверени да ћемо освојити пехар зато што смо у полуфиналу прошли Барселону, за мене најбољу европску екипу тада, па пре тога у осмини финала Челзи, у групи смо у последњем минуту добили Рубин у Казању. Све нам се поклопило и на дан утакмице имали смо позитиван осећај, уз наш неспорни квалитет, односно веру у себе. Просто, то су били знакови поред пута. Кад смо прошли Барсу, били смо два-три дана у карантину у Мадриду. Тренирали смо у Реаловој бази, играли на два гола, били смо релаксирани. Две недеље пре финала узели смо скудето, нисмо правили фешту, јер нам је Мурињо рекао: „Ништа нисмо урадили ако не освојимо Лигу шампиона“. Куп Италије смо исто раније освојили, али само смо циљали Лигу шампиона, тако нам је Мурињо „наместио“ главу. Интер је чекао 45 година трофеј Лиге шампиона, а знамо какви су све играчи играли у том клубу и колико је Масимо Морати уложио свих тих година. Колико је само он био срећан, да сте само то могли видети. Морати је славио са породицом, то му је била животна жеља, а ми смо му је испунили. Касно смо се вратили у Милано, ујутро смо некад стигли. Било је негде око пет, шест сати. „Меаца“ је била пуна. Стварно је била страшна фешта. Нисмо били свесни шта смо направили. Тек смо схватили после неких месец дана шта смо урадили.

 

ГЛАС: Како памтите друговање са Дејаном Станковићем у тим миланским данима? 

ПАНДЕВ: Деки је мој брат, тата, много ми је помогао кад сам дошао, свима нам се нашао при руци, не само мени већ и мојој породици. Много ми је било лакше уклопити се у екипу, јер је Деки био тамо. Стално је имао неке госте, прославе је правио, звао је своје пријатеље, то су биле топ журке. Са Декијем никад није било досадно. Рецимо, Новак Ђоковић је долазио на полуфинале против Барсе, био је Аца Лукас, сви на његов позив...

ГЛАС: Послије сезоне снова услиједио је одлазак у Наполи. 

ПАНДЕВ: Кажу да плачеш два пута, „када треба да идеш у Напуљ и када идеш из њега“. Жеља ми је била да останем у Интеру, али имао сам неких проблема са Ђанпјером Гасперинијем и Наполи ме тражио, поготово тадашњи тренер Валтер Мацари, цело лето ме је звао: „Дођи да направимо топ екипу, и овако имамо добар тим, ти нам требаш“. После је Наполи растао, а Интер пао у малу кризу. Мислим да сам одласком у Напуљ направио одличан потез. Кад изађеш на „Сан Паоло“, велика је то ствар, стварно осећаш да си велики фудбалер. „Сан Паоло“ ти даје једну емоцију, коју ниједан други стадион не може. Људи доле живе за фудбал.

ГЛАС: У Парми сте „окачили копачке о клин“. 

ПАНДЕВ: У Парми сам био последњих пет месеци моје каријере. У Ђенови, Енрико Прециози је продао клуб, мислим Американцима. Хтео сам ја у Ђенови завршити каријеру, али неке ствари се нису поклопиле, онда сам отишао у Парму, да помогнем бар да изборимо место у плеј-офу. Одиграо сам прве две, три утакмице топ, па сам се после повредио, али није то било то, нисам у глави више био за то, имао сам и 39 година, физички нисам био фит. Прециози остаје, не остаје, резултати су били катастрофа. Пуно је било проблема, при крају си каријере, све мање је било мотива. Просто сам осетио да је то то, после Парме, иако сам имао понуда да још играм. Нисам имао мотивације и рекао сам: „То је то“. 

ГЛАС: Како памтите Ђиђија Буфона? 

ПАНДЕВ: Кад сам био у Парми, обојица смо били „стално“ повређени. За мене је најбољи голман у историји фудбала. Као човек био је фантастичан, био је велики даса. Легенда Парме, сви су у њега гледали као у Бога. Доста смо се дружили, гледали Лигу шампиона, ишли на вечере. Обојица смо живели сами па смо све слободно време проводили заједно. Фантастичан тип.

Дејо

ГЛАС: Идол Вам је био Дејан Савићевић.

ПАНДЕВ: Да, упознао сам га у Македонији, видели смо се и у Београду. Стварно је био велики играч. Када сам правио прве фудбалске кораке, одушевљавао ме је Дејо. Његове финте биле су сјајне. Пробавао сам да га ископирам, те финте и лажњаке. Рекао сам му све то кад смо се видели, почео је да се смеје. Дејо је сјајан. Имао сам и његове постере у соби. Кад смо били у Југославији, Савићевић и Звезда су били број један. После, кад је прелазио у Милан, био сам срећан. Освојио је све што се могло. Сећам се његовог гола у Атини у финалу Лиге шампиона против Барселоне. Био је фантастичан.

Црвена звезда

ГЛАС: Изјавили сте да је Црвена звезда клуб Вашег срца. Да ли је икада стигла понуда „црвено-бијелих“?

ПАНДЕВ: Није, макар што ја знам. Као клинац сам отишао у Италију. Не знам, можда је у клуб стигла нека понуда, али рано сам отишао на „чизму“, са 17 година. Овде сам и завршио, већ сам био у годинама...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.