EKSKLUZIVNO Vojislav Lalatović Kis za "Glas": Tajne čuvam do groba!

BANjALUKA - U Crvenoj zvezdi je proveo više od pola svog života, ukupno 42 godine. Vojislav Lalatović, poznatiji kao Voja Kis (78).

Čuveni sekretar stučnog štaba nekadašnjeg prvaka Evrope sinonim je za tu funkciju u srpskom, odnosno jugoslovenskom fudbalu – preciznije njen je pionir na ovim prostorima. Operativac bez mane. U ekskluzivnom intervjuu za "Glasu Srpske" rekao je da ne postoji zadatak koji nije uspješno obavio. Nikad se, kaže, nije volio eksponirati, ali "na terenu" mu nije bilo ravnog. Zahvaljujući njegovim sinovima Luki i Nemanji, koji su "omekšali" čovjeka koji je dugo godina bio siva emienencija najtrofejnijeg srpskog kluba i najbolji učenik čuvenog Zvezdinog funkcionera Slobodana Ćosića uradili smo ovaj intervju. Vojini blizanci ubijedili su oca da nam ispriča njegovu priču, iako on kaže "da nije rekao ni pet odsto toga". Savremenici Voje Kisa tvrde da je on ustvari bio "treći čovjek" beogradskog velikana, hijerarhijski iza tehničkog direktora Dragana Džajića i generalnog sekretara Vladimira Cvetkovića, iako je u praktičnom životu kluba ponekad značio i mnogo više. Voja je u Zvezdi bio zadužen za "milion" sitnica bez kojih se u ozbiljnoj i živoj instituciji ne može. Kad novi igrač potpiše ugovor Voja je bio neko ko mu je pronalazio stan, sređivao sve oko preseljenja,  rješavao "more" problema – čak i onih sasvim ličnih.

- Moj pokojni otac mi je uvek govorio, pomozi ljudima, ako možeš. Ako ne možeš, kaži "ne mogu" – počeo je svojevrsnu ispovijest Lalatović i dodao:

- Nikad do sada nisam dao ovakav intervju, iako je ovo samo pet odsto. Dosta toga znam, ali ne volim da pričam, a i ne želim. Ja tajne nosim sa sobom u grob. Za neke stvari ni moja deca ne znaju, ma niko – podvukao je Lalatović.

GLAS: Kako je počela Vaša priča sa Crvenom zvezdom, kada?

LALATOVIĆ: Kao klinac sam bio u Nikšiću na utakmici, dolazila je Zvezda i tada sam je upoznao. Bila je dobra ekipa. Dragoslav Šekularac je bio u vojsci u Bileći, a Zvezda je igrala utakmicu protiv njegovog garnizona. Pobedila je 6:2. U ekipi Zvezde tada su bili dobri igrači, Vojkan Melić, Mirko Stojanović, Toma Milićević, Vladica Popović, Duca Maravić...Kada sam došao u Beograd prešao sam u Drugu ekonomsku i išao sam na stadion. Upoznao sam ljude i pomogli su mi. Vezao sam se za Zvezdu, a posle sam završio i fakultet. Usledila je vojska, a potom sam radio u Zvezdi, kada je generalni sekretar bio Slobodan Ćosić. Mnogo sam naučio od njega, kasnije i od Cveleta. Baš mnogo. A što se fudbala tiče sve sam pokupio od Džaje, on je znao snimiti, a ja odvesti, odnosno dovesti igrača na vreme. U tom svom početku, imao sam neku platu, koju sam primao preko sponzora, jedno šest godina. Onda me je 1974, kada je reprezentacija Jugoslavije bila na nekim pripremama u hotelu "Slavija", pozvao Miljan Miljanić da mu pomognem oko organizacije treninga. Radili smo na stadionima Zvezde, Partizana, na Košutnjaku. Pred odlazak na Mundijal, Miljan me je pozvao na kafu i rekao da idem kod blagajnika reprezentacije da podignem pare. Pitao sam ga: "Čiča, kakve pare"?! Kaže mi on za to što sam radio. Samo sam mu odgovorio: "Ma ne dolazi u obzir". Tu se umešao predsednik FSJ Pera Korobar: "Dogovorićemo se sve, nije problem, ali mi smo doneli odluku da ideš sa nama na Svetsko prvenstvo". Bio sam iznenađen i pitao Miljana: "Čiča, koja je moja uloga"? Rekao je: "Ti si koordinator za sportsku opremu".

GLAS: Šta je bilo poslije?

LALATOVIĆ: Posle Svetskog prvenstva vratio sam se u Zvezdu. Onda je 1975. godine Dragan Džajić otišao u Bastiju. Posle dva meseca njegov brat me je pozvao da idemo na odmor na Korziku. Kada smo otišli, zadesio sam se jednom prilikom na stadionu Bastije. Pitali su da li neko zna francuski. Odgovorio sam da znam ja. Rekao sam im da ne može trening početi u deset ujutro postavljanjem čunjeva, mreže...Sve to mora biti montirano već u devet, minimum sat vremena ranije. Usledila je utakmica Bastija – Sent Etijen, koju su Korzikanci dobili. Za Sent Etijen je branio Ivan Ćurković, a igrao Mišel Platini. Pomogao sam im i oko organizacije te utakmice i svega što je trebalo. Vratio sam se onda za Beograd i posle tri dana Džaja me je pozvao i rekao mi da predsednik Bastije želi da razgovara sa mnom, da dođem na sastanak na Korziku. Otišao sam dole ponovo i ostao. Bio sam operativac. Sa predsednikom Bastije sam došao da gledamo utakmicu Evropskog prvenstva Jugoslavija – Nemačka u Beograd. Tada smo kupili Olju Petrovića. Kada se Džaja 1977. vratio u Beograd iz Bastije, kada mu je istekao ugovor, doveli smo Džonija Repa iz Valensije. Došli smo do završnice Kupa UEFA, ibacili smo Torino, Njukasl, Sporting, Katahenu, Grashopers i igrali smo finale sa PSV-om. Zanimljivo glavni arbitar prve utakmice u Bastiji, koja je završena 0:0, bio je Dušan Maksimović iz Novog Sada, pomoćnici Marijan Rauš iz Varaždina i Vlada Tuzes iz Ljubljane. U revanšu smo izgubili 3:1, ali bilo je to veliki uspjeh za mali klub kao što je Bastija. Vratio sam se 1979. godine u Zvezdu, a Cvele (Vladimir Cvetković) kada je došao u klub me je postavio za sekretara stručnog štaba, bio sam prvi na toj poziciji u bivšoj Jugoslaviji. Džaja i Cvele su se dogovorili da pravimo jaku ekipu. Išli smo kod Ćire Blaževića u Zagreb, da jurimo Roberta Prosinečkog, a posle smo im uzeli Boru Cvetkovića, Milivoja Bračuna, Tomu Ivkovića...

GLAS: Koji je najteži zadatak koji ste dobili?

LALATOVIĆ: Prvenstveno "akcija Belodedić", ali ni "operacija Pančev" nije bila laka. Otišao sam u Rumuniju. Prvi put kad sam išao, Miletova majka je imala vizu, ali sestru je naš čovek, rođen u Rumuniji, preneo preko reke Nere. Belodedić je već bio u hotelu "Mladost", gde je imao obezbeđenje. Nakon sedam meseci borbe, našli smo način da ga registrujemo. Otišao sam ponovo u Rumuniju, išao sam ponovo sa jednim našim čovekom, zvao se Đura Srbin. On je rođen u Rumuniji. Išli smo u Bukurešt, gde smo otvorili stan, koji je bio jako mali. Bio je to rizičan zadatak, u vreme Čaušeskua. Glava mi je bila "u torbi". Specijalna polcija "sekuritatea" bila je jako opasna. Otvorio sam stan i našao sam potvrdu za vozački ispit. Išao sam sa dvoja kola. Jednim sam išao tamo, a sa drugim kolima sam se vraćao. Dokument sam sakrio u kolima. U povratku išao sam se preko tromeđe Ukrajine, Rumunije i Mađarske na Debrecin. Pokazao sam rumunskim graničarima pasoš, pogledali su i sve je bilo u redu. Dao sam im jabuke, koje sam ranije pripremio i preko Budimpešte se vratio u Beograd. Novinar "Tempa" Jovica Veličković preko jednog svog kolege iz Brazila, iz Rija, koji je bio komšija sa predsednikom FIFA Žoaom Avelanžom bio je veza da registrujemo Mileta. Mile je bio pod jakim obezbeđenjem u hotelu Mladost. Dolazili su Galatasaraj i Sporting iz Lisabona po njega.

GLAS: Uspjeli ste sačuvati Belodedića.

LALATOVIĆ: Jedan Italijan je bio direktor Sportinga. Došao je u Beograd i doneo punu torbu para i pasoš da vodi Belodedića. Saznao sam za to i očekivao sam da mi Mile to prijavi. Nije uradio to odmah, već mi je saopštio posle treninga. Rekao sam mu: "Pa, idi". Odgovorio je: "Ne, neću nikad izdati Cveleta i Džaju, pogotovo ne tebe koji si se mučio i mogao da izgubiš glavu zbog mene". Kasnije smo ga registrovali, oženio se, dobio opremljen stan u Mirijevu od 105 kvadrata. Ilija Najdoski je bio na prvom spratu, pitao me je: "Što ja na prvom"? Rekoh mu: "Da čuvaš Belodedića da ga neko ne ukrade" ha-ha-ha. Nego da se vratim na tog Sportingovog čoveka. Bili smo kasnije u Udinama, Cvele, Džaja i ja, jer su Piksi Stojković i Boško Đurovski bili pozvani u reprezentaciju Sveta. Jedan dan imali smo zajednički ručak. Snimio sam situaciju i nisam seo za sto na kojem je pisalo "Crvena zvezda". Odlučio sam da sednem za sto gde je pisalo "Sporting Lisabon", jer sam znao da je direktor Portugalaca bio u Beogradu sa parama i pasošem da vodi Mileta. Došao je čovek za moj sto, pitao me iz kog sam kluba, rekao sam iz Zvezde. On je rekao: "Dobar klub". Pitao sam ga: "Jeste Vi bili u Beogradu"? Rekao je: "Neeee..." Nasmejao sam se. Pitao je što se smejem. Kazao sam mu: "Pa, bili ste..." Ispričao sam mu sve, pokazao pasoš koji je doneo za Mileta...Odmah je ustao i izgubio se. Cvele i Džaja su me pitali jesam se svađao sa čovekom, rekao sam im: "Ne, to je bio onaj što je hteo da ukrade Mileta".

GLAS: Kako je išlo sa Darkom Pančevom?

LALATOVIĆ: Partizan koji je isto bio zainteresovan za njega, oduzeli su mu pasoš, dali mu poziv za vojsku da ne potpiše za Zvezdu. Otišao sam kod Džaje i Cveleta, koji je rekao: "Ništa od Pančeva". Upitao sam: "Kako"? Rekao je da ga je uzeo Partizan. Darkova tadašnja supruga bila je u Londonu sa Partizanovim advokatom Nebojšom Anđelkovićem, dobila je kaparu da Darko ode u Partizan. Kada mi je Cvele to tad rekao, otišao sam u Skoplje sa prijateljima, uzeo sam Darka, doveo sam ga u Beograd. Zatvorio sam ga u Novom Beogradu u jednom stanu. Čuvali smo ga. Kontaktirao sam posle sa njegvom suprugom, otišli u London i u poslednjem trenutku, trebali smo ići u Beč, gde smo izvršili uplatu. Pre toga smo svratili u restoran "Đorđe", gde su bili Džaja i Cvele odnosno kompletan Upravni odbor. Cvele je izašao i rekao Džaji: "Voja kako kaže, tako će da bude". Ćutao sam samo. Išli smo sa dva "mercedesa" i jednim "golfom". Imao sam sedmoricu momaka. Rekao sam im: "Zmaj, Zemun", jer je pasoš imao samo jedan moj prijatelj Sava, koji me je vozio i Darkova supruga. Na kraju smo samo nas troje i otišli u Beč, gde nas je sačekao jedan član uprave Zvezde, direktor banke – sve smo završili i vratili se u Jugoslaviju, gde su novine brujale zbog Pančeva. Kad sam se vratio, sa Pančevom sam svratio u Petrinju kod Drgana Čičića, velikog "zvezdaša", koji je imao fabriku plastike. Kad smo ušli kod njega u kancelariju, pao je sa stolice čovek kad je video Darka. Molio me je da izađem iz Petrinje, jer je Bora Mikelić, potpresednik Partizana bio direktor tamošnjeg "Gavrilovića". Rekao sam mu da sa Borom svaki dan pijem kafu, a Čičić je na to dodao: "Bude li Bora saznao za ovo, pohapsiće nas". Kasnije sam otišao u Platičevo kod Šapca, u motel "Vetrenjača", kod mog prijatelja Slavka Šumara. Sava, moj vozač, nas je vozio u Kotež, kod njega kući. Tamo smo bili tri dana do prelaznog roka. Došli smo na stadion, gde se već skupilo oko 3000 navijača. Bio je lep prizor. Bilo je negde oko 23 časa, zvao sam neke prijatelje da mi doteraju "peglicu" na benzinsku pumpu i da ostave ključ ispod sedišta. Sa terase sam video da je auto na mestu. Oko pola 12 sam rekao Darku: "Idemo". Mojim saradnicima sam rekao, ako njegova žena bude dizala frku da je zadrže do pola jedan dok ne potpišemo ugovor. Sve smo na kraju rešili kako treba.

GLAS: Interesantno je i bilo dovođenje Siniše Mihajlovića, koje je imalo i predigru.

LALATOVIĆ: Evo kako je bilo. Peti, šesti smo bili na tabeli. Onda je Dragoslav Šekularac došao umesto Branka Stankovića na mesto trenera. Šeki je bio Cveletova ideja. Došli smo do drugog mesta. Odlučujući meč za titulu igrali smo u Novom Sadu protiv Vojvodine, koja je bila mnogo jaka. Bio joj je dovoljan i bod, a nama je trebala pobeda. Izgubili smo sa 3:1. Bio je jedan prekid u drugom poluvremenu, koškanje među igračima. Siniša je zakačio Piksija, Šeki je skočio na Ljupka Petrovića, a ja stao između njih. Ljupko me je opsovao, rekavši da sam ja kriv za sve. Ja sam tu napravio glupost i polio ga kofom vode, koja je bila pored terena.  Arkan je bio s nama na klupi. On je pozvao Sinišu, koji je na to odmahnuo rukom i nešto opsovao. Dragan Punišić i Dejan Joksimović, inače bivši igrači Zvezde su ušli u svlačionicu Vojvodine i rekli Mihi: "Znaš li ko je ono bio, kad si mahao rukom - Arkan"! Arkan je ušao kod njih u svlačionicu, čestitao Vošinim igračima, dobio aplauz. I došao do Mihe koji je bio u ćošku, zagrlio ga, poljubio i sve je bilo rešeno. To je bila i inicijalna kapisla da Siniša dođe kod nas. Inače, zbog toga što sam polio Ljupka, Miljan Miljanić me je pozvao ujutro u Savez. Otišao sam kod njega, pitao me je: Šta ti bi da uradiš ono, ti si baš miran"? Rekao sam mu: "Bila je Čiča napeta utakmica, jedva sam smirio. Vi gore ne čujete šta se dešava na terenu. Ljupko me je opsovao, ja bio nervozan, napet i onda sam uradio to što sam uradio". Miljan se nasmejao, zagrlio me i poljubio.

GLAS: Čiča Vas je baš volio.

LALATOVIĆ: Istina, a imao sam s njim zanimljivih scena. Išli smo jednom zajedno u Sombor kod Džaje 1973. godine. Prolazimo kroz Vrbas noć je bila. Stao sam na jedan semafor i gledam da li da idem levo ili desno. On se probudio i rekao: "Vojkane, nastavi pravo"! Ha-ha-ha...

GLAS: Kako ste doveli Darka Kovačevića u Crvenu zvezdu?

LALATOVIĆ: Darko se odlučio za Zvezdu, ali se poslednjih dva meseca družio sa čovekom iz Partizana, sada je pokojni. Svaki dan su izlazile slike. Bio je sa Slavkom Mijovićem. Otišao sam u Bački Jarak kod kumova. Sledeći dan sam došao u prostorije Proletera u Zrenjaninu da im čestitam na transferu Kovačevića u Partizan. Bio je Dule Vrakela tamo i predsednik Radovančev. Pitali su me otkud ja, rekao sam da sam svratio da im čestitam na poslu. Rekli su mi da nema od toga ništa: "Mi smo se sa Zvezdom sporazumeli i to je gotovo" – poručili su mi. Platili smo obeštećenje, ja sam uzeo Darka, moj prijatelj Moma Gacić ga je posle sklonio u Crnu Goru do prelaznog roka.

GLAS: "Ukrali" ste i braću Đorović?

LALATOVIĆ: Braća Đorović su bili u hotelu "Mladost". Držao ih je Arkan, a čuvao Ljubinko Jevtić. On je bio stari vođa Zvezdinih navijača, pa je otišao u Obilić kod Arkana. Ja sam ih uzeo iz hotela "Mladost" i došli su u Zvezdu. Samo sam ja imao takav odnos sa Arkanom, na tom nivou prijateljski.

GLAS: Željko Ražnatović Arkan je "skinuo" Zvezdi jednu titulu?

LALATOVIĆ: Mi smo krivi. Kiksnuli protiv Hajduka iz Kule. Tamo je bio glavni Nikola Džomba. On je motivisao igrače, bio je dobar sa Arkanom. Miša Kosanović je vodio Zvezdu, bilo je 0:0. Sudio je Cvijović iz Budve, vrlo korektno. Igrao se 72. minut Perica Ognjenović je prošao po levoj strani, dao je povratnu Zoranu Jovičiću, koji je dao gol. Pomoćni sudija Dostanić iz Gornjeg Milanovca je prvo pokazao zastavicom na centar, a onda je poništo odluku, poništio gol, kao izašla je lopta pre pasa prema Jovičiću. Na snimku se videlo da lopta nije izašla. Usledio je prekid, završeno je 0:0. I tu smo kiksnuli. Obilić nas je dobio po teškom terenu sa 1:0. Nismo ih pustili, ali nismo im ni dali da igraju na "Marakani" protiv Bajerna. Ja sam razgovarao s Arkanom: Rekao sam mu da stadion nije ni moj, ni Džajin, da uprava odlučuje, 100 ljudi. Tako sam "pokrio" Džaju i Cveleta. 

GLAS: Postoji li neki zadatak koji niste ispunili. Da li je Mladen Krstajić bio neko ko Vam je pobjegao?

LALATOVIĆ: Pa i nije baš pobegao. Njega i Stanka Svitlicu sam doveo u hotel "Mladost", a tad je uprava Partizana bila mnogo jaka i uticajna i otišli su kod njih, isto kao jedan kojeg sam gledao u Kikindi, kako se zvaše...Siniša Mulina. Imao je strašnu levu nogu!

GLAS: Ko Vam je od igrača bio ljubimac?

LALATOVIĆ: Dejan Savićević. On je legenda, iskren i pošten momak. Dobar je bio igrač, i dobar čovek. Vrhunski sportista. Kod njega nema pardona. Dobio je stan u Mirjevu. Molio me je: "Nemoj Vojče Mirijevo". Našao sam mu drugi, kod Kalemegdana, 85 kvadrata na drugom spratu. Adaptirali smo stan i Dejan se tu preselio.

GLAS: Niste vi bili samo zaduženi za poslove oko dovođenja igrača. Imali ste i te kako razgranatu mrežu saradnika.

LALATOVIĆ: Kad smo igrali protiv Bajerna polufinale u Beogradu. Imali smo ljude koji su bili obezbeđenje. Neko ode do Mirjeva da "pokrije" Jugovića i Radinovića, da vide da li su kući, Prosinečki je kod devojke, on mi je javio. Jugovća nema celu noć, ali ga nađu kod devojke. Desilo se u jedan sat noću da me probude: "Vojo, evo ga Binić u "Alo-alou" u kafiću. Upalim kola, svi stoje, on onako visok "štrči" među njima. Kad me je video, samo je čučnuo. Kad sam došao do njega, on kaže: "Vojče, pošalji ove tvoje "terence" da obiđu malo Jugu, Robija, Bracu Radinovića" ha-ha-ha. Upalio je kola, otišao u stan, pratili su ga ljudi. Onda kad smo postali prvaci Evrope, znao je uzeti pehar, pa sam ja morao ići po njega. Volim ga, mnogo je dobar.

GLAS: Bilo je sigurno mnogo sličnih situacija?

LALATOVIĆ: Ma da, recimo Robi je bio pravi boem, Marko Elsner isto tako. On je znao da "zagine" celu noć, ali ustaje i dolazi prvi na trening. Belodedić recimo, kad je u deset trening, on je već u devet spreman i stavlja nogu na radijator da se istegne.

GLAS: Kako ste organizovali čuveni karantin u Monopoliju, pored Barija, pred finale Kupa šampiona protiv Olimpika?

LALATOVIĆ: U Bari smo došli šest dana ranije. Imali smo obezbeđenje, ali ključ od hotela je bio kod mene. Telefonski pozivi su išli samo preko mene. Nije niko mogao da se javi na telefon. Italijanska vojna policija nas je čuvala dan i noć. Imali smo jako obezbeđenje. Ono što pričaju "dolazili su do nas nudili da prodamo utakmicu" – lažu. Čitao sam da je Dika (Stojanović) to rekao negde u novinama – ma kakvi, nema šanse da bi to uradio, pa on se plašio svoje senke. Niko ne bi prodao meč, niti je ko mogao doći do igrača. Bila je "mrtva" straža. Poznavao sam Olimpik Marselj jako dobro, jer sam radio tamo. Ljupko i ja išli pred finale u Pariz da gledamo PSŽ – Marselj. Meni Ljupko rekao da su baš jaki, ali smo ih ipak dobili.

GLAS: Ko je organizovao čuvena slavlja nakon Barija i Tokija?

LALATOVIĆ: Slavlje je organizovao Cvele. Znalo se ko može a ko ne može da uđe. Recimo u Tokiju smo Zoranu Kuzmanoviću kupili harmoniku za 4.500 dolara. Ja sam išao s njim. Svirao je Mirko Kodić a pevao Cune Gojković.

GLAS: Vi ste balansirali i bili spona i sa navijačima?

LALATOVIĆ: Igrali smo protiv PSV-a u Ajndhovenu. Navijači su došli avionom, bili su malo nemirni, ljuljali ga levo-desno. Sleteli su jedva u Roterdam, navijači su izašli, pilot je digao avion i vratio se odmah u Beograd. Niko nije hteo doći po navijače. Sedimo ujutro pre utakmice Ljupko, Džaja i ja. Direktor "JAT-a", inače dobar sa Džajom, zove i pita: "Šta da radim, mora neko iz kluba da bude sa navijačima u povratku?" Reč po reč, neće niko da ide. Kažem Džaji: "Ja ću da idem u Keln, ja ću ići". Kada je direktor "JAT-a" javio da dolazim ja, kapetan Zoran Igrutinović je rekao: "Ja idem, ako je Voja". A ja prebijen posle poraza, nije mi ni do čega. Kad sam došao u Keln, navijače je dovela policija. Rekao sam im: "Momci, čekiranje i pravac avion, nemoj da pravimo gluposti". I tako je bilo. Sačekalo nas je 300 policijaca na aerodromu u Beogradu. Rekao sam navijačima: "Do sada je sve bilo super, nemoj sad da pokvarimo". Sve je bilo OK. Seli su na autobus i pravac kućama. Kada su otišli, dežurni i carina i ovi iz "JAT-a" mi kažu da popijemo kafu. Bilo je tri sata, oni kažu da je sve gotovo. Reko: "Nije gotovo, sad ja zovem policiju. Kažete da je šteta od navijača 50.000 dolara na avionu koji ih je dovezao. Sad da dođe policija, da napravi uviđaj, šta je bilo". Rekoše oni: "Ma nije Vojo, samo jedan zupčanik je otišao, sve je OK". Moram istaći da su, za mene, navijači Zvezde najbolji na svetu. Uvek sam tu za njih, i dan danas pričaju o tome i poštuju me, ali i moju decu.

GLAS: Imali ste jake veze u policiji.

LALATOVIĆ: Pred utakmicu Zvezda – Lacio došao je Marko Perović kod mene u kancelariju, kaže: "Vojče, imam problem zaustavila me je policija bez dozvole". A on nije ni imao dozvolu. "Ostavio sam im ličnu kartu i došao do tebe", kaže Marko. Odem ja na lice mesta, stoji policijac pored kola, pitam ga:" Druže, jel imaš ti lisice"? Pita me ko sam, kažem da radim u Zvezdi. Njemu nije bio jasan moj nastup i pitanje. Rekao sam policijcu: "Pa stavi mu lisice, on uopšte nema dozvolu". Stao policijac i gleda me, a ja okrenem načelnika policije, kad će policajac meni: "Nemojte njega molim vas, ko ste vi". Marko mu šapne, a on će: "A Vojo, vi ste". Mlad dečko, ne zna. Posle sam rekao Marku: "Kola parkiraj u dvorište, a ključ meni daj, nema vožnje".

GLAS: Bilo kakav problem za Vas nije bio neriješiv.

LALATOVIĆ: Išli smo na pripreme Liban, Jordan, Sirija – 28 dana. Pokojni Miša Odavić je trebao da produži Stevi Glogovcu pasoš. Inspektori su rekli: "Obojica, idete u zatvor, lična karta i pasoš su falsifikovani". Pokojni Miša se uplašio, došao na stadion i to mi ispričao. Odem ja kod jednog inspektora. Od jednog navijača Zvezde strina je bila načelnik te policije. Odem kod nje. Kažu mi, ako ona to reši, sve je OK. Kažem da je Steva kriv, izbeglica je iz Mostara, dešava se to: "Nek ide redovan postupak, samo daj mi da sutra putuje s nama". Žena potpisala i odmah su mu uradili pasoš.

GLAS: Dugo vremena bili ste "zaduženi" za Dragana Stojkovića?

LALATOVIĆ: Piksi kada je prešao u Marselj, predsednik Olimpika Bernar Tapi je tražio od Cveleta da dođem i ja da se nađem Piksiju, da mu pomognem. Bio sam kod njega šest meseci, 15 dana tamo, 15 dana u Zvezdi. Non-stop sam putovao. Piksi je imao tu povredu, u Mecu se sudario sa Aljošom Asanovićem. Franc Bekenbauer je bio direktor u Marselju i uputio me je da Piksija vodim u Minhen na pregled. Doktor Miler je tamo rekao da operacija nije potrebna, da je dovoljno da Piksi dolazi kod njega na vežbe. Pozvao sam Tapija koji je insistirao da prvim avionom dođemo u Pariz. Zamolio sam ga da, pre toga Piksi i ja odemo u Cirih, u sredu, da gledamo Grashopers – Zvezda, revanš. Iskoristili smo priliku da ga tu pregleda i Zvezdin doktor Branko Nešović, isto je rekao da ne treba operacija. Sledeći dan smo otišli u Pariz kod Tapija i on nam je dao vozača i uputio nas je kod profesora Jegera u Kolmar kod Miluza. Francuzi su digli frku, "zašto mi idemo kod Milera", a ne kod njihovih doktora. Tapiju sam skrenuo pažnju da je Bekenbauer tako hteo. Jeger je pregledao Piksija i rekao: "Operacija"! Tu se Piksi iznervirao i doneta je odluka da ide ipak kod Milera u Minhen na terapije. Svašta je bilo, ali posle svega Piksi je prešao u Veronu.

GLAS: Kažu da bi mogli da zgrnete ogromne novce kada bi napisali knjigu "Moj zlatni gepek“.

LALATOVIĆ: Uvek sam imao pun gepek suvenira. Gde sam god došao, uvek je neko tražio dres, loptu, značku...I karte sam isto delio. Igrači su ih uvek dobijali, a za njih sam imao i "repete". Uvek sam imao u rezervi za njih šta treba, dam im četiri, oni traže još tri, kažem: "Nije problem", i dam im. Nikad nije bio problem.

GLAS: Mnogim igračima ste pomogli, pogotovo u teškim, ratnim vremenima.

LALATOVIĆ: Srđan Bajić bivši igrač Sarajeva, igrao je za reprezentaciju Jugoslavije, iamo je povredu kolena. Kad je počeo rat u BiH, sa suprugom je došao kod Džaje, nije imao gde. Džaja me je pozvao, ispričali smo se Baja i ja. Smestio sam ga sa porodicom u hotel "Mladost". Imali su sve što im je bilo potrebno - gratis. Pustio sam ga par dana da se odmori, onda smo seli na kafu i pitao sam ga: "Baja, hoćeš da igraš"? Kaže on meni: "Bolan, gdje god ti kažeš". Rekao sam mu: "Imam klub, ali me je sramota da ti pomenem". Pitao je: "Zašto"? Odgovorio sam mu: "Ipak ti si igrao za reprezentaciju, a ja imam Voždovac, koji je filijala Zvezde". Uzeli smo taj klub na deset godina. Dosta naših igrača je prošlo kroz Voždovac. Pristao je, bio je godinu dana. Kasnije ga je tražio Zoran Damjanović, koji je bio je posle i generalni sekretar Zvezde, u Rudar Pljevlja. Pustio sam ga za dva koverta novca, jedan za njega, jedan za Voždovac, a dao sam Baji oba, da mu pomognem. Kako se revanširao? Posle izvesnog vremena pozvao me je telefonom i rekao: "Ima jedan dobar igrač u Rudaru, inače igrač Zemuna, služi vojsku ovde u Pljevljima – Dragan Mladenović". Uzeli smo ga, platili smo obeštećenje. Mladenović je bio dobar igrač. Bio je na pripremama s nama u Ivanjici, kada me je Džaja nazvao jednom. Rekao je: "Šalji Mladenovića u Beograd, imam klub za njega, Glazgov Rendžers". Mladenović nije mogao da veruje. Posle je bio i direktor Omladinske škole Zvezde. Dobar momak, sada je direktor BASK-a.

GLAS: Kako ste pronašli Nikolu Žigića?

LALATOVIĆ: Igrali smo prijateljsku utakmicu protiv Krajišnika u Topoli. Prvo poluvreme smo vodili sa 4:0. Žigić je ušao u drugom poluvremenu. Igrači Zvezde kažu "šta će će ovaj košarkaš, gde će on da igra fudbal". Međutim on uđe i dade dva gola. Posle utakmice Zoran Filipović, koji je tada bio trener Zvezde, mi je rekao: "Vojo, uzmi mu broj telefona i dovedite ga na trening". Žigić je bio na probi u Vojvodini, OFK-i, Partizanu i nigde nije prošao. Doveli smo Žigu, trenirao je sedam dana. Došao je sedmi dan prljav u kancelariju s treninga i rekao mi je: "Pitajte predsednika, ja bi da potpišem ugovor sa Zvezdom i da idem na pozajmicu gde god treba". Kažem ja to Džaji, on mi kaže: "Sačekaj da dogovorim sa njegovim menadžerom Ćalasanom". Dogovorili su Milan i Džaja. Žiga je potpisao i dali smo ga u Spartaku na pozajmicu šest meseci. Dva kola pre kraja udario je nekog igrača laktom na utakmici. Kažnjen je sa četiri utakmice. Dve je odradio u Spartaku. Dve je trebao da odradi u Zvezdi. Pred put u Ljubljanu, išli smo na pripreme u Sloveniju, došao je kod mene i počeo da plače. Rekoh: "Šta je bilo"? Njegov brat Branko, koji je služio vojsku u Novom Sadu, našao se na spisku 66 vojnika koji su trebali ići u Bujanovac, na Kosovo. Okrenem telefon, zovnem generalštab. Sve se dešavalo u 15 minuta. Došao je komandir pred autobus i rekao: "Vojnik Žigić Branko, izađi napolje, ostaješ u Novom Sadu". Branko je odmah javio majci, ona zove, bila je presrećna.

GLAS: Imali ste zanimljivu situaciju sa pokojnim Den Tanom?

LALATOVIĆ: Desila se utakmica Zvezda – Jagodina. Bili su navijači kod Dan Tane, koji je tada bio predsednik Zvezde. Pitali su ga da igrači obuku one majice sa likom Uroša Mišića, on to nije dozvolio. Došlo je do čarke. Oni su otišli do igrača, Nenad Milijaš je bio kapiten. Igračima je rečeno da obuku majice, uz moju saglasnost, kada izađu na teren i pre početka utakmice ih bace na "sever". Niko nije znao šta je na majicama. Jedini ko je pitao, za majice bio je sudija Milorad Mažić. Dan Tana je to prijavio policiji. Mi smo se dogovorili da "niko nit' je šta video, nit' je šta čuo". Bili smo u stanici policije Savski venac. Bio je dogovor da uđem ja poslednji na saslušanje. Rekao sam im: "I kad bih znao, ne bih nikad rekao ništa, spreman sam da idem i u zatvor". Rekao sam načelniku: "Pre 20 dana su nam polupali vozila, vi ste vodili uviđaj", izvadio sam i zapisnik i pokazao. Rekao sam: "Još su NN lica sa tog slučaja, e pa i ovo su NN lica". Tužilac jedino mene nije ništa pitao. Dan Tana je bio baš ljut na mene, ali bio je kratko šest meseci.

GLAS: Kako ste prvi put otišli iz Zvezde?

LALATOVIĆ: To se desilo 2004. godine, rekao sam Piksiju, koji je tada bio predsednik da idem. On mi je rekao da mu trebam, ali sam odbio. Očistio sam kancelariju, oprao službena kola i vratio ključeve. Otišao sam na odmor, uzeo sam dva meseca, koje ranije nisam iskoristio. On mi je kada sam otišao na odmor, dao rešenje o otkazu. Supruga mi je to javila telefonom, rekao sam joj da potpiše. Inače, kada je Piksi došao umesto Džaje. Zvao sam ga da mu čestitam. Imali smo razgovor. Podsetio sam ga na period kada je dolazio kao igrač, na situaciju kad sam nosio pare za njega i Radnički. Morao sam još naći 100.000 maraka "crne" love. Otišao sam tada kod mog prijatelja Ilije Apostolovića, koji je držao kožarsku radnju u Balkanskoj ulici na Zelenom Vencu. Dao mi je te pare, odneli smo u klub, a predao sam ih generalnom sekretaru Radničkog na jednom groblju u Pokajnici, kod Velike Plane. I Piksi je tu veče potpisao ugovor za Zvezdu.

GLAS: Posle Zvezde ste otišli u Fudbalski savez.

LALATOVIĆ: Kada sam otišao iz Zvezde, prvi čovek koji mi se javio bio je Zvezdan Terzić. Isprva me nije mogao dobiti, ali je stupio u kontakt sa mnom preko Nenada. On me je pozvao u Savez. Kapa dole, zahvalan sam mu za to, dao mi je radno mesto. Radio sam operativu sa Zoranom Lakovićem, ali 2008. je došao Marko Mišković u Zvezdu i tražio da se vratim. On i pokojni Bunja (Goran Bunjevčević). Nisam hteo u prvi mah, ali mi je bilo teško. Stanovao sam preko puta stadiona, imao malu decu, Luka i Nemanja, tada su imali osam godina. Sve sam izvagao i vratio se na "Marakanu".

GLAS: Šta radite danas?

LALATOVIĆ: U penziji sam od 2012, ali radim. Ima dosta predmeta, pomažem ovim mlađima. Radim i sa jednim prijateljem koji ima firmu sportske opreme.

Nadimak

GLAS: Kako ste dobili nadimak Kis?

LALATOVIĆ: Kad sam bio u Bastiji. Bilo im je teško izgovoriti Vojislav Lalatović. Stalno su govorili da sam Bugarin, Rus...I onda je tadašnji predsednik Bastije Žil Filipi rekao: "Vi ste Henri Kisindžer". Po onom američkom generalnom sekretaru sam to dobio i onda je ostalo Kis.

 

Džaja i Cvele

GLAS: Kako gledate na hapšenje Dragana Džajića i Vladimira Cetkovića?

LALATOVIĆ: To hapšenje se nije smelo desiti. Oni su Zvezdu doveli do titule prvaka Evrope i sveta. Nisu to zaslužili. Ako su krivi, prvo neka idu na sud, pa onda sve po redu. A ne s neba, pa u rebra. To je neko uradio na svoju ruku. Jedini koji je spasio stadion Zvezde, da ga ne uzme jedan poznati biznismen, ne bih ga uopšte imenovao, a ponudio je Džaji dobru sumu da ostane direktor, a on da preuzme i Zvezdu da bi srušio stadion i napravio tržni centar. Džaja je to odbio! Trebalo je imati srca za to. Jedini čovek koji nije dao na Crvenu zvezdu je Dragan Džajić. Cvele je bio gospodin. U naše vreme, posle Barija i Tokija, Crvena zvezda je imala 50 miliona tadašnjih nemačkih maraka na računu. Bila je ogromna infalcija. Klub je imao i 48 svojih stanova, u kojima su živeli Prosinečki, Jugović, Radinović, Belodedić, Najdoski...Svi su dobili stanove. Na Novom Beogradu stan je dobio Piksi, pa Mitar Mrkela, Dika Stojanović, Ilija Ivić, Zvonko Milojević...Sve smo ih naterali da ih otkupe, jer su bili nosioci stanarskog prava. Otkupili su ih i stanovi su bili u njihovom vlasništvu. Tad je kvadrat bio dve do tri hiljade maraka.

Vojska

GLAS: Jel istina da je Siniša Mihajlović dobio poziv da služi vojni rok u Banjaluci?

LALATOVIĆ: Mihajlović je dobio poziv da se 16. marta 1992 javi u vojsku u Banjaluku. Rat je već počeo. Otišao sam u generalštab, kod načelnika Dragana Petrovića i zamolio ga da se Mihi odloži vojska. Trebala je i potvrda od kluba i SOFK-e taašnje. Nabavio sam to za jedan dan, a saznao sam da i Peđa Mijatović ima poziv u vojsku. Sredio sam i da Mijatu da se to odloži na godinu dana. Bila je isto nekoliko godina kasinije situacija sa Mihajlom Pjanovićem, kada je sletio iz Moskve, bio je priveden na aerodromu. Bila je poternica, zbog pogrešne adrese na koju su dolazili pozivi za vojsku. Pozivi su dolazili na OFK-u. Bio sam u generalštabu kod načelnika Dragana Milovanovića i odložili smo vojsku. U opštini Palilula potpisao je papire, načenik je sve prosledio Ministarstvu inostranih poslova. Pjanović je potpisao MIP-u, a MIP je to prosledio ambasadi, da imaju evidenciju gde se nalazi, da je u Moskvi. Tada mi je načelnik Milovanović pomenuo za Saleta Ilića i Vladu Ivića. I njima sam odložio. Bilo je dosta toga...

Hapšenje

GLAS: Imali ste jednu zanimljivu situaciju pred utakmicu s Borcem u Banjaluci, početkom devedesetih?

LALATOVIĆ: Igrali smo sa Borcem 89/90. Pred put se desilo da neko mora da ostane u Beogradu, da se sačeka neki sponzor. Ostao sam ja, a to je bio petak, a u subotu mi je čovek doneo ugovor. Cvele mi je rekao da uzmem taksi, nisam hteo, odlučio sam da idem sa navijačima. Išli smo sa četiri autobusa. Došli smo do Spačve, napravili su jedan lom sa kioskom. Regulisao sam to. Došla je policija, pričala sa mnom. Rekao sam im: "Odlučili ste da vratite navijače Zvezde u Beograd, nek'vam je Bog u pomoći, oni će blokirati autoput, bolje ih pusti". Oni su ih pustili i na naplatnoj rampi u Gradišci se desio sukob naših navijača sa nekih 15-20 radnika, koji su se vraćali iz Nemačke gde su radili. Naši su oštetili autobus. Nastavili smo ipak put i kod Laktašima zaustavila nas je polcija. Bilo je 15 policijskih kola. Odveli su nas u neko dvorište auto-transportnog preduzeća, šta znam. Došli su sudija i tužioc. Bili smo na prepoznavanju. Vozač autobusa da pokaže ko ga je udario, i od 200 navijača pokazao je na pokojnog Zelju, koji je hodao pomoću štapa, jer je imao gips do kolena. Svi smo se smejali, i sudija i tužilac. Sudija je bio korektan, rekao da nastavimo put i posle je sve bilo u redu.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.