Gojko Kačar za "Glas": Nadam se utakmici sa Borcem

Donedavno je njegov prelazak iz novosadskog kluba važio za najveći u istoriji Vojvodine, a sada je Gojko Kačar zadužen za brušenje budućih dijamanata omladinske škole "Ilija Pantelić". Vojvodina je vratila igračku legendu u klub u kojem je ponikao.

Kao igrač važio je najuniverzalnijeg fudbalera Srbije. Mogao je da igra sve, štopera, vezistu, napadača, krilne pozicije, doduše, malo teže, jer nije baš bio najbrži na terenu. Ostavio je dubok trag u srpskom, ali u njemačkom fudbalu, gdje je nosio dresove Herte, HSV-a i Augzburga, a imao je epizode u Japanu – Serezo Osaka, te na Kipru - Anortozis. Rado je pristao da odvoji malo vremena za "Glas Srpske" i evocira uspomene na neke zanimljive momente iz svoje karijere. Za početak je poželio da čestita Borcu na svemu što je ove sezone učinio u Evropi.

- Borac je imao lepu evropsku jesen, lepe rezultate i drago mi je zbog njega. Čestitam mu na svemu do sada učinjenom i želim mu još puno uspeha i nadam se da će uskoro odigrati jednu prijateljsku utakmicu sa Vojvodinom – rekao je Kačar.

GLAS: Vaša igračka univerzalnost se i danas prepričava. Koliko je bilo teško ili možda lako mijenjati često pozicije?

KAČAR: Kroz karijeru sam menjao dosta pozicija, pratilo me je to do samog kraja karijere. U reprezentaciji sam igrao štopera, uz starije zadnjeg veznog...Koliko je to dobro, toliko možda i nije, jer se nisam mogao profilisati na jednoj poziciji, ali kroz karijeru sam krpio rupe, što bi se reklo. Što se mene tiče, voleo sam da budem bliže golu, da bar budem vezni, a kako su me stizale godine da sam što više u defanzivi, gde se ne mora puno trčati.

GLAS: U dresu Vojvodine privukli ste pažnju "vječitih" rivala, Crvene zvezde i Partizana. Zašto niste otišli na jednu od strana Topčiderskog brda?

KAČAR: Dosta je bilo kontakata i sa Zvezdom i Partizanom kroz karijeru, ali veliki sam navijač Vojvodine. Novi Sad je moja kuća, ponikao sam u Vojvodini, to je jedini klub u kojem sam igrao, kada je naša liga u pitanju. I to je i bila neka moja želja, ako se budem vraćao u Srbiju kao igrač, mogu igrati samo u Vojvodini.

GLAS: Koliki značaj za Vas i za Vojvodinu je imao lik i djelo pokojnog Bate Butorovića koji je tada bio prvi čovjek "lala"?

KAČAR: Gledajte, kada je Bata došao, Vojvodina je dugovala nekih pet, šest plata nama igračima i zaposlenima. On je sve to rešio i zategao u tom trenutku. Pod njegovim vođstvom smo bili konkurentni sa Zvezdom i Partizanom u svakom pogledu. Bili smo na par bodova od prvog mesta, čak smo igrali finale Kupa nekoliko puta. Bata je napravio onu priču da igrači Voše idu samo u inostranstvo. Skoro svaki prelazni rok je neki mladi igrač završio "preko". Nadam se da će i sada biti tako.

GLAS: Početak u Njemačkoj, po odlasku iz Novog Sada bio je blistav, pa i kasnije, ali čini se da su Vas povrede spriječile da napravite i veću karijeru.

KAČAR: Imao sam nekoliko baš teških povreda, što me je sklanjalo sa terena. U Nemačkoj sam bio 11 godina, jedno zaista lepo iskustvo. Zahvalan sam na svojoj karijeri. Nema za čim da žalim. Srećan sam kako je prošao moj fudbalski vek.

GLAS: Koliko Vam je značilo prisustvo Marka Pantelića u Herti?

KAČAR: Marko mi je dosta pomogao u Berlinu. Skoro smo se videli, on je u Beogradu. Sjajan je. Uvek se lepo ispričamo i prisećamo starih vremena.

GLAS: Ne može puno srpskih fudbalera da se pohvali da su igrali na Olimpijskim igrama. Kakvo je Vaše iskustvo?

KAČAR: To je nešto što mi je obeležilo karijeru. Sportski događaj koji nikad neću zaboraviti. Olimpijsko selo je ostavilo sjajan utisak na mene, na jednom mestu bili su sve sami vrhunski asovi iz raznih sportova – Kobi Brajant, Novak Đoković, Rafa Nadal...Bilo je stvarno uživanje biti u njihovom društvu. Bilo mi je malo neugodno kad vidim da ne mogu da prođu, svi žele da se slikaju sa njima. Reko': "Pustite ljude da jedu, trebaju i oni malo da imaju vremena za sebe". Nisam želeo da im budem dodatni teg, da i ja tražim da se fotkam sa nekim od njih.

GLAS: Ponovo ste u Vojvodini, preuzeli ste omladince. Kakve su Vaše ambicije sa novim-starim klubom?

KAČAR: U ovom trenutku svakako želim da pomognem tim mladim igračima, da im pokažem put kojim sam ja prošao i da im olakšam, da što spremniji dođu u seniorski fudbal. Moj zadatak je da vratim Vojvodini ono što je ona meni dala.

GLAS: Hoće li i Dušan Tadić Vašim stopama?

KAČAR: Svi me konstantno pitaju za njega. Kako igra i kako trenira, još će on igrati na visokom nivou, a jednog dana nadam se da će i on doći u Vojvodinu.

GLAS: Možete li nam ispričati čuveni san Milovana Rajevca?

KAČAR: Milovan je sjajan trener i pre svega, sjajan čovek. Bilo mi je veliko zadovoljstvo raditi sa njim. Puno sam naučio od njega. On mi je jednom rekao: "Gojko, sanjao sam da smo ti i ja u nekoj bistroj vodi i izvadili smo neku ribu, a ti me gledaš". Rekao je da ne zna šta to znači, ali kao, morao je da mi kaže. Prošlo je par godina, igrali smo na Svetskom prvenstvu 2010. godine u Južnoj Africi, kada je vodio Ganu. Sreli smo se i rekao je: "Sećaš se sna, evo sad se ostvarilo". Valjda riba u bistroj vodi, kada to sanjate, donosi sreću.

GLAS: Jedna od Vaših životnih želja bila je skok  padobranom. Skočili ste sa visine od 4000 metara. Kakvo je iskustvo?

KAČAR: To je stvarno bila neka moja želja, problem su bili vremenski uslovi i stalno se pomerao termin i stalno je bilo za mesec dana, pa za mesec dana...I jedan dan me zovu i pitaju: "Jesi li spreman da probamo posle podne da to organizujemo?" Tu mi je bio i otac, pa sam mu rekao: "Ajde vodim te na jedno mesto". On mi je posle rekao: "Bože šta si mi uradio ovo u životu". U svakom slučaju jedno lepo iskustvo, ali ga ne bih ponovio.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.