Goran Bogdanović za "Glas": Velikane sam vozao na "biciklu"

Dejan Kondić 29.06.2026 07:30

Foto: Agencije

MODRIČA - Dok eliminaciona faza na Mundijalu hvata zalet, navijači, odnosno prijatelji fudbala nadaju se golovima, ali možda i za nijansu više - lijepim potezima. Oseka je istinskih majstora, to je jasno, tako da gledati Francuze, Špance, recimo, prava je privilegija. Nekada je istinskih "vragolana s bubamarom" bilo mnogo više. Jedan od takvih bio je Goran Bogdanović.

Za njega kažu da je najbolji igrač Smedereva ikada, a zvanično je najbolji igrač u istoriji istoimenog kluba. Fudbalski šarmer i dribler. Proslavila ga je čuvena "biciklica", jedan od najatraktivnijih poteza u fudbalu, koji je izvodio ponajbolje na ovim prostorima. Svoju "bicikleta-magiju" prodavao je u dresu voljenog Partizana, a kasnije i Špancima, igrajući za Majorku, Espanjol i Ekstramaduru. Početkom novog milenijuma vratio se u rodni grad i tu završio karijeru 2004, osvojivši prije toga Kup Srbije i Crne Gore sa tadašnjim Sartidom. Jedan je od onih kojima najteže pada stanje u Humskoj, jer je u crno-bijelom dresu proveo osam godina, računajući i onu jednu što je protekla dok je služio vojni rok. Odigrao je preko 300 utakmica i postigao 17 golova za "parni valjak". Osvojio je tri titule sa "crno-bijelima", jedan Kup Jugoslavije i jedan Superkup.

Fakti:

Sve duguje "crno-bijelima"
Nesporazum sa Stanetom Karasijem odvukao ga od Zvezde
Ogroman uticaj Nenada Bjekovića

- Sve dugujem Partizanu. Moja generacija nije navijala, mi smo voleli i volimo Partizan. Sve bih dao za Partizan, sutra bih džaba radio u Humskoj. Da nije tog kluba bilo, niko od nas ne bi bio ni reprezentativac, ni išao u inostranstvo, niti zaradio velike novce vani... Sad kad treba pomoći Partizanu, neki ljudi žele dodatno da ga iskoriste – u dahu je ispričao Bogdanović.

GLAS: Čega se sjećate iz prvih dana u Humskoj?

BOGDANOVIĆ: Imao sam nepunih 18 godina kada sam došao, a tamo su bile same legende koje sam do juče, gledao na TV-u. Branio je Fahrudin Omerović, onda Mića Radović i Ljuba Rojević bekovski par, Ljuba Radanović i Vlada Vermezović štoperi, vezni su bili Admir Smajić, pokojni Uške Vučićević, Miloš Đelmaš, Plavi Stevanović, u špicu Zvonko Varga i Zvonko Živković. I sad se naježim kada se setim tih imena. Kakvi su igrači bili u staroj Jugoslaviji...

GLAS: U tim prvim Vašim mjesecima u Humskoj, dogodila se i tragična pogibija legendarnog Dragana Mancea. Gdje ste bili kada ste saznali za njegovu smrt?

BOGDANOVIĆ: Tog dana trebali smo imati trening na pomoćnom terenu odmah ispod juga, na onoj našoj "grbavici". Istezali smo se i čekali. Nije dolazio ni on ni bilo koji trener. U jednom trenutku pojavio se Milutin Šoškić sav uplakan i samo rekao: "Momci, trening je završen, skupite se." Ništa više. Kasnije smo u svlačionici čuli da je Dragan poginuo. Vlada Vermezović i još jedan saigrač, mislim da je bio Darko Belojević, nisu ni skinuli kopačke, već su u opremi seli u auto i otišli na lice mesta. Mi smo došli posle. Bio je to šok i danas se naježim kada o tome pričam.

GLAS: Veliki uticaj na Vas imao je Nenad Bjeković, kao trener koji vas je uveo u prvi tim?

BOGDANOVIĆ: Nenada i danas zovem "ćale", a on mene "sine". On je prvi koji mi je dao šansu u seniorskoj svlačionici i zbog toga mu dugujem puno. Imamo odličan odnos. Veliko je ime našeg i evropskog fudbala. Šteta što je relativno rano napustio trenerski posao, uveren sam da bi napravio još velike stvari i van Partizana. Iako je i kao sportski direktor u klubu takođe je ostvario značajne rezultate, zajedno sa Žarkom Zečevićem i trenerima koji su tada radili u Partizanu.

GLAS: Period u Partizanu je za ponos.

BOGDANOVIĆ: Apsolutno, o tome govore i trofeji. Odigrao sam i preko 15 derbija protiv Zvezde. Najviše pamtim jedan derbi na "Marakani", gde sam dao gol, čist gol, a sudija Blagoje Šipka ga je poništio. Već sam došao do "juga", radovao se, međutim, on je poništio taj gol. To je jedan od najboljih derbija koje sam odigrao.

GLAS: Otkud ta Vaša fasciniranost "biciklicom", koju ste kasnije usavršili?

BOGDANOVIĆ: Prvi put sam, još kao klinac, video tu fintu kod Zlatka Vujovića. Odmah po prelasku u Partizan iz Smedereva, počeo sam da je praktikujem. Vujović je to radio jednom nogom i u jednu stranu, dok sam je ja izvodio obema nogama i u obe strane. Jeste da sam dosta uvežbavao taj dribling, ali majka priroda je tu najviše umešala prste. To je dar od boga. Imao sam neki fudbalski bezobrazluk i bez pardona sam počeo da koristim "biciklicu" na treninzima. Prva "mušterija" bio mi je Rojević, kao levi bek, pošto sam ja igrao po desnoj strani. Mića Radović je od toga pravio šou, pitao je Rojevića zašto mi ne čupa uši, ha-ha-ha.

GLAS: Ko se sve provozao na čuvenom "biciklu" Gorana Bogdanovića?

BOGDANOVIĆ: Uuuu, bilo je dosta njih i to zaista velikih fudbalera. U Španiji sam dobio nadimak "Biciklica" posle jednog gola koji sam dao Barseloni na "Kamp Nou". Vozao sam čuvenog Migela Anhela Nadala, Abelarda, tadašnje reprezentativce Španije, pomalo i Roberta Karlosa...Najbolju "biciklicu" prodao sam Tomasu Hesleru, koji je igrao za Minhen 1860, a ja za Sartid. Posle driblinga je pao na leđa, a ja sam dao gol u 90. To je jedan od najlepših golova koje sam dao.

GLAS: Zašto nam danas fali majstora "biciklice", dobrih tehničara uopšte?

BOGDANOVIĆ: Mi smo onda igrali fudbal zbog navijača, živeli za dobar potez. Danas je drugačije, mnogo novca je u opticaju, svi jure za velikim parama. Naši igrači rano odlaze u inostranstvo. U naše vreme, nismo mogli napustiti zemlju dok ne odslužimo vojsku i dok ne napuniš 27 godina. Danas klinci odlaze čim spoje tri dobre utakmice. Odmah ih klubovi prodaju. Ne znam ni sam zašto danas nema majstora, odnosno što ih je sve manje. Igra se jako brzo, nema lepote, driblinga. Fudbal je danas kao igrica. Zašto je tako, ne znam. Kod nas, lično mislim, nema kvalitetnih trenera i uglavnom, deca od malih nogu su zapuštena i ne uče ih osnovne stvari. Sav fokus je na parama, popularnosti...

GLAS: Kratko ste igrali u inostranstvu.

BOGDANOVIĆ: Među prvim našim igračima sam otišao u Španiju. Probio sam led, što se kaže. Peđa Mijatović, Slaviša Jokanović i mnogi su došli posle mene. Mislim da sam im, dobrim igrama u Majorci, Espanjolu otvorio vrata. Nisam mogao da odem preko pre 26. godine života, tako da sam imao 33 godine kada mi je istekao ugovor sa Ekstramadurom. Rafa Benitez je hteo mlađeg stranca, a ja sam dobio ponude iz Meksika i Japana, gde mi se nije išlo. Dečačka želja mi je bila da karijeru završim tamo gde sam je i počeo, pa sam se vratio u Smederevo koje se tada borilo za opstanak. Obećao sam sebi da neću da kačim kopačke o klin dok ne osvojimo neki trofej i to mi je za te četiri godine pošlo za rukom. Možda sam mogao još duže da trajem, međutim, počele su povrede da me muče...

GLAS: Kako je išlo dalje?

BOGDANOVIĆ: Četiri godine sam bio u Sartidu. Doveo sam Evropu u Smederevo. Bio sam proglašen za najboljeg igrača Srbije i Crne Gore u to vreme. Ponosan sam na to, jer su me izabrali kapiteni svih prvoligaških klubova. Bio sam i po ocenama sportskih novinara najbolje ocenjen igrač. Imao sam solidnu karijeru, zadovoljan sam.

GLAS: Koliko je tačno da Vas je svojevremeno "pikirala" i Crvena zvezda?

BOGDANOVIĆ: Da, dok sam bio klinac. Možda nisam imao ni 16 godina kada sam debitovao za Smederevo, a Stane Karasi je završavao karijeru u Hajduku sa Liona. Odigrao sam mnogo dobro tada. Bio sam najbolji strelac lige, najviše asistencija sam imao. Kada smo igrali protiv Hajduka na "Tvrđavi", prišao mi je Stane posle utakmice i rekao mi je da ga sačekam. Sačekao sam ga i hteo je da me dovede u Crvenu zvezdu. Dogovor je bio da se nađemo na "Marakani" na severu, gde je bio restoran. Morao sam da dođem, jer je Stane Karasi za mene legenda i veliko fudbalsko ime. Taman posla da ga ne ispoštujem. Sećam se da je Gojko Zec tada bio šef stručnog štaba Zvezde. Dolazim ja u restoran, a već sam odigrao probnu utakmicu za Partizan, trebao sam da potpišem ugovor sa "crno-belima", ali Karasi se nije pojavio. Zanimljivo je da je bila ideja da i za Zvezdu odigram probnu utakmicu protiv Hajduka sa Liona.

GLAS: Šta je bilo poslije?

BOGDANOVIĆ: Prošlo je dosta vremena, otišao sam i u vojsku. Gojko Zec mi je bio trener u sportskoj četi. Napravio je sastanak, posle njega, svim fudbalerima je rekao da izađu, osim meni. Pitao me je, uz ono njegovo persiranje: "Gospodine Bogdanoviću, zašto Vi niste došli na zakazan sastanak"? Rekao sam mu: "Šefe, ja se izvinjavam, ali bio sam i čekao vas". Ispao je nesporazum oko mesta gde smo se trebali naći, oni su me čekali na drugom mestu i tako se to oko Zvezde završilo. Ali da se razumemo, kao dete sam bio navijač Partizana, od malih nogu.

Modriča

GLAS: Vaši korijeni su iz Republike Srpske.

BOGDANOVIĆ: Da, baka mi je iz Motajice, a otac iz Podnovlja. Tamo imam dosta familije. Često dolazim u taj kraj. Nekad i dva puta godišnje. Mnogo mi je lepo tamo. Zanimljivo, moj otac je bio veliki "zvezdaš" i rođeni brat.