ЕКСКЛУЗИВНО Војислав Лалатовић Кис за "Глас": Тајне чувам до гроба!

БАЊАЛУКА - У Црвеној звезди је провео више од пола свог живота, укупно 42 године. Војислав Лалатовић, познатији као Воја Кис (78).

Чувени секретар стучног штаба некадашњег првака Европе синоним је за ту функцију у српском, односно југословенском фудбалу – прецизније њен је пионир на овим просторима. Оперативац без мане. У ексклузивном интервјуу за "Гласу Српске" рекао је да не постоји задатак који није успјешно обавио. Никад се, каже, није волио експонирати, али "на терену" му није било равног. Захваљујући његовим синовима Луки и Немањи, који су "омекшали" човјека који је дуго година био сива емиененција најтрофејнијег српског клуба и најбољи ученик чувеног Звездиног функционера Слободана Ћосића урадили смо овај интервју. Војини близанци убиједили су оца да нам исприча његову причу, иако он каже "да није рекао ни пет одсто тога". Савременици Воје Киса тврде да је он уствари био "трећи човјек" београдског великана, хијерархијски иза техничког директора Драгана Џајића и генералног секретара Владимира Цветковића, иако је у практичном животу клуба понекад значио и много више. Воја је у Звезди био задужен за "милион" ситница без којих се у озбиљној и живој институцији не може. Кад нови играч потпише уговор Воја је био неко ко му је проналазио стан, сређивао све око пресељења,  рјешавао "море" проблема – чак и оних сасвим личних.

- Мој покојни отац ми је увек говорио, помози људима, ако можеш. Ако не можеш, кажи "не могу" – почео је својеврсну исповијест Лалатовић и додао:

- Никад до сада нисам дао овакав интервју, иако је ово само пет одсто. Доста тога знам, али не волим да причам, а и не желим. Ја тајне носим са собом у гроб. За неке ствари ни моја деца не знају, ма нико – подвукао је Лалатовић.

ГЛАС: Како је почела Ваша прича са Црвеном звездом, када?

ЛАЛАТОВИЋ: Као клинац сам био у Никшићу на утакмици, долазила је Звезда и тада сам је упознао. Била је добра екипа. Драгослав Шекуларац је био у војсци у Билећи, а Звезда је играла утакмицу против његовог гарнизона. Победила је 6:2. У екипи Звезде тада су били добри играчи, Војкан Мелић, Мирко Стојановић, Тома Милићевић, Владица Поповић, Дуца Маравић...Када сам дошао у Београд прешао сам у Другу економску и ишао сам на стадион. Упознао сам људе и помогли су ми. Везао сам се за Звезду, а после сам завршио и факултет. Уследила је војска, а потом сам радио у Звезди, када је генерални секретар био Слободан Ћосић. Много сам научио од њега, касније и од Цвелета. Баш много. А што се фудбала тиче све сам покупио од Џаје, он је знао снимити, а ја одвести, односно довести играча на време. У том свом почетку, имао сам неку плату, коју сам примао преко спонзора, једно шест година. Онда ме је 1974, када је репрезентација Југославије била на неким припремама у хотелу "Славија", позвао Миљан Миљанић да му помогнем око организације тренинга. Радили смо на стадионима Звезде, Партизана, на Кошутњаку. Пред одлазак на Мундијал, Миљан ме је позвао на кафу и рекао да идем код благајника репрезентације да подигнем паре. Питао сам га: "Чича, какве паре"?! Каже ми он за то што сам радио. Само сам му одговорио: "Ма не долази у обзир". Ту се умешао председник ФСЈ Пера Коробар: "Договорићемо се све, није проблем, али ми смо донели одлуку да идеш са нама на Светско првенство". Био сам изненађен и питао Миљана: "Чича, која је моја улога"? Рекао је: "Ти си координатор за спортску опрему".

ГЛАС: Шта је било послије?

ЛАЛАТОВИЋ: После Светског првенства вратио сам се у Звезду. Онда је 1975. године Драган Џајић отишао у Бастију. После два месеца његов брат ме је позвао да идемо на одмор на Корзику. Када смо отишли, задесио сам се једном приликом на стадиону Бастије. Питали су да ли неко зна француски. Одговорио сам да знам ја. Рекао сам им да не може тренинг почети у десет ујутро постављањем чуњева, мреже...Све то мора бити монтирано већ у девет, минимум сат времена раније. Уследила је утакмица Бастија – Сент Етијен, коју су Корзиканци добили. За Сент Етијен је бранио Иван Ћурковић, а играо Мишел Платини. Помогао сам им и око организације те утакмице и свега што је требало. Вратио сам се онда за Београд и после три дана Џаја ме је позвао и рекао ми да председник Бастије жели да разговара са мном, да дођем на састанак на Корзику. Отишао сам доле поново и остао. Био сам оперативац. Са председником Бастије сам дошао да гледамо утакмицу Европског првенства Југославија – Немачка у Београд. Тада смо купили Ољу Петровића. Када се Џаја 1977. вратио у Београд из Бастије, када му је истекао уговор, довели смо Џонија Репа из Валенсије. Дошли смо до завршнице Купа УЕФА, ибацили смо Торино, Њукасл, Спортинг, Катахену, Грасхоперс и играли смо финале са ПСВ-ом. Занимљиво главни арбитар прве утакмице у Бастији, која је завршена 0:0, био је Душан Максимовић из Новог Сада, помоћници Маријан Рауш из Вараждина и Влада Тузес из Љубљане. У реваншу смо изгубили 3:1, али било је то велики успјех за мали клуб као што је Бастија. Вратио сам се 1979. године у Звезду, а Цвеле (Владимир Цветковић) када је дошао у клуб ме је поставио за секретара стручног штаба, био сам први на тој позицији у бившој Југославији. Џаја и Цвеле су се договорили да правимо јаку екипу. Ишли смо код Ћире Блажевића у Загреб, да јуримо Роберта Просинечког, а после смо им узели Бору Цветковића, Миливоја Брачуна, Тому Ивковића...

ГЛАС: Који је најтежи задатак који сте добили?

ЛАЛАТОВИЋ: Првенствено "акција Белодедић", али ни "операција Панчев" није била лака. Отишао сам у Румунију. Први пут кад сам ишао, Милетова мајка је имала визу, али сестру је наш човек, рођен у Румунији, пренео преко реке Нере. Белодедић је већ био у хотелу "Младост", где је имао обезбеђење. Након седам месеци борбе, нашли смо начин да га региструјемо. Отишао сам поново у Румунију, ишао сам поново са једним нашим човеком, звао се Ђура Србин. Он је рођен у Румунији. Ишли смо у Букурешт, где смо отворили стан, који је био јако мали. Био је то ризичан задатак, у време Чаушескуа. Глава ми је била "у торби". Специјална полција "секуритатеа" била је јако опасна. Отворио сам стан и нашао сам потврду за возачки испит. Ишао сам са двоја кола. Једним сам ишао тамо, а са другим колима сам се враћао. Документ сам сакрио у колима. У повратку ишао сам се преко тромеђе Украјине, Румуније и Мађарске на Дебрецин. Показао сам румунским граничарима пасош, погледали су и све је било у реду. Дао сам им јабуке, које сам раније припремио и преко Будимпеште се вратио у Београд. Новинар "Темпа" Јовица Величковић преко једног свог колеге из Бразила, из Рија, који је био комшија са председником ФИФА Жоаом Авеланжом био је веза да региструјемо Милета. Миле је био под јаким обезбеђењем у хотелу Младост. Долазили су Галатасарај и Спортинг из Лисабона по њега.

ГЛАС: Успјели сте сачувати Белодедића.

ЛАЛАТОВИЋ: Један Италијан је био директор Спортинга. Дошао је у Београд и донео пуну торбу пара и пасош да води Белодедића. Сазнао сам за то и очекивао сам да ми Миле то пријави. Није урадио то одмах, већ ми је саопштио после тренинга. Рекао сам му: "Па, иди". Одговорио је: "Не, нећу никад издати Цвелета и Џају, поготово не тебе који си се мучио и могао да изгубиш главу због мене". Касније смо га регистровали, оженио се, добио опремљен стан у Миријеву од 105 квадрата. Илија Најдоски је био на првом спрату, питао ме је: "Што ја на првом"? Рекох му: "Да чуваш Белодедића да га неко не украде" ха-ха-ха. Него да се вратим на тог Спортинговог човека. Били смо касније у Удинама, Цвеле, Џаја и ја, јер су Пикси Стојковић и Бошко Ђуровски били позвани у репрезентацију Света. Један дан имали смо заједнички ручак. Снимио сам ситуацију и нисам сео за сто на којем је писало "Црвена звезда". Одлучио сам да седнем за сто где је писало "Спортинг Лисабон", јер сам знао да је директор Португалаца био у Београду са парама и пасошем да води Милета. Дошао је човек за мој сто, питао ме из ког сам клуба, рекао сам из Звезде. Он је рекао: "Добар клуб". Питао сам га: "Јесте Ви били у Београду"? Рекао је: "Нееее..." Насмејао сам се. Питао је што се смејем. Казао сам му: "Па, били сте..." Испричао сам му све, показао пасош који је донео за Милета...Одмах је устао и изгубио се. Цвеле и Џаја су ме питали јесам се свађао са човеком, рекао сам им: "Не, то је био онај што је хтео да украде Милета".

ГЛАС: Како је ишло са Дарком Панчевом?

ЛАЛАТОВИЋ: Партизан који је исто био заинтересован за њега, одузели су му пасош, дали му позив за војску да не потпише за Звезду. Отишао сам код Џаје и Цвелета, који је рекао: "Ништа од Панчева". Упитао сам: "Како"? Рекао је да га је узео Партизан. Даркова тадашња супруга била је у Лондону са Партизановим адвокатом Небојшом Анђелковићем, добила је капару да Дарко оде у Партизан. Када ми је Цвеле то тад рекао, отишао сам у Скопље са пријатељима, узео сам Дарка, довео сам га у Београд. Затворио сам га у Новом Београду у једном стану. Чували смо га. Контактирао сам после са његвом супругом, отишли у Лондон и у последњем тренутку, требали смо ићи у Беч, где смо извршили уплату. Пре тога смо свратили у ресторан "Ђорђе", где су били Џаја и Цвеле односно комплетан Управни одбор. Цвеле је изашао и рекао Џаји: "Воја како каже, тако ће да буде". Ћутао сам само. Ишли смо са два "мерцедеса" и једним "голфом". Имао сам седморицу момака. Рекао сам им: "Змај, Земун", јер је пасош имао само један мој пријатељ Сава, који ме је возио и Даркова супруга. На крају смо само нас троје и отишли у Беч, где нас је сачекао један члан управе Звезде, директор банке – све смо завршили и вратили се у Југославију, где су новине брујале због Панчева. Кад сам се вратио, са Панчевом сам свратио у Петрињу код Дргана Чичића, великог "звездаша", који је имао фабрику пластике. Кад смо ушли код њега у канцеларију, пао је са столице човек кад је видео Дарка. Молио ме је да изађем из Петриње, јер је Бора Микелић, потпреседник Партизана био директор тамошњег "Гавриловића". Рекао сам му да са Бором сваки дан пијем кафу, а Чичић је на то додао: "Буде ли Бора сазнао за ово, похапсиће нас". Касније сам отишао у Платичево код Шапца, у мотел "Ветрењача", код мог пријатеља Славка Шумара. Сава, мој возач, нас је возио у Котеж, код њега кући. Тамо смо били три дана до прелазног рока. Дошли смо на стадион, где се већ скупило око 3000 навијача. Био је леп призор. Било је негде око 23 часа, звао сам неке пријатеље да ми дотерају "пеглицу" на бензинску пумпу и да оставе кључ испод седишта. Са терасе сам видео да је ауто на месту. Око пола 12 сам рекао Дарку: "Идемо". Мојим сарадницима сам рекао, ако његова жена буде дизала фрку да је задрже до пола један док не потпишемо уговор. Све смо на крају решили како треба.

ГЛАС: Интересантно је и било довођење Синише Михајловића, које је имало и предигру.

ЛАЛАТОВИЋ: Ево како је било. Пети, шести смо били на табели. Онда је Драгослав Шекуларац дошао уместо Бранка Станковића на место тренера. Шеки је био Цвелетова идеја. Дошли смо до другог места. Одлучујући меч за титулу играли смо у Новом Саду против Војводине, која је била много јака. Био јој је довољан и бод, а нама је требала победа. Изгубили смо са 3:1. Био је један прекид у другом полувремену, кошкање међу играчима. Синиша је закачио Пиксија, Шеки је скочио на Љупка Петровића, а ја стао између њих. Љупко ме је опсовао, рекавши да сам ја крив за све. Ја сам ту направио глупост и полио га кофом воде, која је била поред терена.  Аркан је био с нама на клупи. Он је позвао Синишу, који је на то одмахнуо руком и нешто опсовао. Драган Пунишић и Дејан Јоксимовић, иначе бивши играчи Звезде су ушли у свлачионицу Војводине и рекли Михи: "Знаш ли ко је оно био, кад си махао руком - Аркан"! Аркан је ушао код њих у свлачионицу, честитао Вошиним играчима, добио аплауз. И дошао до Михе који је био у ћошку, загрлио га, пољубио и све је било решено. То је била и иницијална каписла да Синиша дође код нас. Иначе, због тога што сам полио Љупка, Миљан Миљанић ме је позвао ујутро у Савез. Отишао сам код њега, питао ме је: Шта ти би да урадиш оно, ти си баш миран"? Рекао сам му: "Била је Чича напета утакмица, једва сам смирио. Ви горе не чујете шта се дешава на терену. Љупко ме је опсовао, ја био нервозан, напет и онда сам урадио то што сам урадио". Миљан се насмејао, загрлио ме и пољубио.

ГЛАС: Чича Вас је баш волио.

ЛАЛАТОВИЋ: Истина, а имао сам с њим занимљивих сцена. Ишли смо једном заједно у Сомбор код Џаје 1973. године. Пролазимо кроз Врбас ноћ је била. Стао сам на један семафор и гледам да ли да идем лево или десно. Он се пробудио и рекао: "Војкане, настави право"! Ха-ха-ха...

ГЛАС: Како сте довели Дарка Ковачевића у Црвену звезду?

ЛАЛАТОВИЋ: Дарко се одлучио за Звезду, али се последњих два месеца дружио са човеком из Партизана, сада је покојни. Сваки дан су излазиле слике. Био је са Славком Мијовићем. Отишао сам у Бачки Јарак код кумова. Следећи дан сам дошао у просторије Пролетера у Зрењанину да им честитам на трансферу Ковачевића у Партизан. Био је Дуле Вракела тамо и председник Радованчев. Питали су ме откуд ја, рекао сам да сам свратио да им честитам на послу. Рекли су ми да нема од тога ништа: "Ми смо се са Звездом споразумели и то је готово" – поручили су ми. Платили смо обештећење, ја сам узео Дарка, мој пријатељ Мома Гацић га је после склонио у Црну Гору до прелазног рока.

ГЛАС: "Украли" сте и браћу Ђоровић?

ЛАЛАТОВИЋ: Браћа Ђоровић су били у хотелу "Младост". Држао их је Аркан, а чувао Љубинко Јевтић. Он је био стари вођа Звездиних навијача, па је отишао у Обилић код Аркана. Ја сам их узео из хотела "Младост" и дошли су у Звезду. Само сам ја имао такав однос са Арканом, на том нивоу пријатељски.

ГЛАС: Жељко Ражнатовић Аркан је "скинуо" Звезди једну титулу?

ЛАЛАТОВИЋ: Ми смо криви. Кикснули против Хајдука из Куле. Тамо је био главни Никола Џомба. Он је мотивисао играче, био је добар са Арканом. Миша Косановић је водио Звезду, било је 0:0. Судио је Цвијовић из Будве, врло коректно. Играо се 72. минут Перица Огњеновић је прошао по левој страни, дао је повратну Зорану Јовичићу, који је дао гол. Помоћни судија Достанић из Горњег Милановца је прво показао заставицом на центар, а онда је поништо одлуку, поништио гол, као изашла је лопта пре паса према Јовичићу. На снимку се видело да лопта није изашла. Уследио је прекид, завршено је 0:0. И ту смо кикснули. Обилић нас је добио по тешком терену са 1:0. Нисмо их пустили, али нисмо им ни дали да играју на "Маракани" против Бајерна. Ја сам разговарао с Арканом: Рекао сам му да стадион није ни мој, ни Џајин, да управа одлучује, 100 људи. Тако сам "покрио" Џају и Цвелета. 

ГЛАС: Постоји ли неки задатак који нисте испунили. Да ли је Младен Крстајић био неко ко Вам је побјегао?

ЛАЛАТОВИЋ: Па и није баш побегао. Њега и Станка Свитлицу сам довео у хотел "Младост", а тад је управа Партизана била много јака и утицајна и отишли су код њих, исто као један којег сам гледао у Кикинди, како се зваше...Синиша Мулина. Имао је страшну леву ногу!

ГЛАС: Ко Вам је од играча био љубимац?

ЛАЛАТОВИЋ: Дејан Савићевић. Он је легенда, искрен и поштен момак. Добар је био играч, и добар човек. Врхунски спортиста. Код њега нема пардона. Добио је стан у Мирјеву. Молио ме је: "Немој Војче Миријево". Нашао сам му други, код Калемегдана, 85 квадрата на другом спрату. Адаптирали смо стан и Дејан се ту преселио.

ГЛАС: Нисте ви били само задужени за послове око довођења играча. Имали сте и те како разгранату мрежу сарадника.

ЛАЛАТОВИЋ: Кад смо играли против Бајерна полуфинале у Београду. Имали смо људе који су били обезбеђење. Неко оде до Мирјева да "покрије" Југовића и Радиновића, да виде да ли су кући, Просинечки је код девојке, он ми је јавио. Југовћа нема целу ноћ, али га нађу код девојке. Десило се у један сат ноћу да ме пробуде: "Војо, ево га Бинић у "Ало-алоу" у кафићу. Упалим кола, сви стоје, он онако висок "штрчи" међу њима. Кад ме је видео, само је чучнуо. Кад сам дошао до њега, он каже: "Војче, пошаљи ове твоје "теренце" да обиђу мало Југу, Робија, Брацу Радиновића" ха-ха-ха. Упалио је кола, отишао у стан, пратили су га људи. Онда кад смо постали прваци Европе, знао је узети пехар, па сам ја морао ићи по њега. Волим га, много је добар.

ГЛАС: Било је сигурно много сличних ситуација?

ЛАЛАТОВИЋ: Ма да, рецимо Роби је био прави боем, Марко Елснер исто тако. Он је знао да "загине" целу ноћ, али устаје и долази први на тренинг. Белодедић рецимо, кад је у десет тренинг, он је већ у девет спреман и ставља ногу на радијатор да се истегне.

ГЛАС: Како сте организовали чувени карантин у Монополију, поред Барија, пред финале Купа шампиона против Олимпика?

ЛАЛАТОВИЋ: У Бари смо дошли шест дана раније. Имали смо обезбеђење, али кључ од хотела је био код мене. Телефонски позиви су ишли само преко мене. Није нико могао да се јави на телефон. Италијанска војна полиција нас је чувала дан и ноћ. Имали смо јако обезбеђење. Оно што причају "долазили су до нас нудили да продамо утакмицу" – лажу. Читао сам да је Дика (Стојановић) то рекао негде у новинама – ма какви, нема шансе да би то урадио, па он се плашио своје сенке. Нико не би продао меч, нити је ко могао доћи до играча. Била је "мртва" стража. Познавао сам Олимпик Марсељ јако добро, јер сам радио тамо. Љупко и ја ишли пред финале у Париз да гледамо ПСЖ – Марсељ. Мени Љупко рекао да су баш јаки, али смо их ипак добили.

ГЛАС: Ко је организовао чувена славља након Барија и Токија?

ЛАЛАТОВИЋ: Славље је организовао Цвеле. Знало се ко може а ко не може да уђе. Рецимо у Токију смо Зорану Кузмановићу купили хармонику за 4.500 долара. Ја сам ишао с њим. Свирао је Мирко Кодић а певао Цуне Гојковић.

ГЛАС: Ви сте балансирали и били спона и са навијачима?

ЛАЛАТОВИЋ: Играли смо против ПСВ-а у Ајндховену. Навијачи су дошли авионом, били су мало немирни, љуљали га лево-десно. Слетели су једва у Ротердам, навијачи су изашли, пилот је дигао авион и вратио се одмах у Београд. Нико није хтео доћи по навијаче. Седимо ујутро пре утакмице Љупко, Џаја и ја. Директор "ЈАТ-а", иначе добар са Џајом, зове и пита: "Шта да радим, мора неко из клуба да буде са навијачима у повратку?" Реч по реч, неће нико да иде. Кажем Џаји: "Ја ћу да идем у Келн, ја ћу ићи". Када је директор "ЈАТ-а" јавио да долазим ја, капетан Зоран Игрутиновић је рекао: "Ја идем, ако је Воја". А ја пребијен после пораза, није ми ни до чега. Кад сам дошао у Келн, навијаче је довела полиција. Рекао сам им: "Момци, чекирање и правац авион, немој да правимо глупости". И тако је било. Сачекало нас је 300 полицијаца на аеродрому у Београду. Рекао сам навијачима: "До сада је све било супер, немој сад да покваримо". Све је било ОК. Сели су на аутобус и правац кућама. Када су отишли, дежурни и царина и ови из "ЈАТ-а" ми кажу да попијемо кафу. Било је три сата, они кажу да је све готово. Реко: "Није готово, сад ја зовем полицију. Кажете да је штета од навијача 50.000 долара на авиону који их је довезао. Сад да дође полиција, да направи увиђај, шта је било". Рекоше они: "Ма није Војо, само један зупчаник је отишао, све је ОК". Морам истаћи да су, за мене, навијачи Звезде најбољи на свету. Увек сам ту за њих, и дан данас причају о томе и поштују ме, али и моју децу.

ГЛАС: Имали сте јаке везе у полицији.

ЛАЛАТОВИЋ: Пред утакмицу Звезда – Лацио дошао је Марко Перовић код мене у канцеларију, каже: "Војче, имам проблем зауставила ме је полиција без дозволе". А он није ни имао дозволу. "Оставио сам им личну карту и дошао до тебе", каже Марко. Одем ја на лице места, стоји полицијац поред кола, питам га:" Друже, јел имаш ти лисице"? Пита ме ко сам, кажем да радим у Звезди. Њему није био јасан мој наступ и питање. Рекао сам полицијцу: "Па стави му лисице, он уопште нема дозволу". Стао полицијац и гледа ме, а ја окренем начелника полиције, кад ће полицајац мени: "Немојте њега молим вас, ко сте ви". Марко му шапне, а он ће: "А Војо, ви сте". Млад дечко, не зна. После сам рекао Марку: "Кола паркирај у двориште, а кључ мени дај, нема вожње".

ГЛАС: Било какав проблем за Вас није био неријешив.

ЛАЛАТОВИЋ: Ишли смо на припреме Либан, Јордан, Сирија – 28 дана. Покојни Миша Одавић је требао да продужи Стеви Глоговцу пасош. Инспектори су рекли: "Обојица, идете у затвор, лична карта и пасош су фалсификовани". Покојни Миша се уплашио, дошао на стадион и то ми испричао. Одем ја код једног инспектора. Од једног навијача Звезде стрина је била начелник те полиције. Одем код ње. Кажу ми, ако она то реши, све је ОК. Кажем да је Стева крив, избеглица је из Мостара, дешава се то: "Нек иде редован поступак, само дај ми да сутра путује с нама". Жена потписала и одмах су му урадили пасош.

ГЛАС: Дуго времена били сте "задужени" за Драгана Стојковића?

ЛАЛАТОВИЋ: Пикси када је прешао у Марсељ, председник Олимпика Бернар Тапи је тражио од Цвелета да дођем и ја да се нађем Пиксију, да му помогнем. Био сам код њега шест месеци, 15 дана тамо, 15 дана у Звезди. Нон-стоп сам путовао. Пикси је имао ту повреду, у Мецу се сударио са Аљошом Асановићем. Франц Бекенбауер је био директор у Марсељу и упутио ме је да Пиксија водим у Минхен на преглед. Доктор Милер је тамо рекао да операција није потребна, да је довољно да Пикси долази код њега на вежбе. Позвао сам Тапија који је инсистирао да првим авионом дођемо у Париз. Замолио сам га да, пре тога Пикси и ја одемо у Цирих, у среду, да гледамо Грасхоперс – Звезда, реванш. Искористили смо прилику да га ту прегледа и Звездин доктор Бранко Нешовић, исто је рекао да не треба операција. Следећи дан смо отишли у Париз код Тапија и он нам је дао возача и упутио нас је код професора Јегера у Колмар код Милуза. Французи су дигли фрку, "зашто ми идемо код Милера", а не код њихових доктора. Тапију сам скренуо пажњу да је Бекенбауер тако хтео. Јегер је прегледао Пиксија и рекао: "Операција"! Ту се Пикси изнервирао и донета је одлука да иде ипак код Милера у Минхен на терапије. Свашта је било, али после свега Пикси је прешао у Верону.

ГЛАС: Кажу да би могли да згрнете огромне новце када би написали књигу "Мој златни гепек“.

ЛАЛАТОВИЋ: Увек сам имао пун гепек сувенира. Где сам год дошао, увек је неко тражио дрес, лопту, значку...И карте сам исто делио. Играчи су их увек добијали, а за њих сам имао и "репете". Увек сам имао у резерви за њих шта треба, дам им четири, они траже још три, кажем: "Није проблем", и дам им. Никад није био проблем.

ГЛАС: Многим играчима сте помогли, поготово у тешким, ратним временима.

ЛАЛАТОВИЋ: Срђан Бајић бивши играч Сарајева, играо је за репрезентацију Југославије, иамо је повреду колена. Кад је почео рат у БиХ, са супругом је дошао код Џаје, није имао где. Џаја ме је позвао, испричали смо се Баја и ја. Сместио сам га са породицом у хотел "Младост". Имали су све што им је било потребно - гратис. Пустио сам га пар дана да се одмори, онда смо сели на кафу и питао сам га: "Баја, хоћеш да играш"? Каже он мени: "Болан, гдје год ти кажеш". Рекао сам му: "Имам клуб, али ме је срамота да ти поменем". Питао је: "Зашто"? Одговорио сам му: "Ипак ти си играо за репрезентацију, а ја имам Вождовац, који је филијала Звезде". Узели смо тај клуб на десет година. Доста наших играча је прошло кроз Вождовац. Пристао је, био је годину дана. Касније га је тражио Зоран Дамјановић, који је био је после и генерални секретар Звезде, у Рудар Пљевља. Пустио сам га за два коверта новца, један за њега, један за Вождовац, а дао сам Баји оба, да му помогнем. Како се реванширао? После извесног времена позвао ме је телефоном и рекао: "Има један добар играч у Рудару, иначе играч Земуна, служи војску овде у Пљевљима – Драган Младеновић". Узели смо га, платили смо обештећење. Младеновић је био добар играч. Био је на припремама с нама у Ивањици, када ме је Џаја назвао једном. Рекао је: "Шаљи Младеновића у Београд, имам клуб за њега, Глазгов Ренџерс". Младеновић није могао да верује. После је био и директор Омладинске школе Звезде. Добар момак, сада је директор БАСК-а.

ГЛАС: Како сте пронашли Николу Жигића?

ЛАЛАТОВИЋ: Играли смо пријатељску утакмицу против Крајишника у Тополи. Прво полувреме смо водили са 4:0. Жигић је ушао у другом полувремену. Играчи Звезде кажу "шта ће ће овај кошаркаш, где ће он да игра фудбал". Међутим он уђе и даде два гола. После утакмице Зоран Филиповић, који је тада био тренер Звезде, ми је рекао: "Војо, узми му број телефона и доведите га на тренинг". Жигић је био на проби у Војводини, ОФК-и, Партизану и нигде није прошао. Довели смо Жигу, тренирао је седам дана. Дошао је седми дан прљав у канцеларију с тренинга и рекао ми је: "Питајте председника, ја би да потпишем уговор са Звездом и да идем на позајмицу где год треба". Кажем ја то Џаји, он ми каже: "Сачекај да договорим са његовим менаџером Ћаласаном". Договорили су Милан и Џаја. Жига је потписао и дали смо га у Спартаку на позајмицу шест месеци. Два кола пре краја ударио је неког играча лактом на утакмици. Кажњен је са четири утакмице. Две је одрадио у Спартаку. Две је требао да одради у Звезди. Пред пут у Љубљану, ишли смо на припреме у Словенију, дошао је код мене и почео да плаче. Рекох: "Шта је било"? Његов брат Бранко, који је служио војску у Новом Саду, нашао се на списку 66 војника који су требали ићи у Бујановац, на Косово. Окренем телефон, зовнем генералштаб. Све се дешавало у 15 минута. Дошао је командир пред аутобус и рекао: "Војник Жигић Бранко, изађи напоље, остајеш у Новом Саду". Бранко је одмах јавио мајци, она зове, била је пресрећна.

ГЛАС: Имали сте занимљиву ситуацију са покојним Ден Таном?

ЛАЛАТОВИЋ: Десила се утакмица Звезда – Јагодина. Били су навијачи код Дан Тане, који је тада био председник Звезде. Питали су га да играчи обуку оне мајице са ликом Уроша Мишића, он то није дозволио. Дошло је до чарке. Они су отишли до играча, Ненад Милијаш је био капитен. Играчима је речено да обуку мајице, уз моју сагласност, када изађу на терен и пре почетка утакмице их баце на "север". Нико није знао шта је на мајицама. Једини ко је питао, за мајице био је судија Милорад Мажић. Дан Тана је то пријавио полицији. Ми смо се договорили да "нико нит' је шта видео, нит' је шта чуо". Били смо у станици полиције Савски венац. Био је договор да уђем ја последњи на саслушање. Рекао сам им: "И кад бих знао, не бих никад рекао ништа, спреман сам да идем и у затвор". Рекао сам начелнику: "Пре 20 дана су нам полупали возила, ви сте водили увиђај", извадио сам и записник и показао. Рекао сам: "Још су НН лица са тог случаја, е па и ово су НН лица". Тужилац једино мене није ништа питао. Дан Тана је био баш љут на мене, али био је кратко шест месеци.

ГЛАС: Како сте први пут отишли из Звезде?

ЛАЛАТОВИЋ: То се десило 2004. године, рекао сам Пиксију, који је тада био председник да идем. Он ми је рекао да му требам, али сам одбио. Очистио сам канцеларију, опрао службена кола и вратио кључеве. Отишао сам на одмор, узео сам два месеца, које раније нисам искористио. Он ми је када сам отишао на одмор, дао решење о отказу. Супруга ми је то јавила телефоном, рекао сам јој да потпише. Иначе, када је Пикси дошао уместо Џаје. Звао сам га да му честитам. Имали смо разговор. Подсетио сам га на период када је долазио као играч, на ситуацију кад сам носио паре за њега и Раднички. Морао сам још наћи 100.000 марака "црне" лове. Отишао сам тада код мог пријатеља Илије Апостоловића, који је држао кожарску радњу у Балканској улици на Зеленом Венцу. Дао ми је те паре, однели смо у клуб, а предао сам их генералном секретару Радничког на једном гробљу у Покајници, код Велике Плане. И Пикси је ту вече потписао уговор за Звезду.

ГЛАС: После Звезде сте отишли у Фудбалски савез.

ЛАЛАТОВИЋ: Када сам отишао из Звезде, први човек који ми се јавио био је Звездан Терзић. Испрва ме није могао добити, али је ступио у контакт са мном преко Ненада. Он ме је позвао у Савез. Капа доле, захвалан сам му за то, дао ми је радно место. Радио сам оперативу са Зораном Лаковићем, али 2008. је дошао Марко Мишковић у Звезду и тражио да се вратим. Он и покојни Буња (Горан Буњевчевић). Нисам хтео у први мах, али ми је било тешко. Становао сам преко пута стадиона, имао малу децу, Лука и Немања, тада су имали осам година. Све сам извагао и вратио се на "Маракану".

ГЛАС: Шта радите данас?

ЛАЛАТОВИЋ: У пензији сам од 2012, али радим. Има доста предмета, помажем овим млађима. Радим и са једним пријатељем који има фирму спортске опреме.

Надимак

ГЛАС: Како сте добили надимак Кис?

ЛАЛАТОВИЋ: Кад сам био у Бастији. Било им је тешко изговорити Војислав Лалатовић. Стално су говорили да сам Бугарин, Рус...И онда је тадашњи председник Бастије Жил Филипи рекао: "Ви сте Хенри Кисинџер". По оном америчком генералном секретару сам то добио и онда је остало Кис.

 

Џаја и Цвеле

ГЛАС: Како гледате на хапшење Драгана Џајића и Владимира Цетковића?

ЛАЛАТОВИЋ: То хапшење се није смело десити. Они су Звезду довели до титуле првака Европе и света. Нису то заслужили. Ако су криви, прво нека иду на суд, па онда све по реду. А не с неба, па у ребра. То је неко урадио на своју руку. Једини који је спасио стадион Звезде, да га не узме један познати бизнисмен, не бих га уопште именовао, а понудио је Џаји добру суму да остане директор, а он да преузме и Звезду да би срушио стадион и направио тржни центар. Џаја је то одбио! Требало је имати срца за то. Једини човек који није дао на Црвену звезду је Драган Џајић. Цвеле је био господин. У наше време, после Барија и Токија, Црвена звезда је имала 50 милиона тадашњих немачких марака на рачуну. Била је огромна инфалција. Клуб је имао и 48 својих станова, у којима су живели Просинечки, Југовић, Радиновић, Белодедић, Најдоски...Сви су добили станове. На Новом Београду стан је добио Пикси, па Митар Мркела, Дика Стојановић, Илија Ивић, Звонко Милојевић...Све смо их натерали да их откупе, јер су били носиоци станарског права. Откупили су их и станови су били у њиховом власништву. Тад је квадрат био две до три хиљаде марака.

Војска

ГЛАС: Јел истина да је Синиша Михајловић добио позив да служи војни рок у Бањалуци?

ЛАЛАТОВИЋ: Михајловић је добио позив да се 16. марта 1992 јави у војску у Бањалуку. Рат је већ почео. Отишао сам у генералштаб, код начелника Драгана Петровића и замолио га да се Михи одложи војска. Требала је и потврда од клуба и СОФК-е таашње. Набавио сам то за један дан, а сазнао сам да и Пеђа Мијатовић има позив у војску. Средио сам и да Мијату да се то одложи на годину дана. Била је исто неколико година касиније ситуација са Михајлом Пјановићем, када је слетио из Москве, био је приведен на аеродрому. Била је потерница, због погрешне адресе на коју су долазили позиви за војску. Позиви су долазили на ОФК-у. Био сам у генералштабу код начелника Драгана Миловановића и одложили смо војску. У општини Палилула потписао је папире, наченик је све проследио Министарству иностраних послова. Пјановић је потписао МИП-у, а МИП је то проследио амбасади, да имају евиденцију где се налази, да је у Москви. Тада ми је начелник Миловановић поменуо за Салета Илића и Владу Ивића. И њима сам одложио. Било је доста тога...

Хапшење

ГЛАС: Имали сте једну занимљиву ситуацију пред утакмицу с Борцем у Бањалуци, почетком деведесетих?

ЛАЛАТОВИЋ: Играли смо са Борцем 89/90. Пред пут се десило да неко мора да остане у Београду, да се сачека неки спонзор. Остао сам ја, а то је био петак, а у суботу ми је човек донео уговор. Цвеле ми је рекао да узмем такси, нисам хтео, одлучио сам да идем са навијачима. Ишли смо са четири аутобуса. Дошли смо до Спачве, направили су један лом са киоском. Регулисао сам то. Дошла је полиција, причала са мном. Рекао сам им: "Одлучили сте да вратите навијаче Звезде у Београд, нек'вам је Бог у помоћи, они ће блокирати аутопут, боље их пусти". Они су их пустили и на наплатној рампи у Градишци се десио сукоб наших навијача са неких 15-20 радника, који су се враћали из Немачке где су радили. Наши су оштетили аутобус. Наставили смо ипак пут и код Лакташима зауставила нас је полција. Било је 15 полицијских кола. Одвели су нас у неко двориште ауто-транспортног предузећа, шта знам. Дошли су судија и тужиоц. Били смо на препознавању. Возач аутобуса да покаже ко га је ударио, и од 200 навијача показао је на покојног Зељу, који је ходао помоћу штапа, јер је имао гипс до колена. Сви смо се смејали, и судија и тужилац. Судија је био коректан, рекао да наставимо пут и после је све било у реду.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.