Goran Pandev, legenda makedonskog fudbala, za „Glas“: Svi smo navijali za Borac

Krupnim slovima upisano je ime Gorana Pandeva u istorijske almanahe Intera.

Legendarni makedonski fudbaler bio je član čuvenih Murinjovih „pretorijanaca“ koji su 2010. pokorili Italiju i Evropu.

Nije se odlični golgeter nešto posebno dugo zadržao na „Đuzepe Meaci“, kraće nego u Laciju ili Napoliju, a tek Đenovi, ali je sa „neroazurima“ osvojio sve što se moglo: Ligu šampiona, Seriju A, dva puta Kup i jednom Superkup Italije, Superkup Evrope, te Svjetsko prvenstvo za klubove.

Pandev je do glavne scene u Interu 2010. godine došao zaobilaznim putem, preko Specije, Ankone i Lacija. On je kao tinejdžer iz Belasice stigao među „crno-plave“ još 2001. godine i devet godina se spremao za najveću scenu. Po okončanju karijere ostao je u fudbalu.

Aktuelni je sportski direktor u Fudbalskom savezu Makedonije i prati sva dešavanja u najvažnijoj sporednoj stvari na svijetu. Pogotovo u regionu. U intervjuu za „Glas Srpske“ posebno je želio da istakne uspjeh Borca u Evropi ove sezone i dodao da su „crveno-plavi“ svetionik svim klubovima u regionu, van „velike četvorke“ bivše Jugoslavije. 

- Borac treba da bude primer svim, da tako kažem, manjim klubovima na Balkanu. Ono što su oni uradili je stvarno veliko. To treba da bude pokazatelj kako drugi klubovi treba da rade. Borčev uspeh je velika stvar i za Makedoniju, jer su u Banjaluci i dvojica naših momaka, Boban Nikolov i Damjan Šiškoviski. Svi smo ovde navijali za Borac i za Šiška i Bobija. Borac treba da bude primer i našim ekipama u Makedoniji kako treba da se radi u fudbalu - rekao je Pandev. 

GLAS: Sportski direktor ste u FS Makedonije. Koje su Vaše nadležnosti?

PANDEV: Ostao sam da živim sa porodicom u Đenovi. Sve selekcije su pod mojim patronatom. Novi predsednik Masar Omeragić dao mi je šansu i nadam se da ćemo, bar malo, popraviti situaciju u našem fudbalu. Često sam na putu, ali ne žalim se, dosta sam se i odmarao kako sam okončao karijeru. Radio sam malo u Interu, za Ligu šampiona i Interovu akademiju. Sad sam se prihvatio ozbiljnog posla. Hoću da pomognem našem fudbalu i nadam se da će sve biti kako treba. 

GLAS: Kako je izgledao Vaš dolazak u Italiju, imali ste svega 17 godina?

PANDEV: Došao sam kao klinac, a znate kakva je Serija A bila tih godina, 2001, 2002, ko je sve igrao. Jednostavno, pored Bobe Vijerija i Ronalda nije bilo lako izboriti se za mesto u ekipi. Ipak, stekao sam veliko iskustvo. Puno puta sam trenirao sa prvom ekipom, sa svim tim asovima, Ektor Kuper još dok je bio trener. Sa omladincima Intera osvojio sam prvenstvo, turnir u Vijaređu, pa sam išao na pozajmice. Teže je nekad bilo ući u prvu ekipu, nego sad. Ti sad sa dve dobre utakmice si prvotimac. Morao si nekad dobro da se iskališ, stekneš iskustva da bi igrao za prvi tim. Igrao sam u Laciju top i posle se vratio u Inter, zato što sam raskinuo ugovor sa Rimljanima. Tri, četiri sezone si morao da igraš u manjem kubu da bi otišao u veliki tim.

GLAS: Da li je kod Vas ikad bilo straha da biste mogli doživjeti sudbinu Vašeg zemljaka Darka Pančeva, kojeg je „progutao“ Inter?

PANDEV: Nije bilo straha. Jednostavno sam verovao u svoje kvalitete, radio sam naporno i san mi je bio da obučem dres Intera i istrčim na „Meacu“. Pričao sam sam sebi: „Moraš makar jednu utakmicu da odigraš u Interovom dresu na 'Meaci'„. San mi se ostvario 2010. godine. I sve posle što se desilo bilo je kao u snu. Kao dečak sam sanjao da osvojim sve što se moglo osvojiti. Što se Darka tiče, o njemu su u klubu pričali da je bio razočaranje. Došao je kao veliki igrač, ali mislim da mu nisu dali pravu šansu. Nisam imao pritisak zbog toga. Darko je u svoje vreme uradio velike stvari za jugoslovenski fudbal i to treba da se poštuje.

GLAS: Kakav je na Vas utisak ostavio Brazilac Ronaldo?

PANDEV: Veliki igrač. To jednostavno treba da doživiš i vidiš na treningu šta je čovek radio s loptom. On je najveći igrač s kojim sam igrao. Svaka čast Leu Mesiju i Kristijanu Ronaldu, ali Brazilac je bio strašan, pravo „čudovište“. Bio je i dobar čovek, odličan je bio prema nama klincima. Puno je pričao sa nama, davao savete, puno nam je pomogao, Obafemiju Martinsu, meni... Posle je Martins i zaigrao s njim u prvom timu. 

GLAS: Italija je poznata kao zemlja koja je dala veliki broj sjajnih defanzivaca, pogotovo ih je bilo puno u Vaše vrijeme. Protiv koga Vam je bilo najteže igrati?

PANDEV: Ovde mladi igrači puno napreduju, puno se ovde radi na taktici. Na terenu tačno znaš šta treba da radiš. I sam sam dosta napredovao, igrao sam protiv baš dobrih defanzivaca. Alesandro Nesta i Paolo Maldini su bili najnezgodniji, kad smo igrali protiv Milana. Pored njih nema prolaska. Dosta je bilo dobrih defanzivaca tada u „kalču“, Juve je, recimo, imao Lilijana Tirama, Fabija Kanavara...

GLAS: Iz Lacija ste došli u Inter. Koliko je bilo teško s obzirom na to da je Klaudio Lotito jako težak pregovarač?

PANDEV: Imao sam loše iskustvo sa Lotitom, ali treba biti iskren da je on za 20 godina u Laciju napravio puno dobrih stvari za klub. Moja situacija je bila loša, jer sam odlično igrao u Laciju, ali poslednjih šest meseci sam bio izbačen iz ekipe, jer nisam hteo produžiti ugovor. Laciju sam dao sve što sam imao, mislim i više od toga. Prosto, prerastao sam sredinu i hteo sam da idem, da odem u neku veću ekipu, koja se bori za titulu. U Laciju to ne bih mogao, tamo su ambicije bile da budemo u prvih sedam timova i da izađemo u Evropu. Nisu imali ambicije da napadnemo skudeto ili Ligu šampiona.

GLAS: Lično je Žoze Murinjo poželio da Vas dovede u Inter.

PANDEV: Kad sam se „oslobodio“ Lacija, zvao me Interov direktor Marko Branka, koji je bio sa mojim menadžerom Đovanijem Brankinijem i rekao mi da me hoće Žoze Murinjo na telefon. Portugalac me je pitao: „Jesi li spreman da se vratiš, dužan si Interu?“ Odgovorio sam mu da je u Interu velika konkurencija u napadu, a ja nisam igrao šest meseci: „Došao bih, ali ponovo da ne igram...“ Bio sam željan utakmica, fudbala. To je bilo šest najgorih meseci u mojoj karijeri. Posle tih šest najgorih meseci rodila se sezona života. Osvojili smo skudeto, Kup Italije i kao kruna svega došla je i ta Liga šampiona. 

GLAS: Vašu generaciju na „Meaci“ obilježilo je to polufinale Lige šampiona protiv Barselone. Kako Vas je Murinjo spremao za taj dvomeč?

PANDEV: Puno je individualno pričao sa svakim od nas. Radio je dosta na psihologiji. Imali smo top ekipu, najvećeg trenera u to vreme. Rekao nam je da je bolje da damo njima loptu, a da mi čekamo svoju šansu, jer Barsa je najopasnija kad ti uzmu loptu iz presinga i idu napred. Te godine su bili najbolji u Evropi. Imali su strašnu ekipu. 

GLAS: Eto, i Vi ste igrali čak i bekove u tim susretima.

PANDEV: Ja sam na „Meaci“ čuvao Danija Alveša, video sam da igra krilo. Murinjova ideja i jeste bila da mi kao špicevi igramo krila. Samuel Eto je to odmah prihvatio, lakše nego ja. Ali kada on to prihvati, koji je sve osvojio, kako neću ja. Meni je bilo važno da igram i nisam onda imao nikakav problem. Uvek sam davao maksimum i Murinjo je znao šta može dobiti od mene.

GLAS: Postoji ta priča da se kod Murinja sve zna, ko šta radi, pa i na klupi, ko skače, gestikulira sudijama, pravi prekide...

PANDEV: Ha-ha-ha, imali smo mi tada mnogo iskusnih igrača na klupi, Marka Materacija, Frančeska Tolda, Sulija Muntarija, Marko Baloteli je bio tu, svi smo znali šta treba da radimo, isto tako i ja. To je bilo kao po komandi. Držao nas je Murinjo. Bili smo kao porodica. Ništa nema bez drugarstva, bez onoga „svi za jednog, jedan za sve“, mislim da nema ni trofeja. Murinjo je napravio porodicu. Znali smo kad treba da ubacimo loptu u teren, da prekinemo igru... Tu je bio Toldo, ha-ha-ha. Ma, sve se znalo. Svako je imao zadatak. 

GLAS: Da li je tačno da Murinja više vole igrači koji ne igraju, koji su na klupi?

PANDEV: To mi je bilo fascinantno. Znaš ono, kad ne igraš, uvek je kriv trener. Čekaš šansu, ako dođe drugi trener, dok ovoga ne oteraju. To što sam video u Interu kod Murinja, nigde više nisam video. Ovi igrači koji nisu puno igrali najviše su ga voleli. To je za mene i dan-danas neverovatno, kako mu je to pošlo za rukom. 

GLAS: Kako ste vidjeli finale protiv Bajerna i sve što se dešavalo poslije, kada ste osvojili pehar? 

PANDEV: Pred početak meča emocije su jake, jer finale igraš možda samo jednom u karijeri. To je šansa koju moraš iskoristiti. Murinjo nam je pred utakmicu rekao da se „finale ne igra, finale se dobija“, jer ako izgubiš, poraženog niko ne pamti, samo onog ko je osvojio. Pobednik ulazi u istoriju. Mi smo bili uvereni da ćemo osvojiti pehar zato što smo u polufinalu prošli Barselonu, za mene najbolju evropsku ekipu tada, pa pre toga u osmini finala Čelzi, u grupi smo u poslednjem minutu dobili Rubin u Kazanju. Sve nam se poklopilo i na dan utakmice imali smo pozitivan osećaj, uz naš nesporni kvalitet, odnosno veru u sebe. Prosto, to su bili znakovi pored puta. Kad smo prošli Barsu, bili smo dva-tri dana u karantinu u Madridu. Trenirali smo u Realovoj bazi, igrali na dva gola, bili smo relaksirani. Dve nedelje pre finala uzeli smo skudeto, nismo pravili feštu, jer nam je Murinjo rekao: „Ništa nismo uradili ako ne osvojimo Ligu šampiona“. Kup Italije smo isto ranije osvojili, ali samo smo ciljali Ligu šampiona, tako nam je Murinjo „namestio“ glavu. Inter je čekao 45 godina trofej Lige šampiona, a znamo kakvi su sve igrači igrali u tom klubu i koliko je Masimo Morati uložio svih tih godina. Koliko je samo on bio srećan, da ste samo to mogli videti. Morati je slavio sa porodicom, to mu je bila životna želja, a mi smo mu je ispunili. Kasno smo se vratili u Milano, ujutro smo nekad stigli. Bilo je negde oko pet, šest sati. „Meaca“ je bila puna. Stvarno je bila strašna fešta. Nismo bili svesni šta smo napravili. Tek smo shvatili posle nekih mesec dana šta smo uradili.

 

GLAS: Kako pamtite drugovanje sa Dejanom Stankovićem u tim milanskim danima? 

PANDEV: Deki je moj brat, tata, mnogo mi je pomogao kad sam došao, svima nam se našao pri ruci, ne samo meni već i mojoj porodici. Mnogo mi je bilo lakše uklopiti se u ekipu, jer je Deki bio tamo. Stalno je imao neke goste, proslave je pravio, zvao je svoje prijatelje, to su bile top žurke. Sa Dekijem nikad nije bilo dosadno. Recimo, Novak Đoković je dolazio na polufinale protiv Barse, bio je Aca Lukas, svi na njegov poziv...

GLAS: Poslije sezone snova uslijedio je odlazak u Napoli. 

PANDEV: Kažu da plačeš dva puta, „kada treba da ideš u Napulj i kada ideš iz njega“. Želja mi je bila da ostanem u Interu, ali imao sam nekih problema sa Đanpjerom Gasperinijem i Napoli me tražio, pogotovo tadašnji trener Valter Macari, celo leto me je zvao: „Dođi da napravimo top ekipu, i ovako imamo dobar tim, ti nam trebaš“. Posle je Napoli rastao, a Inter pao u malu krizu. Mislim da sam odlaskom u Napulj napravio odličan potez. Kad izađeš na „San Paolo“, velika je to stvar, stvarno osećaš da si veliki fudbaler. „San Paolo“ ti daje jednu emociju, koju nijedan drugi stadion ne može. Ljudi dole žive za fudbal.

GLAS: U Parmi ste „okačili kopačke o klin“. 

PANDEV: U Parmi sam bio poslednjih pet meseci moje karijere. U Đenovi, Enriko Preciozi je prodao klub, mislim Amerikancima. Hteo sam ja u Đenovi završiti karijeru, ali neke stvari se nisu poklopile, onda sam otišao u Parmu, da pomognem bar da izborimo mesto u plej-ofu. Odigrao sam prve dve, tri utakmice top, pa sam se posle povredio, ali nije to bilo to, nisam u glavi više bio za to, imao sam i 39 godina, fizički nisam bio fit. Preciozi ostaje, ne ostaje, rezultati su bili katastrofa. Puno je bilo problema, pri kraju si karijere, sve manje je bilo motiva. Prosto sam osetio da je to to, posle Parme, iako sam imao ponuda da još igram. Nisam imao motivacije i rekao sam: „To je to“. 

GLAS: Kako pamtite Điđija Bufona? 

PANDEV: Kad sam bio u Parmi, obojica smo bili „stalno“ povređeni. Za mene je najbolji golman u istoriji fudbala. Kao čovek bio je fantastičan, bio je veliki dasa. Legenda Parme, svi su u njega gledali kao u Boga. Dosta smo se družili, gledali Ligu šampiona, išli na večere. Obojica smo živeli sami pa smo sve slobodno vreme provodili zajedno. Fantastičan tip.

Dejo

GLAS: Idol Vam je bio Dejan Savićević.

PANDEV: Da, upoznao sam ga u Makedoniji, videli smo se i u Beogradu. Stvarno je bio veliki igrač. Kada sam pravio prve fudbalske korake, oduševljavao me je Dejo. Njegove finte bile su sjajne. Probavao sam da ga iskopiram, te finte i lažnjake. Rekao sam mu sve to kad smo se videli, počeo je da se smeje. Dejo je sjajan. Imao sam i njegove postere u sobi. Kad smo bili u Jugoslaviji, Savićević i Zvezda su bili broj jedan. Posle, kad je prelazio u Milan, bio sam srećan. Osvojio je sve što se moglo. Sećam se njegovog gola u Atini u finalu Lige šampiona protiv Barselone. Bio je fantastičan.

Crvena zvezda

GLAS: Izjavili ste da je Crvena zvezda klub Vašeg srca. Da li je ikada stigla ponuda „crveno-bijelih“?

PANDEV: Nije, makar što ja znam. Kao klinac sam otišao u Italiju. Ne znam, možda je u klub stigla neka ponuda, ali rano sam otišao na „čizmu“, sa 17 godina. Ovde sam i završio, već sam bio u godinama...

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.