Дејан Говедарица за "Глас" открио тајну с Европског првенства

Фудбалска репрезентација Југославије деведесетих и почетком двијехиљадитих имала је велики број мајстора фудбала у свом саставу. Међутим, неко је морао и трчати за те асове, чувати им леђа. Тај посао својевремено одлично је одрађивао тадашњи везиста новосадске Војводине Дејан Говедарица.

Шармантни, дугокоси "лала" са вјечитим осмијехом на лицу, који је у својим прволигашким почецима играо против Деје, Мијата, Јокана и осталих, у незаборавном мечу против тада актуелног првака свијета Бразила (0:1) у Порто Алегреу, 23. децембра 1994. у првом званичном сусрету по повратку "плавих" након укидања санкција, уз поменуте асове добио је шансу у националном тиму и постао његов неизоставни дио. У свом "си-вију" рођени Зрењанинац, Херцеговац поријеклом, Гачанин тачније, има одиграно једно свјетско и једно европско првенство, али и много сјајних прича које је испричао за "Глас Српске".

Дејан Говедарица вам на прву одаје утисак "буразера", друга с којим сте годинама добри. Комуникација с њим је лагана. Спонтан је и отворен, још ако има времена да у међувремену запали цигарету, онда је то и за њега уживање – да се присјети неких лијепих и оних мање лијепих момената из играчке каријере. Јунак чувене пјесме "Неких паора" одаје утисак сјетног човјека док прича о Гацку, о томе како аутом пролази стазама свог дјетињства. За њега нема табу тема и "тешких" питања. Разбио је чувени мит о томе да је против Шпаније на Евру 2000. играо пијан, како је једном својевремено испричао везиста "фурије" Гаиска Мендијета.

- Никад нисам чуо за ту изјаву, немам појма. Не верујем да сам ја био у питању. Тешко да је мене споменуо, јер ме није ни познавао, нисам играо у Шпанији, нисам био ни неко име за њих. Играо сам у Београду против Шпанаца у квалификацијама за СП, али тад сам имао неке дуеле са Киком...Али види, нисам ја неки тип који има пуно везе са алкохолом. Да је рекао за цигарете, то да...За цигарете и кафу сам жестока будала, одувек. Сад сам мало смањио. Алкохол тешко да иде уз мене. Види, кога год питаш за мене, реће ти: "Он пуши, пије кафе". После ме траже, где сам се сакрио, нашао "штек" где могу запалити. Нисам једини који је пушио. Ја сам био задужен за те "штекове" - рекао је уз осмијех Говедарица и присјетио се дуела против Шпанаца на Евру 2000. и гола који им је дао:

- Села ми је лопта, да...Добра утакмица је била. Сад кад погледаш, можда ја не могу да причам о суђењу, али тад да смо их добили, они (Шпанци) испадају, а Норвежани и ми идемо даље. Како је већ испала Немачка, можда то некоме није ни одговарало да испадне и Шпанија, претпостављам. Да нисмо изгубили, не бисмо ишли на Холанђане, већ на Французе. Мислим да против њих не бисмо изгубили са том разликом. Боли ме тај убедљив пораз, нисмо га заслужили. Мучиле су нас повреде, црвени картони, имали смо свега и свачега. Против Шпаније смо играли са десет играча, Јокан (Славиша Јокановић) је добио црвени картон. Борили смо се, дали им гол. Ушао сам с клупе, добро одиграо...Било је осам-девет минута надокнаде. Па сад да толико надокнадиш у ово време, пуно је. Пре 25 година кад неко толико продужи, није то баш било нормално. Све је ишло ка томе да Шпанци остану на турниру, а Норвежани испадну. Играли смо добар фудбал. Та утакмица против Шпаније нас је физички и психички истрошила. Онда смо налетели на Холанђане у Ротердаму, гдје је све наранџасто. Знао сам шта нас чека. Они кад ти дају један гол, не можеш их похватати...То је тако. Више бих волео да смо ишли на Французе, у Белгији би играли.

ГЛАС: Холанђани су били кобни и на Мундијалу 1998. и на том ЕП двије године касније.

ГОВЕДАРИЦА: Кад се квалификујеш за Светско или Европско првенство, то је велика ствар. Сад је рецимо много лакше. Раније, нама није било лако. Садашњи систем квалификација даје ти више могућности да одеш. Још када прођеш групу, још већа је ствар. Ми смо два пута налетели на те Холанђане, 1998. у Француској и 2000. године код њих на ЕП. На Мундијалу нисмо имали среће, нисмо дали гол, а исто је било на Европском две године касније. Исто смо имали шансу, нисмо дали, а после смо примили шест комада. Срећа је неопходна. Сигуран сам да је та наша екипа могла много више, зашто није, то је ствар за анализу.

ГЛАС: Није мала ствар дебитовати за репрезентацију против свјетског првака. Након Бразила, неколико дана касније за ривала, Ваши саиграчи и Ви имали сте и Аргентину. Какав је осјећај био? 

ГОВЕДАРИЦА: Знаш шта, гледали смо их на ТВ-у и сад као играмо против њих, поготово ја који први пут играм за репрезентацију, не само ја, нас неколицина који смо дебитовали тад. Стварно је било оно, велика ствар. Онда та клима тамо, тај вазудух, не можеш да дишеш, било је топло, а ми долазимо из неке зиме одавде. После Бразила имали смо и Аргентину, онда видиш, чекај људи, шта је ово. У том једном путовању имаш два светска првака, шта би више човек пожелео. И ми смо имали добру репрезентацију, али нисмо били уиграни. Нисмо имали времена за неке тренинге. Имали смо мало дана да се спремимо. Ми смо били у Србије, па смо чекали те велике мајсторе да дођу, да се споји то, све је кратко трајало. Кад сад ово причам, многи не могу да појме ту ситуацију. Тад је било тако. Сећам се гола Бранка. Чудо је био. Шутира човек тада са 60 метара. Ти гледаш да ли је могуће. Али добро, то је такав играч. Мада, нисам ти ја био играч који је обраћао пуно пажње на противника. Било ми је битно с ким ја играм. Знаш, играш са Дејом, са Пиксијем...Играо сам ја пре против њих а тада сам био с њима. Велики играчи.

ГЛАС: Да ли и Ви као и Ваши некадашњи саиграчи памтите лет до Јужне Америке? 

ГОВЕДАРИЦА: Да, био је пун авион. После толико година репрезентација излази, па још идемо на мегдан светском прваку, па великој Аргентини. То је био циркус од неке путање којом смо ишли. Сад кад размишљам, из ове перспективе, можда људи нису могли да нађу другачији авион, другачији пут. Путовали смо доле 24 сата. Слетали смо тамо, овамо. Тад нисмо то схватали. Пола репрезентације је било напољу, они су навикли на нешто друго, нама је било интересантно, први пут излазиш, нисам ни обраћао пажњу ко је све у авиону. Био је баш пун авион.

ГЛАС: Овдашњи љубитељи фудбала упамтили су Вас када сте играли за Војводину. Били сте дио генерације "лала" која је у сезони 1994/1995 била јесењи шампион, а на крају завршила као трећа иза Црвене звезде и Партизана.  

ГОВЕДАРИЦА: Једна добра генерација. Било је доста потенцијалних репрезентативаца, Александар Коцић, Горан Шаула, Радослав Самарџић, Миодраг Пантелић, и ја међу њима. Не смем заборавити ни Драгана Радојичића, Микија Вукотића...Раније је био и Амир Телиговић...

ГЛАС: Након завршетка Војводина је отишла на турнеју у Холандију гдје сте, између осталог, одмјерили снагу против Ајакса. Колико Вам је значила та турнеја? 

ГОВЕДАРИЦА: Тада су они освојили Лигу шампиона. Изгубили смо са 3:2, али смо баш добро одиграли. Била је то она њихова добра генерација са Едвином ван дер Саром, са Патриком Клајвертом, мислим да је тада и Франк Рајкард завршавао каријеру, била су и браћа Де Бур, водио их је Луј ван Гал. Значила нам је та турнеја у Холандији, била нам је битна после неког изласка из санкција, немогућности излажења напоље и немогућности да се одмјериш са неким европским екипама. Први пут смо тада добили неку шансу...Да ли је то било да смо ми стварно били добри или смо појединачно хтели да се покажемо, немам појма. Углавном, било је добро искуство.

ГЛАС: Тренер Вам је био сад, нажалост, покојни Милорад Косановић. Како памтите популарног Косана? 

ГОВЕДАРИЦА: Косан је имао причу, онако доста је позитиван лик. Има велико знање, и после кроз школовање, могли смо боље да се упознамо са његовим знањем. Најважније од свега, добар је лик који зна да ти пренесе све што зна, шмекер је. Зна да се постави, да ти на неки одређен начин каже оно што мисли. Није био прек, био је као, рецимо, као старији брат, другар, отприлике тако. Није тренирао строгоћу... Имао је и он неких излива љутине, али у принципу је био веома толерантан према нама. Први пут код њега смо играли са четворицом играча позади. То није никад рађено у Југославији пре тога. Он је, мислим, један од ретких који је то почео, па нам није ишло, па је поново то вратио. Навикавали смо се тада на игру без либера. Он је увео те иновације код нас. Али проблем је био, играти само домаћу лигу без међународних утакмица, због санкција. Тежак је то период, беспарица, општа ситуација у држави, лоша...Та нека моја генерација пропустила је доста, пропустили смо ранији одлазак у иностранство, да се раније припремимо за неке озбиљније ствари, које су већ тада биле у Европи. А било је код нас добрих играча, не само у Војводини, већ и у Звезди и Партизану, Раду, Земуну, био је једно време ту и Борац из Бањалуке, и он се такмичио мислим у Костолцу...

ГЛАС: Какве успомене носите из Холандије? У фебруару 1996. године из Војводине отишли сте у Волендам.  

ГОВЕДАРИЦА: Требало је да ја идем и у Шпанију, имао сам и понуде за Енглеску, па се то нешто изјаловило. Почео сам да играм за репрезентацију. У принципу ја сам 1996. године у јануару већ био сит свега. Имао сам 25, 26 година. Већ је требало негде да идем. Момци мог годишта већина њих су већ отишли, да ли шест месеци или годину дана раније. Рецимо, Веско Михајловић је отишао на Кипар, годину и по дана раније. Шта да ти кажем, играли смо овде буквално за ништа у Воши. Генерално тако је било у целом српском фудбалу. Мени је било жао што нисам раније дошао у Холандију. Рецимо да сам отишао с двадесетак година... Мени се свидело, брзо сам се уклопио. Било је доста момака из Србије у Холандији, Радослав Самарџић, Ивица Вуков, Деки Чуровић... У једном моменту горе нас је било 13 са ових простора. И сви су играли, нико није седео на клупи.

ГЛАС: Услиједила је авантура у Лећеу.  

ГОВЕДАРИЦА: Можда сам направио грешку преласком у Леће. У Лећеу сам био скоро две године. Можда је требало да одем у неки други клуб. Већ се видело да је Леће преодређено за испадање. То отприлике знаш већ у трећем-четвртом колу. Ја сам стигао баш у трећем колу, почетком септембра. Имао сам понуда од неких других италијанских клубова, испало је то Леће. Не да се нисам снашао. Првих шест месеци је било океј. Али кад је већ било јасно да смо главни кандидати из испадање, онда је постајало све теже и теже. Промењен је и тренер. Био је Ђезаре Прандели, тада почетник и није ишло. Нисмо имали ми ни неки тим. Углавном нисмо имали ни буџет да доведемо још неке играче да опстанемо. Првих шест, седам месеци било је лепо, имаш пораза, имаш побједа, али ту си. И Ненад Сакић је био са мном у Лећеу. Он је био наш најбољи играч. Да се вратим на причу после негде кад се видело да смо ми "готови", онда је почела нервоза међу играчима... Остао сам још шест месеци, после Светског првенства, играо Другу лигу. Био сам нешто мало повређен, нисам пуно ни играо. Хтео сам да идем, није ми се остајало. Требао прећи у неки други клуб, међутим нисам могао да чекам. Хтео сам да одем и раскинуо сам уговор с Лећеом. Вратио сам се у Србију, био овде месец, два слободан.

ГЛАС: Поново сте се после вратили у Холандију, нова дестинација био је РКЦ, а потом и НЕЦ из Нијемагена.   

ГОВЕДАРИЦА: У РКЦ-у сам био најдуже, четири и по године. Посљедње двије године у Холандији сам играо у НЕЦ-у. Давао сам и неке голове тамо. Рецимо Ајаксу. Погађао сам иако сам био задњи везни играч. Вукла ме лопта напред. Некада искористиш неки прекид, некада ти "седне" лопта на шут. У принципу давао сам по пет-шест голова по сезони.

ГЛАС: Каријеру сте завршили у Војводини. Какве су Вам успомене? Писало се тада да сте у Воши "купили прасе и нахранили гладне другове".

ГОВЕДАРИЦА: Има истине, али не бих о томе. Био је то један ружан период стварно ружан. Не памтим га по лепом. И ти људи који су били тад у Војводини, то је све... Није било добро. Да су волели Војводину не би дозволили да се тако нешто деси. Играчи нису имали ништа у ресторану. Нису били ни плаћени, ништа. Ни минималац неки нису могли да остваре. Тако да, тај период тих шест месеци, седам, колико сам издржао, било је катастрофа. Зажалио сам што сам се вратио. Могао сам још да останем рецимо шест месеци, годину дана у Холандији или да нађем неки други клуб. Али ја сам из Војводине отишао и у њу сам се вратио. То је мој клуб. Пролетер из Зрењанина се угасио и остала је Војводина.

ГЛАС: Остаје ли жал због тога што се угасио Пролетер из Зрењанина?

ГОВЕДАРИЦА: Како да не! Кад погледаш само коју историју је имао тај клуб и колико добрих играча је избацио. Људи се запрепасте над судбином Пролетера. Срећа, има један човек у Зрењанину, Моца се зове, новинар ради у Градском фудбалском савезу Зрењанина. Из Сарајева је иначе. Он је дуго пратио Пролетар. Човек који воли Пролетар више од свега. И срећа па је много тих ствари о клубу сачувао у неком свом, како бих рекао, приватном ангажману. Иначе, ко зна где би све то завршило. Има разних прича да су бацали те слике и тако. Жао ми је због тога свега. Зрењанин је мој град, тамо сам рођен. Тамо сам ја научио све што знам о фудбалу, дао ми је отворен пут за наставак каријере.

ГЛАС: Шта радите данас?

ГОВЕДАРИЦА: Тренутно сам у Србији, био сам дуго у Кини и тамо радио једно шест-седам година. Захватила ме је корона тамо, па то је испало и скоро осам година. Радио сам три године са Пиксијем у Гуангжоу, па онда у једној тамошњој академији три и по године. Почела је корона после, био сам у једном друголигашу. Дуго сам радио и у ФС Србије. И онда сам дошао овде, мало одмарам и тражим нови ангажман.

Гацко

ГЛАС: Ви сте поријеклом из Републике Српске. Дођете ли у ове крајеве?

ГОВЕДАРИЦА: Моји отац и мајка су дошли из Гацка средином шездесетих, неке 1965. године у место код Зрењанина, Сутјеска. Ту је ћале имао стрица, који је био колониста. И моји су ту остали. Али моја баба и деда су били у Гацку. И са мајчине и с очеве стране. Мајка ми је од Кошутића, ћале Говедарица. У питању је највећа, најбројнија фамилија у Гацку. Сва летовања и зимовања углавном сам проводио у Гацку. Море мало и хајде у Гацко. И сад долазим, годишње једанпут, двапут, по два-три дана идем у Гацко. И даље доле имам бројну родбину, пуно браће…Волим да одем доле, вуче ме нека младост, узмем ауто па се возим путевима где сам као клинац шетао. Све то обилазим онако за своју душу, што би се рекло. Опушта ме кад одем доле, увек сам ишао, чак и за време ратних дешавања. Волим Гацко.

 

"Неки паори"

ГЛАС: Како Вам се чини пјесма коју су о Вама спјевали момци из групе "Неки паори"?

ГОВЕДАРИЦА: Пуштали су ми песму. Немам појма како је дошло то до мене. Има доста година већ. Не знам ко ми је то показао, нешто приватно. Ха-ха-ха симпатично, момци се зезају. Одакле сам им ја пао на памет. Немам појма. Можда је због презимена. Моје презиме је специфично, спортски, али има га и у политици, неко га воли, неко га не воли ха-ха-ха. Можда у Бањалуци не би волели баш да га чују ха-ха-ха.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.