Фудбалска прича Саше Кајкута: Хонгконг искуство које се не заборавља

БАЊАЛУКА - Увијек сам био немирног духа и нисам желио да се задржавам у клубовима у којима нећу добијати шансу. Желио сам да играм, јер је фудбал био љубав и страст која покреће, рекао је на почетку фудбалске и животне приче за "Глас Српске" Саша Кајкут, који данас обавља функцију техничког директора Фудбалског клуба Борац.

Факти

• ПРВИ ИГРАЧ ИЗ СРПСКЕ КОЈИ ЈЕ ДАО ГОЛ У КВАЛИФИКАЦИЈАМА ЛШ
• ДВИЈЕ ГОДИНЕ ИГРАО У ГРЧКОЈ

Иза њега је скоро 20 година професионалне каријере, у којој је играо у Хрватској, Молдавији, Азербејџану, Хонгконгу и Грчкој.

- Као дјечак нисам се ниједног тренутка двоумио који ћу спорт тренирати. Фудбал сам почео тренирати са седам година у Фудбалском клубу Борац. Отац ме је одвео на тренинг и тако је све почело. Одрастао сам на Мејдану (данашње Обилићево) и сасвим природно је било да ми фудбал буде примарни спорт - рекао је на почетку разговора Кајкут.

Почеци у Борцу

Радо се присјећа почетака у Борцу, првих тренера.

- Први тренер ми је био недавно преминули Богдан Петковић. Он је оставио велики печат на почецима. Био је прави педагог, тренер старог кова. Научио нас је основним принципима и елементарним техникама фудбала, које су помогле у каснијем развоју. Послије њега тренирали су ме Момчило Боби Спасојевић, па Велимир Стојнић. Не смијем заборавити Зорана Јованића, који није био фудбалски тренер, али ми је помогао да обликујем тијело, стекнем мишићну масу и од њега сам стварно пуно научио на кондиционом аспекту. Касније су били Драган Вукша, па Зоран Смилески и сви су на неки начин оставили траг у мом развојном путу - нагласио је Кајкут.

Са Борцем је отишао и на прве сениорске припреме које неће заборавити.

- Тренер првог тима је био Смилески и са 17 и по година ме прикључио најбољима. Моје прве припреме биле су на Дојранском језеру у Сјеверној Македонији 2002. године и њих никада нећу заборавити. Потом сам отишао на каљење у тадашњег прволигаша Српске Омладинац Мобис из Буџака (Лазарево). Био сам тамо годину дана, тренер је био Ненад Гавриловић и њему дугујем велику захвалност што је био на том мом путу у преласку из јуниорског у сениорски фудбал - наставио је Кајкут.

Први гол

Вратио се у Борац и у првој утакмици постигао гол.

- Била је то утакмица против Челика. Забио сам погодак и мојој срећи није било краја. Побиједили смо 1:0, то никада нећу заборавити, јер сам постигао гол за вољени клуб и донио бодове - са смијешком се присјетио Кајкут.

Услиједио је неочекиван одлазак у Козару из Градишке.

- Тренер у првом дијелу сезоне 2004/05. био је Вукша код кога сам стандардно играо. Мислим да сам од 15 утакмица наступао на 13 и постигао три или четири гола. Онда је дошао Никола Пецо Ракојевић, који је са собом довео седам, осам нових играча. У том тренутку ми млађи играчи једноставно нисмо добили прилику за већу минутажу, јер је клуб био притиснут императивом резултата. Услиједио је позив из Козаре, коју је преузео Вукша. Моја жеља је била само да играм и прихватио сам да идем у Градишку. Мислим да је то био добар потез, јер сам одиграо добру полусезону, а Козара је заузела друго мјесто. Вођена је борба за титулу са Радником, био сам стандардан, постигао седам, осам голова и то ме је већ позиционирало у овдашњем фудбалу - истакао је овај 42-годишњак.

Одлазак у Хрватску

Први одлазак преко границе десио се у љето 2005. године. Отишао је у Хрватску и наредне двије године у тој држави играо је за три клуба.

- Било је то моје прво одвајање од породице и добро је што је то била Хрватска. Исто говорно подручје, сличан менталитет. Прва станица био је Карловац, гдје је тренер био Предраг Јурић. Конекцију за одлазак преко пријатеља направио је бивши капитен Борца Дамир Шпица. Тих шест мјесеци у Карловцу било је баш добро. На полусезони је Јурић прешао у Задар и позвао и мене да му се придружим. Имао сам велико повјерење, могу да кажем пријатељски однос и нисам се много двоумио. И тамо сам био пола сезоне, која је стварно била добра. Постигао сам доста голова и постао сам препознатљив и на хрватском тржишту. Помало неочекивано тада сам отишао у Поморац из Кострене, који је имао амбициозне планове, а тренер је био Ненад Грачан, који је већ био искусан стручњак. Много ме је научио о професионализму, а уз све то прави господин. Још једна добра сезона, али нисмо успјели ући у ХНЛ, јер смо заузели друго мјесто - рекао је Кајкут.

По окончању сезоне у љето 2007. године контактирао га је некадашњи фудбалер Борца Александар Врховац и питао га да ли би ишао у Шериф из Тираспоља.

- У првом тренутку нисам ни знао за тај клуб. Проток информација није био на данашњем нивоу. Мало сам се распитао, сазнао да имају невјероватан камп, сјајне услове. На крају сам отишао у Молдавију, одиграо пробни меч и потписао четворогодишњи уговор. Тек по доласку сам схватио како се тамо невјероватно пуно ради и да се тражи жељезна дисциплина. Другачије није ни могло, јер је Шериф права "фабрика" за производњу играча. Тамо сам сазнао шта значи бити апсолутни професионалац, водити рачуна о сваком детаљу. Од исхране, спавања, тренинга, опоравка, свега онога што је неопходно за професионализам, да будеш играч на врхунском нивоу - истакао је Кајкут.

Молдавија и Шериф за памћење

У Молдавији је одиграо доста утакмица и постигао велики број голова.

- Тек касније сам сазнао да сам био први играч из Републике Српске, који је постигао гол за инострани клуб у квалификацијама за Лигу шампиона и то је податак на који сам поносан. Ријетко сам причао шта су били разлози одласка из Кишињева. Тренер је био Бјелорус, а на мојој позицији играо је и његов син. Знало се дешавати да је више шансу давао њему, него мени, а ја сам хтио само играти. Услиједили су један, други, трећи конфликт са тренером, који ме је потом још више узео на зуб и разлаз је био неминован. Тако да сам доживио и неке ствари, које не би требале бити дио фудбала - наставио је Кајкут. Челни људи Шерифа су га наговарали да остане.

- Услиједио је раскид уговора и повратак у Бањалуку. Чекао сам клуб, већ је био октобар и у жељи да останем у форми питао сам тадашњег тренера Борца Владу Јагодића да тренирам. Рекао је да није проблем, а већ послије седам дана питао ме да останем до полусезоне, па да онда видим шта ћу. Одиграо сам добро и онда потписао уговор на годину и по дана и то баш у вријеме када се правила екипа у којој су били Дарко Љубојевић, Марко Максимовић, Стојан Врањеш, Немања Билбија, који је тада почео да игра с нама, Оливер Јандрић, Драшко Жарић, Леонид Ћорић, Вуле Тривуновић...

Прије сљедећег трансфера у Азербејџан било је и оно чувено финале Купа са Жељезничаром. Поновио сам више пута да ми је тај гол на "Грбавици" један од најдражих у каријери, јер је помогао да вољени клуб освоји први трофеј послије рата и свих оних дешавања. Тада сам схватио шта значи играти за Борац, колико значи то име и колику тежину носи - поносно је рекао Кајкут.

У љето 2010. године услиједио је позив из Азербејџана.

- Отишао сам у Баку и остао годину дана. Првих шест мјесеци било је сјајно. Играли смо квалификације за Куп УЕФА, забио сам гол, све је било одлично. Међутим, у репрезентативној паузи играли смо пријатељску утакмицу и на њој сам доживио најтежу повреду у каријери. Покидао сам лигаменте скочног злоба и предвиђена ми је озбиљна операција. Међутим, ту идеју сам одбио и отишао у Хрватску у Селце, код чувене докторице Власте Брозичевић и тамо сам био мјесец и по дана. Тај други дио сезоне протекао је у опоравку, борби да се вратим... Жао ми је што се то тада десило јер је клуб био баш добар, услови добри, Баку прелијеп град. Стварно ми је жао што тамо нисам остао неколико година - наставио је Кајкут.

И опет повратак у Борац у којем је тада провео годину дана.

- Сезона није била толико лоша, али на крају нисам успио да се договорим са челницима о наставку сарадње. Помало неочекивано је услиједио позив из Челика у коме је тренер био Владо Јагодић, са којим сам имао одличну сарадњу. Био је већ 10. септембар, није се имало шта чекати и потписао сам уговор са Зеничанима на шест мјесеци. Било је то стварно шест одличних мјесеци. Јагодић је вјеровао мени, ја њему, сарадња одлична, екипа сјајна, амбијент фантастичан. Тако да сам на зиму одлучио да потпишем уговор на још годину дана. Те сезоне Челик је изборио пласман на међународну сцену, али на жалост није добио лиценцу. Те 2013. године сам био проглашен за најбољег играча Премијер лиге и то је још један моменат на који сам изузетно поносан. Тих годину и по дана проведених на "Билином пољу" су нешто што никада нећу заборавити - нагласио је Кајкут.

Први меч за Челик одиграо је баш против Борца и одмах постигао гол.

- Дао сам гол из слободњака. Нисам уживао у томе, али ми је са једне стране било драго, јер сам требао бити у Борцу. Још једном потврдила она народна "Ко ће коме, ако неће свој своме". Остала ми је у сјећању и утакмица против Сарајева у Зеници, коју смо добили са 3:2, а постигао сам све голове. Колико су навијачи Челика били невјероватни и можда преко неких граница је то да је један од њих истетовирао тетоважу са мојим ликом - рекао је Кајкут.

Случајно у Хонгконгу

Послије одласка из Челика отишао је на пробу у Јужну Кореју.

- Пријатељ ми је рекао да има за мене клуб у Хонг Конгу. Рекао ми је да тај клуб првак, да игра квалификације за азијску Лигу шампиона и да траже играча мог профила. Када је сазнао да сам у Кореји послао ми је карту, отишао сам тамо и све је било практично готово за два дана. Потписао сам уговор на шест мјесеци са Саут Чајном (Јужном Кином) и било је то стварно незаборавно искуство. Живио сам у једном од највећих и најљепших и најгушће насељених градова на свијету, а тај начин живота је нешто неописиво. Уз све то играли смо квалификације за азијску Лигу шампиона, потом групну фазу. Та три, четири мјесеца колико је то трајало моје играње за Саут Чајну пропутовао сам готово цијелу Азију. Вијетнам, Тајланд, Мјанмар, Сингапур, не могу се више ни сјетити свих земаља у којима сам био. Тај свијет који сам видио, искуства која сам доживио то је нешто неописиво и препоручујем свакоме, ако ико може да оде, да посјети те земље, да види како људи живе другим начином живота. То је стварно велико богатство - са смијешком се присјећао Кајкут.

Већ у првој утакмици у Хонг Конгу освојио је пехар.

- Било је то финале Комјунити Шилдса против Пегасуса и побиједило смо са 2:1. За ривала, који је водио са 1:0 играо је Адмир Рашчић. Ја сам изједначио, намјестио други гол и потом добио црвени картон. Значи у једној утакмици сам направио практично све што ваља и што не ваља. Дошао сам у Соут Чајну као појачање и мислим да сам ту улогу у тих неколико мјесеци у потпуности оправдао. Већ сам рекао да сам практично прошао цијелу Азију, а у том кратком периоду било је разних догодовштина. На примјер шетам улицом на Тајланду и сретнем човјека који шета слона са собом. Та улична храна, такозвани стрит фуд, то је незаборавно искуство. Стадиони нису били врхунски, али публика је производила незаборавну енергију. Прослава Кинеске Нове године у Сингапуру, све је то нешто, што ријетки имају прилику да доживе и чега се увијек сјећам са радошћу - истакао је Кајкут, који је осим комјунити Шилдса у Хонгконгу освојио титулу првака БиХ са Зрињски 2017. и Борцем 2021. године, те Куп БиХ са Борцем 2010. и Жељезничаром 2018. године.

Послије тога је услиједио одлазак у Грчку.

- Двије године у којима сам уживао. Грчка земља по мјери. Прва сезона у Керкири. Тек су били ушли у Прву лигу и сви су мислили да ће се борити за опстанак, али смо завршили у средини табеле. Продужио сам на крају сезоне уговор на двије године, али смо сви знали да је питање да ли ће тако остати. Њихов газда је имао проблема са кладионицама и само неколико дана прије почетка првенства Керкира је избачена из Лиге. У уговору сам имао ставку да сам у том случају слободан играч. Имао сам неколико понуда и одлучио сам се за Верију. Они су годину раније били у средини табеле и жељели су да направе екипу за плеј-оф, односно да буду међу шест најбољих тимова. У преласку ми је много помогао Илија Ивић, који тамо већ живио и радио. И данас смо у контакту, истина рјеђе, али увијек ћу ми бити захвалан за оно што је учинио за мене. Послије годину дана сам раскинуо уговор. Било је ту неких финансијских проблема, дуговања. Тужио сам клуб, добио раскид уговора, извукао то што сам извукао и вратио се у Бањалуку - каже Кајкут.

Требао се опет вратити на Градски стадион, али је судбина хтјела другачије.

- Није дошло до договора и онда сам на позив Драгомира Буце Илића отишао у Крупу да им својим искуством помогнем да остваре циљеве. Вјерујем да сам у тих десетак утакмица колико сам одиграо за њих помогао у складу са очекивањима. Крупа јер тада била стварно врхунска прича - рекао је Кајкут.

У јануару 2017. стигао је позив из Зрињског.

- Потписао сам на годину и по дана, а Зрињски се борио за титулу. Из тог периода најупечатљивија је била чувена утакмица у Бијељини гдје је Зрињски побиједио са играчем мање, а ја на њој нисам ни требао играти. Имао сам проблема са леђима и тренеру Блажу Слишковићу сам рекао да нисам способан да играм и да идем кући. Негдје на путу ка Бањалуци пред Јабланицом назвао ме Бака и питаш шта мислим да и ја идем са њима. Рекао сам да сам повријеђен, али је он инсистирао и рекао да не би било лоше да идем са њима у Бијељину. Продужио сам за Бањалуку, сљедеће јутро отишао за Мостар, задужио опрему и правац Бијељина и све остало је историја. Губили смо са 0:1 и имали играча мање, а онда сам негдје у 60. и неком минуту ушао у игру и онако са клупе незагријан изједначио. У судијској надокнади, пенал, који сам "зарадио". И дан данас тврдим да је било контакта, многи мисле супротно. Забио сам гол из пенала у 90+3. минуту и Зрињском донио прво мјесто. У посљедњем колу смо побиједили Слободу 3:0 и званично потврдили титулу - нагласио је Кајкут.

Много пута се спомињао одлазак у Жељезничар 2017. године.

- Био је финиш прелазног рока и баш у првом сусрету ривал Борац на "Грбавици". Водили су са 1:0, ушао сам негдје у 50. минуту и постигао изједначујући погодак. Учествовао сам и код другог гола Жељезничара и тако тадашњем клубу донио бодове. Те сезоне требали смо бити прваци, али смо изгубили титулу против Зрињског у Мостару. Сјајно смо играли првих 88 минута и имали вођство од 3:0. Међутим у тих неколико преосталих минута Зрињски је постигао три гола и стигао до бода, а чак је имао и шансу да дође до побједе. Питао сам се да ли се ово стварно дешава, али послије тог резултата остали смо на два бода плуса, умјесто да одемо на пет и тада би практично ријешили питање првака. Овако смо у финишу сезоне остали без титуле, али смо освојили Куп БиХ - присјетио се Кајкут.

Услиједио је четврти повратак на Градски стадион.

- Желио сам да у матичном клубу завршим каријеру. Клуб је испао у Прву лигу Републике Српске и сви су жељели експресан повратак. Међутим финансијска ситуација није била баш бајна. На мјесто тренера дошао је велики ентузијаста Дарко Војводић, који је харизмом водио екипу до титуле и повратка међу премијерлигаше. Помогао сам и ја са неких петнаестак голова. Играо сам потом још мало и на крају рекао доста - рекао је Кајкут.

На крају задовољан је оствареним у каријери.

- Када видим да је трајала непуних 20 година морам бити задовољан. Могло је сигурно боље. Међутим, с обзиром на околности, гдје сам почео, о тешким послијератним временима, било је добро - истакао је Кајкут.

Послије двије године одмарања добио је позив да се врати у матични клуб.

- Постао сам дипломирани спортски менаџер. Када сам се вратио у клуб прво сам се бавио скаутингом, а потом сам промовисан у директора Омладинске школе Борца. То је велико искуство. Много сусрета са људима, са родитељима, са дјецом, са тренерима. Искуство које не бих мијењао ни за што, иако је тај посао изузетно тежак. Послије двије године именован сам за техничког директора. Било је то прије неких шест мјесеци и вјерујем да сам досадашњим радом оправдао очекивања - рекао је Кајкут.

Није му остало много неостварених фудбалских жеља, али за нечим жали.

- Жао ми је што 2013. године када сам био проглашен за најбољег играча Премијер лиге нисам добио више шансу да заиграм у репрезентацији. Тада је селектор био Сафет Сушић. Сматрам да сам заслужио - истакао је Кајкут и на крају додао слободно вријеме покушава да проведе са блиским људима: дјецом, породицом, родбином и пријатељима и да на тај начин надокнади оно што је пропустио док је био професионални фудбалер.

 

Шпански језик

Играјући у Молдавији научио је шпански језик.

- У Шерифу су играла два Румуна, три Бразилца и један Шпанац. Пошто доста Молдаваца користи румунски језик Румуни су причали нормално, а мени није преостало ништа него да се дружим са Бразилцима и Шпанцем. Они нису знали енглески, нису знали руски, тако да је било најлакше да научим или португалски или шпански. Португалски је веома тежак, шпански много лакши, а у то вријеме биле су и многе серије на шпанском језику. За само неколико мјесеци овладао сам основама шпанског језика, којим и данас могу да се споразумијевам. Наиме са неким играчима који су долазили у Борац са тог говорног подручја лако сам успостављао контакт - истакао је Кајкут.

Без менаџера

Интересантно је да Саша Кајкут током каријере није имао менаџера

- Више пута у каријери сам чекао да се појави клуб, а да је неко водио рачуна о томе сигурно би било другачије, вјероватно и боље. Овако сам ја и договарао услове и тражио ангажман, а то зна без менаџера бити стварно тешко - рекао је Кајкут.

Хапоел Бер Шева

У једном тренутку био је актуелан и одлазак у Израел, у Хапоел Бер Шеву.

- Прије одласка у Хонг Конг био сам у Израелу. Добио сам од Челика дозволу да могу одсуствовати четири дан. Одрадио сам у Бер Шеви медицинске претраге и требао сам играти неки њихов Суперкуп. Практично сам био регистрован, али је утакмица због кише пролонгирана за 14 дана. Морао сам да се вратим у Зеницу, тако да није било ништа од ангажмана у Израелу.

Радник таличан

Саша Кајкут био је посебно таличан за бијељински Радник.

- Против њих постизао сам голове носећи дресове чак пет клубова. Тресао сам мрежу Радника играјући за Челик, Крупу, Зрињски, Жељезничар и Борац. Очито да сам био таличан за њих - изјавио је Кајкут.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.