Горан Богдановић за "Глас": Великане сам возао на "бициклу"

Дејан Кондић 29.06.2026 07:30

Фото: Агенције

МОДРИЧА - Док елиминациона фаза на Мундијалу хвата залет, навијачи, односно пријатељи фудбала надају се головима, али можда и за нијансу више - лијепим потезима. Осека је истинских мајстора, то је јасно, тако да гледати Французе, Шпанце, рецимо, права је привилегија. Некада је истинских "враголана с бубамаром" било много више. Један од таквих био је Горан Богдановић.

За њега кажу да је најбољи играч Смедерева икада, а званично је најбољи играч у историји истоименог клуба. Фудбалски шармер и дриблер. Прославила га је чувена "бициклица", један од најатрактивнијих потеза у фудбалу, који је изводио понајбоље на овим просторима. Своју "бициклета-магију" продавао је у дресу вољеног Партизана, а касније и Шпанцима, играјући за Мајорку, Еспањол и Екстрамадуру. Почетком новог миленијума вратио се у родни град и ту завршио каријеру 2004, освојивши прије тога Куп Србије и Црне Горе са тадашњим Сартидом. Један је од оних којима најтеже пада стање у Хумској, јер је у црно-бијелом дресу провео осам година, рачунајући и ону једну што је протекла док је служио војни рок. Одиграо је преко 300 утакмица и постигао 17 голова за "парни ваљак". Освојио је три титуле са "црно-бијелима", један Куп Југославије и један Суперкуп.

Факти:

Све дугује "црно-бијелима"
Неспоразум са Станетом Карасијем одвукао га од Звезде
Огроман утицај Ненада Бјековића

- Све дугујем Партизану. Моја генерација није навијала, ми смо волели и волимо Партизан. Све бих дао за Партизан, сутра бих џаба радио у Хумској. Да није тог клуба било, нико од нас не би био ни репрезентативац, ни ишао у иностранство, нити зарадио велике новце вани... Сад кад треба помоћи Партизану, неки људи желе додатно да га искористе – у даху је испричао Богдановић.

ГЛАС: Чега се сјећате из првих дана у Хумској?

БОГДАНОВИЋ: Имао сам непуних 18 година када сам дошао, а тамо су биле саме легенде које сам до јуче, гледао на ТВ-у. Бранио је Фахрудин Омеровић, онда Мића Радовић и Љуба Ројевић бековски пар, Љуба Радановић и Влада Вермезовић штопери, везни су били Адмир Смајић, покојни Ушке Вучићевић, Милош Ђелмаш, Плави Стевановић, у шпицу Звонко Варга и Звонко Живковић. И сад се најежим када се сетим тих имена. Какви су играчи били у старој Југославији...

ГЛАС: У тим првим Вашим мјесецима у Хумској, догодила се и трагична погибија легендарног Драгана Манцеа. Гдје сте били када сте сазнали за његову смрт?

БОГДАНОВИЋ: Тог дана требали смо имати тренинг на помоћном терену одмах испод југа, на оној нашој "грбавици". Истезали смо се и чекали. Није долазио ни он ни било који тренер. У једном тренутку појавио се Милутин Шошкић сав уплакан и само рекао: "Момци, тренинг је завршен, скупите се." Ништа више. Касније смо у свлачионици чули да је Драган погинуо. Влада Вермезовић и још један саиграч, мислим да је био Дарко Белојевић, нису ни скинули копачке, већ су у опреми сели у ауто и отишли на лице места. Ми смо дошли после. Био је то шок и данас се најежим када о томе причам.

ГЛАС: Велики утицај на Вас имао је Ненад Бјековић, као тренер који вас је увео у први тим?

БОГДАНОВИЋ: Ненада и данас зовем "ћале", а он мене "сине". Он је први који ми је дао шансу у сениорској свлачионици и због тога му дугујем пуно. Имамо одличан однос. Велико је име нашег и европског фудбала. Штета што је релативно рано напустио тренерски посао, уверен сам да би направио још велике ствари и ван Партизана. Иако је и као спортски директор у клубу такође је остварио значајне резултате, заједно са Жарком Зечевићем и тренерима који су тада радили у Партизану.

ГЛАС: Период у Партизану је за понос.

БОГДАНОВИЋ: Апсолутно, о томе говоре и трофеји. Одиграо сам и преко 15 дербија против Звезде. Највише памтим један дерби на "Маракани", где сам дао гол, чист гол, а судија Благоје Шипка га је поништио. Већ сам дошао до "југа", радовао се, међутим, он је поништио тај гол. То је један од најбољих дербија које сам одиграо.

ГЛАС: Откуд та Ваша фасцинираност "бициклицом", коју сте касније усавршили?

БОГДАНОВИЋ: Први пут сам, још као клинац, видео ту финту код Златка Вујовића. Одмах по преласку у Партизан из Смедерева, почео сам да је практикујем. Вујовић је то радио једном ногом и у једну страну, док сам је ја изводио обема ногама и у обе стране. Јесте да сам доста увежбавао тај дриблинг, али мајка природа је ту највише умешала прсте. То је дар од бога. Имао сам неки фудбалски безобразлук и без пардона сам почео да користим "бициклицу" на тренинзима. Прва "муштерија" био ми је Ројевић, као леви бек, пошто сам ја играо по десној страни. Мића Радовић је од тога правио шоу, питао је Ројевића зашто ми не чупа уши, ха-ха-ха.

ГЛАС: Ко се све провозао на чувеном "бициклу" Горана Богдановића?

БОГДАНОВИЋ: Уууу, било је доста њих и то заиста великих фудбалера. У Шпанији сам добио надимак "Бициклица" после једног гола који сам дао Барселони на "Камп Ноу". Возао сам чувеног Мигела Анхела Надала, Абеларда, тадашње репрезентативце Шпаније, помало и Роберта Карлоса...Најбољу "бициклицу" продао сам Томасу Хеслеру, који је играо за Минхен 1860, а ја за Сартид. После дриблинга је пао на леђа, а ја сам дао гол у 90. То је један од најлепших голова које сам дао.

ГЛАС: Зашто нам данас фали мајстора "бициклице", добрих техничара уопште?

БОГДАНОВИЋ: Ми смо онда играли фудбал због навијача, живели за добар потез. Данас је другачије, много новца је у оптицају, сви јуре за великим парама. Наши играчи рано одлазе у иностранство. У наше време, нисмо могли напустити земљу док не одслужимо војску и док не напуниш 27 година. Данас клинци одлазе чим споје три добре утакмице. Одмах их клубови продају. Не знам ни сам зашто данас нема мајстора, односно што их је све мање. Игра се јако брзо, нема лепоте, дриблинга. Фудбал је данас као игрица. Зашто је тако, не знам. Код нас, лично мислим, нема квалитетних тренера и углавном, деца од малих ногу су запуштена и не уче их основне ствари. Сав фокус је на парама, популарности...

ГЛАС: Кратко сте играли у иностранству.

БОГДАНОВИЋ: Међу првим нашим играчима сам отишао у Шпанију. Пробио сам лед, што се каже. Пеђа Мијатовић, Славиша Јокановић и многи су дошли после мене. Мислим да сам им, добрим играма у Мајорци, Еспањолу отворио врата. Нисам могао да одем преко пре 26. године живота, тако да сам имао 33 године када ми је истекао уговор са Екстрамадуром. Рафа Бенитез је хтео млађег странца, а ја сам добио понуде из Мексика и Јапана, где ми се није ишло. Дечачка жеља ми је била да каријеру завршим тамо где сам је и почео, па сам се вратио у Смедерево које се тада борило за опстанак. Обећао сам себи да нећу да качим копачке о клин док не освојимо неки трофеј и то ми је за те четири године пошло за руком. Можда сам могао још дуже да трајем, међутим, почеле су повреде да ме муче...

ГЛАС: Како је ишло даље?

БОГДАНОВИЋ: Четири године сам био у Сартиду. Довео сам Европу у Смедерево. Био сам проглашен за најбољег играча Србије и Црне Горе у то време. Поносан сам на то, јер су ме изабрали капитени свих прволигашких клубова. Био сам и по оценама спортских новинара најбоље оцењен играч. Имао сам солидну каријеру, задовољан сам.

ГЛАС: Колико је тачно да Вас је својевремено "пикирала" и Црвена звезда?

БОГДАНОВИЋ: Да, док сам био клинац. Можда нисам имао ни 16 година када сам дебитовао за Смедерево, а Стане Караси је завршавао каријеру у Хајдуку са Лиона. Одиграо сам много добро тада. Био сам најбољи стрелац лиге, највише асистенција сам имао. Када смо играли против Хајдука на "Тврђави", пришао ми је Стане после утакмице и рекао ми је да га сачекам. Сачекао сам га и хтео је да ме доведе у Црвену звезду. Договор је био да се нађемо на "Маракани" на северу, где је био ресторан. Морао сам да дођем, јер је Стане Караси за мене легенда и велико фудбалско име. Таман посла да га не испоштујем. Сећам се да је Гојко Зец тада био шеф стручног штаба Звезде. Долазим ја у ресторан, а већ сам одиграо пробну утакмицу за Партизан, требао сам да потпишем уговор са "црно-белима", али Караси се није појавио. Занимљиво је да је била идеја да и за Звезду одиграм пробну утакмицу против Хајдука са Лиона.

ГЛАС: Шта је било послије?

БОГДАНОВИЋ: Прошло је доста времена, отишао сам и у војску. Гојко Зец ми је био тренер у спортској чети. Направио је састанак, после њега, свим фудбалерима је рекао да изађу, осим мени. Питао ме је, уз оно његово персирање: "Господине Богдановићу, зашто Ви нисте дошли на заказан састанак"? Рекао сам му: "Шефе, ја се извињавам, али био сам и чекао вас". Испао је неспоразум око места где смо се требали наћи, они су ме чекали на другом месту и тако се то око Звезде завршило. Али да се разумемо, као дете сам био навијач Партизана, од малих ногу.

Модрича

ГЛАС: Ваши коријени су из Републике Српске.

БОГДАНОВИЋ: Да, бака ми је из Мотајице, а отац из Подновља. Тамо имам доста фамилије. Често долазим у тај крај. Некад и два пута годишње. Много ми је лепо тамо. Занимљиво, мој отац је био велики "звездаш" и рођени брат.