Гојко Качар за "Глас": Надам се утакмици са Борцем

Донедавно је његов прелазак из новосадског клуба важио за највећи у историји Војводине, а сада је Гојко Качар задужен за брушење будућих дијаманата омладинске школе "Илија Пантелић". Војводина је вратила играчку легенду у клуб у којем је поникао.

Као играч важио је најуниверзалнијег фудбалера Србије. Могао је да игра све, штопера, везисту, нападача, крилне позиције, додуше, мало теже, јер није баш био најбржи на терену. Оставио је дубок траг у српском, али у њемачком фудбалу, гдје је носио дресове Херте, ХСВ-а и Аугзбурга, а имао је епизоде у Јапану – Серезо Осака, те на Кипру - Анортозис. Радо је пристао да одвоји мало времена за "Глас Српске" и евоцира успомене на неке занимљиве моменте из своје каријере. За почетак је пожелио да честита Борцу на свему што је ове сезоне учинио у Европи.

- Борац је имао лепу европску јесен, лепе резултате и драго ми је због њега. Честитам му на свему до сада учињеном и желим му још пуно успеха и надам се да ће ускоро одиграти једну пријатељску утакмицу са Војводином – рекао је Качар.

ГЛАС: Ваша играчка универзалност се и данас препричава. Колико је било тешко или можда лако мијењати често позиције?

КАЧАР: Кроз каријеру сам мењао доста позиција, пратило ме је то до самог краја каријере. У репрезентацији сам играо штопера, уз старије задњег везног...Колико је то добро, толико можда и није, јер се нисам могао профилисати на једној позицији, али кроз каријеру сам крпио рупе, што би се рекло. Што се мене тиче, волео сам да будем ближе голу, да бар будем везни, а како су ме стизале године да сам што више у дефанзиви, где се не мора пуно трчати.

ГЛАС: У дресу Војводине привукли сте пажњу "вјечитих" ривала, Црвене звезде и Партизана. Зашто нисте отишли на једну од страна Топчидерског брда?

КАЧАР: Доста је било контаката и са Звездом и Партизаном кроз каријеру, али велики сам навијач Војводине. Нови Сад је моја кућа, поникао сам у Војводини, то је једини клуб у којем сам играо, када је наша лига у питању. И то је и била нека моја жеља, ако се будем враћао у Србију као играч, могу играти само у Војводини.

ГЛАС: Колики значај за Вас и за Војводину је имао лик и дјело покојног Бате Буторовића који је тада био први човјек "лала"?

КАЧАР: Гледајте, када је Бата дошао, Војводина је дуговала неких пет, шест плата нама играчима и запосленима. Он је све то решио и затегао у том тренутку. Под његовим вођством смо били конкурентни са Звездом и Партизаном у сваком погледу. Били смо на пар бодова од првог места, чак смо играли финале Купа неколико пута. Бата је направио ону причу да играчи Воше иду само у иностранство. Скоро сваки прелазни рок је неки млади играч завршио "преко". Надам се да ће и сада бити тако.

ГЛАС: Почетак у Њемачкој, по одласку из Новог Сада био је блистав, па и касније, али чини се да су Вас повреде спријечиле да направите и већу каријеру.

КАЧАР: Имао сам неколико баш тешких повреда, што ме је склањало са терена. У Немачкој сам био 11 година, једно заиста лепо искуство. Захвалан сам на својој каријери. Нема за чим да жалим. Срећан сам како је прошао мој фудбалски век.

ГЛАС: Колико Вам је значило присуство Марка Пантелића у Херти?

КАЧАР: Марко ми је доста помогао у Берлину. Скоро смо се видели, он је у Београду. Сјајан је. Увек се лепо испричамо и присећамо старих времена.

ГЛАС: Не може пуно српских фудбалера да се похвали да су играли на Олимпијским играма. Какво је Ваше искуство?

КАЧАР: То је нешто што ми је обележило каријеру. Спортски догађај који никад нећу заборавити. Олимпијско село је оставило сјајан утисак на мене, на једном месту били су све сами врхунски асови из разних спортова – Коби Брајант, Новак Ђоковић, Рафа Надал...Било је стварно уживање бити у њиховом друштву. Било ми је мало неугодно кад видим да не могу да прођу, сви желе да се сликају са њима. Реко': "Пустите људе да једу, требају и они мало да имају времена за себе". Нисам желео да им будем додатни тег, да и ја тражим да се фоткам са неким од њих.

ГЛАС: Поново сте у Војводини, преузели сте омладинце. Какве су Ваше амбиције са новим-старим клубом?

КАЧАР: У овом тренутку свакако желим да помогнем тим младим играчима, да им покажем пут којим сам ја прошао и да им олакшам, да што спремнији дођу у сениорски фудбал. Мој задатак је да вратим Војводини оно што је она мени дала.

ГЛАС: Хоће ли и Душан Тадић Вашим стопама?

КАЧАР: Сви ме константно питају за њега. Како игра и како тренира, још ће он играти на високом нивоу, а једног дана надам се да ће и он доћи у Војводину.

ГЛАС: Можете ли нам испричати чувени сан Милована Рајевца?

КАЧАР: Милован је сјајан тренер и пре свега, сјајан човек. Било ми је велико задовољство радити са њим. Пуно сам научио од њега. Он ми је једном рекао: "Гојко, сањао сам да смо ти и ја у некој бистрој води и извадили смо неку рибу, а ти ме гледаш". Рекао је да не зна шта то значи, али као, морао је да ми каже. Прошло је пар година, играли смо на Светском првенству 2010. године у Јужној Африци, када је водио Гану. Срели смо се и рекао је: "Сећаш се сна, ево сад се остварило". Ваљда риба у бистрој води, када то сањате, доноси срећу.

ГЛАС: Једна од Ваших животних жеља била је скок  падобраном. Скочили сте са висине од 4000 метара. Какво је искуство?

КАЧАР: То је стварно била нека моја жеља, проблем су били временски услови и стално се померао термин и стално је било за месец дана, па за месец дана...И један дан ме зову и питају: "Јеси ли спреман да пробамо после подне да то организујемо?" Ту ми је био и отац, па сам му рекао: "Ајде водим те на једно место". Он ми је после рекао: "Боже шта си ми урадио ово у животу". У сваком случају једно лепо искуство, али га не бих поновио.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.