Dejan Govedarica za "Glas" otkrio tajnu s Evropskog prvenstva

Fudbalska reprezentacija Jugoslavije devedesetih i početkom dvijehiljaditih imala je veliki broj majstora fudbala u svom sastavu. Međutim, neko je morao i trčati za te asove, čuvati im leđa. Taj posao svojevremeno odlično je odrađivao tadašnji vezista novosadske Vojvodine Dejan Govedarica.

Šarmantni, dugokosi "lala" sa vječitim osmijehom na licu, koji je u svojim prvoligaškim počecima igrao protiv Deje, Mijata, Jokana i ostalih, u nezaboravnom meču protiv tada aktuelnog prvaka svijeta Brazila (0:1) u Porto Alegreu, 23. decembra 1994. u prvom zvaničnom susretu po povratku "plavih" nakon ukidanja sankcija, uz pomenute asove dobio je šansu u nacionalnom timu i postao njegov neizostavni dio. U svom "si-viju" rođeni Zrenjaninac, Hercegovac porijeklom, Gačanin tačnije, ima odigrano jedno svjetsko i jedno evropsko prvenstvo, ali i mnogo sjajnih priča koje je ispričao za "Glas Srpske".

Dejan Govedarica vam na prvu odaje utisak "burazera", druga s kojim ste godinama dobri. Komunikacija s njim je lagana. Spontan je i otvoren, još ako ima vremena da u međuvremenu zapali cigaretu, onda je to i za njega uživanje – da se prisjeti nekih lijepih i onih manje lijepih momenata iz igračke karijere. Junak čuvene pjesme "Nekih paora" odaje utisak sjetnog čovjeka dok priča o Gacku, o tome kako autom prolazi stazama svog djetinjstva. Za njega nema tabu tema i "teških" pitanja. Razbio je čuveni mit o tome da je protiv Španije na Evru 2000. igrao pijan, kako je jednom svojevremeno ispričao vezista "furije" Gaiska Mendijeta.

- Nikad nisam čuo za tu izjavu, nemam pojma. Ne verujem da sam ja bio u pitanju. Teško da je mene spomenuo, jer me nije ni poznavao, nisam igrao u Španiji, nisam bio ni neko ime za njih. Igrao sam u Beogradu protiv Španaca u kvalifikacijama za SP, ali tad sam imao neke duele sa Kikom...Ali vidi, nisam ja neki tip koji ima puno veze sa alkoholom. Da je rekao za cigarete, to da...Za cigarete i kafu sam žestoka budala, oduvek. Sad sam malo smanjio. Alkohol teško da ide uz mene. Vidi, koga god pitaš za mene, reće ti: "On puši, pije kafe". Posle me traže, gde sam se sakrio, našao "štek" gde mogu zapaliti. Nisam jedini koji je pušio. Ja sam bio zadužen za te "štekove" - rekao je uz osmijeh Govedarica i prisjetio se duela protiv Španaca na Evru 2000. i gola koji im je dao:

- Sela mi je lopta, da...Dobra utakmica je bila. Sad kad pogledaš, možda ja ne mogu da pričam o suđenju, ali tad da smo ih dobili, oni (Španci) ispadaju, a Norvežani i mi idemo dalje. Kako je već ispala Nemačka, možda to nekome nije ni odgovaralo da ispadne i Španija, pretpostavljam. Da nismo izgubili, ne bismo išli na Holanđane, već na Francuze. Mislim da protiv njih ne bismo izgubili sa tom razlikom. Boli me taj ubedljiv poraz, nismo ga zaslužili. Mučile su nas povrede, crveni kartoni, imali smo svega i svačega. Protiv Španije smo igrali sa deset igrača, Jokan (Slaviša Jokanović) je dobio crveni karton. Borili smo se, dali im gol. Ušao sam s klupe, dobro odigrao...Bilo je osam-devet minuta nadoknade. Pa sad da toliko nadoknadiš u ovo vreme, puno je. Pre 25 godina kad neko toliko produži, nije to baš bilo normalno. Sve je išlo ka tome da Španci ostanu na turniru, a Norvežani ispadnu. Igrali smo dobar fudbal. Ta utakmica protiv Španije nas je fizički i psihički istrošila. Onda smo naleteli na Holanđane u Roterdamu, gdje je sve narandžasto. Znao sam šta nas čeka. Oni kad ti daju jedan gol, ne možeš ih pohvatati...To je tako. Više bih voleo da smo išli na Francuze, u Belgiji bi igrali.

GLAS: Holanđani su bili kobni i na Mundijalu 1998. i na tom EP dvije godine kasnije.

GOVEDARICA: Kad se kvalifikuješ za Svetsko ili Evropsko prvenstvo, to je velika stvar. Sad je recimo mnogo lakše. Ranije, nama nije bilo lako. Sadašnji sistem kvalifikacija daje ti više mogućnosti da odeš. Još kada prođeš grupu, još veća je stvar. Mi smo dva puta naleteli na te Holanđane, 1998. u Francuskoj i 2000. godine kod njih na EP. Na Mundijalu nismo imali sreće, nismo dali gol, a isto je bilo na Evropskom dve godine kasnije. Isto smo imali šansu, nismo dali, a posle smo primili šest komada. Sreća je neophodna. Siguran sam da je ta naša ekipa mogla mnogo više, zašto nije, to je stvar za analizu.

GLAS: Nije mala stvar debitovati za reprezentaciju protiv svjetskog prvaka. Nakon Brazila, nekoliko dana kasnije za rivala, Vaši saigrači i Vi imali ste i Argentinu. Kakav je osjećaj bio? 

GOVEDARICA: Znaš šta, gledali smo ih na TV-u i sad kao igramo protiv njih, pogotovo ja koji prvi put igram za reprezentaciju, ne samo ja, nas nekolicina koji smo debitovali tad. Stvarno je bilo ono, velika stvar. Onda ta klima tamo, taj vazuduh, ne možeš da dišeš, bilo je toplo, a mi dolazimo iz neke zime odavde. Posle Brazila imali smo i Argentinu, onda vidiš, čekaj ljudi, šta je ovo. U tom jednom putovanju imaš dva svetska prvaka, šta bi više čovek poželeo. I mi smo imali dobru reprezentaciju, ali nismo bili uigrani. Nismo imali vremena za neke treninge. Imali smo malo dana da se spremimo. Mi smo bili u Srbije, pa smo čekali te velike majstore da dođu, da se spoji to, sve je kratko trajalo. Kad sad ovo pričam, mnogi ne mogu da pojme tu situaciju. Tad je bilo tako. Sećam se gola Branka. Čudo je bio. Šutira čovek tada sa 60 metara. Ti gledaš da li je moguće. Ali dobro, to je takav igrač. Mada, nisam ti ja bio igrač koji je obraćao puno pažnje na protivnika. Bilo mi je bitno s kim ja igram. Znaš, igraš sa Dejom, sa Piksijem...Igrao sam ja pre protiv njih a tada sam bio s njima. Veliki igrači.

GLAS: Da li i Vi kao i Vaši nekadašnji saigrači pamtite let do Južne Amerike? 

GOVEDARICA: Da, bio je pun avion. Posle toliko godina reprezentacija izlazi, pa još idemo na megdan svetskom prvaku, pa velikoj Argentini. To je bio cirkus od neke putanje kojom smo išli. Sad kad razmišljam, iz ove perspektive, možda ljudi nisu mogli da nađu drugačiji avion, drugačiji put. Putovali smo dole 24 sata. Sletali smo tamo, ovamo. Tad nismo to shvatali. Pola reprezentacije je bilo napolju, oni su navikli na nešto drugo, nama je bilo interesantno, prvi put izlaziš, nisam ni obraćao pažnju ko je sve u avionu. Bio je baš pun avion.

GLAS: Ovdašnji ljubitelji fudbala upamtili su Vas kada ste igrali za Vojvodinu. Bili ste dio generacije "lala" koja je u sezoni 1994/1995 bila jesenji šampion, a na kraju završila kao treća iza Crvene zvezde i Partizana.  

GOVEDARICA: Jedna dobra generacija. Bilo je dosta potencijalnih reprezentativaca, Aleksandar Kocić, Goran Šaula, Radoslav Samardžić, Miodrag Pantelić, i ja među njima. Ne smem zaboraviti ni Dragana Radojičića, Mikija Vukotića...Ranije je bio i Amir Teligović...

GLAS: Nakon završetka Vojvodina je otišla na turneju u Holandiju gdje ste, između ostalog, odmjerili snagu protiv Ajaksa. Koliko Vam je značila ta turneja? 

GOVEDARICA: Tada su oni osvojili Ligu šampiona. Izgubili smo sa 3:2, ali smo baš dobro odigrali. Bila je to ona njihova dobra generacija sa Edvinom van der Sarom, sa Patrikom Klajvertom, mislim da je tada i Frank Rajkard završavao karijeru, bila su i braća De Bur, vodio ih je Luj van Gal. Značila nam je ta turneja u Holandiji, bila nam je bitna posle nekog izlaska iz sankcija, nemogućnosti izlaženja napolje i nemogućnosti da se odmjeriš sa nekim evropskim ekipama. Prvi put smo tada dobili neku šansu...Da li je to bilo da smo mi stvarno bili dobri ili smo pojedinačno hteli da se pokažemo, nemam pojma. Uglavnom, bilo je dobro iskustvo.

GLAS: Trener Vam je bio sad, nažalost, pokojni Milorad Kosanović. Kako pamtite popularnog Kosana? 

GOVEDARICA: Kosan je imao priču, onako dosta je pozitivan lik. Ima veliko znanje, i posle kroz školovanje, mogli smo bolje da se upoznamo sa njegovim znanjem. Najvažnije od svega, dobar je lik koji zna da ti prenese sve što zna, šmeker je. Zna da se postavi, da ti na neki određen način kaže ono što misli. Nije bio prek, bio je kao, recimo, kao stariji brat, drugar, otprilike tako. Nije trenirao strogoću... Imao je i on nekih izliva ljutine, ali u principu je bio veoma tolerantan prema nama. Prvi put kod njega smo igrali sa četvoricom igrača pozadi. To nije nikad rađeno u Jugoslaviji pre toga. On je, mislim, jedan od retkih koji je to počeo, pa nam nije išlo, pa je ponovo to vratio. Navikavali smo se tada na igru bez libera. On je uveo te inovacije kod nas. Ali problem je bio, igrati samo domaću ligu bez međunarodnih utakmica, zbog sankcija. Težak je to period, besparica, opšta situacija u državi, loša...Ta neka moja generacija propustila je dosta, propustili smo raniji odlazak u inostranstvo, da se ranije pripremimo za neke ozbiljnije stvari, koje su već tada bile u Evropi. A bilo je kod nas dobrih igrača, ne samo u Vojvodini, već i u Zvezdi i Partizanu, Radu, Zemunu, bio je jedno vreme tu i Borac iz Banjaluke, i on se takmičio mislim u Kostolcu...

GLAS: Kakve uspomene nosite iz Holandije? U februaru 1996. godine iz Vojvodine otišli ste u Volendam.  

GOVEDARICA: Trebalo je da ja idem i u Španiju, imao sam i ponude za Englesku, pa se to nešto izjalovilo. Počeo sam da igram za reprezentaciju. U principu ja sam 1996. godine u januaru već bio sit svega. Imao sam 25, 26 godina. Već je trebalo negde da idem. Momci mog godišta većina njih su već otišli, da li šest meseci ili godinu dana ranije. Recimo, Vesko Mihajlović je otišao na Kipar, godinu i po dana ranije. Šta da ti kažem, igrali smo ovde bukvalno za ništa u Voši. Generalno tako je bilo u celom srpskom fudbalu. Meni je bilo žao što nisam ranije došao u Holandiju. Recimo da sam otišao s dvadesetak godina... Meni se svidelo, brzo sam se uklopio. Bilo je dosta momaka iz Srbije u Holandiji, Radoslav Samardžić, Ivica Vukov, Deki Čurović... U jednom momentu gore nas je bilo 13 sa ovih prostora. I svi su igrali, niko nije sedeo na klupi.

GLAS: Uslijedila je avantura u Lećeu.  

GOVEDARICA: Možda sam napravio grešku prelaskom u Leće. U Lećeu sam bio skoro dve godine. Možda je trebalo da odem u neki drugi klub. Već se videlo da je Leće preodređeno za ispadanje. To otprilike znaš već u trećem-četvrtom kolu. Ja sam stigao baš u trećem kolu, početkom septembra. Imao sam ponuda od nekih drugih italijanskih klubova, ispalo je to Leće. Ne da se nisam snašao. Prvih šest meseci je bilo okej. Ali kad je već bilo jasno da smo glavni kandidati iz ispadanje, onda je postajalo sve teže i teže. Promenjen je i trener. Bio je Đezare Prandeli, tada početnik i nije išlo. Nismo imali mi ni neki tim. Uglavnom nismo imali ni budžet da dovedemo još neke igrače da opstanemo. Prvih šest, sedam meseci bilo je lepo, imaš poraza, imaš pobjeda, ali tu si. I Nenad Sakić je bio sa mnom u Lećeu. On je bio naš najbolji igrač. Da se vratim na priču posle negde kad se videlo da smo mi "gotovi", onda je počela nervoza među igračima... Ostao sam još šest meseci, posle Svetskog prvenstva, igrao Drugu ligu. Bio sam nešto malo povređen, nisam puno ni igrao. Hteo sam da idem, nije mi se ostajalo. Trebao preći u neki drugi klub, međutim nisam mogao da čekam. Hteo sam da odem i raskinuo sam ugovor s Lećeom. Vratio sam se u Srbiju, bio ovde mesec, dva slobodan.

GLAS: Ponovo ste se posle vratili u Holandiju, nova destinacija bio je RKC, a potom i NEC iz Nijemagena.   

GOVEDARICA: U RKC-u sam bio najduže, četiri i po godine. Posljednje dvije godine u Holandiji sam igrao u NEC-u. Davao sam i neke golove tamo. Recimo Ajaksu. Pogađao sam iako sam bio zadnji vezni igrač. Vukla me lopta napred. Nekada iskoristiš neki prekid, nekada ti "sedne" lopta na šut. U principu davao sam po pet-šest golova po sezoni.

GLAS: Karijeru ste završili u Vojvodini. Kakve su Vam uspomene? Pisalo se tada da ste u Voši "kupili prase i nahranili gladne drugove".

GOVEDARICA: Ima istine, ali ne bih o tome. Bio je to jedan ružan period stvarno ružan. Ne pamtim ga po lepom. I ti ljudi koji su bili tad u Vojvodini, to je sve... Nije bilo dobro. Da su voleli Vojvodinu ne bi dozvolili da se tako nešto desi. Igrači nisu imali ništa u restoranu. Nisu bili ni plaćeni, ništa. Ni minimalac neki nisu mogli da ostvare. Tako da, taj period tih šest meseci, sedam, koliko sam izdržao, bilo je katastrofa. Zažalio sam što sam se vratio. Mogao sam još da ostanem recimo šest meseci, godinu dana u Holandiji ili da nađem neki drugi klub. Ali ja sam iz Vojvodine otišao i u nju sam se vratio. To je moj klub. Proleter iz Zrenjanina se ugasio i ostala je Vojvodina.

GLAS: Ostaje li žal zbog toga što se ugasio Proleter iz Zrenjanina?

GOVEDARICA: Kako da ne! Kad pogledaš samo koju istoriju je imao taj klub i koliko dobrih igrača je izbacio. Ljudi se zaprepaste nad sudbinom Proletera. Sreća, ima jedan čovek u Zrenjaninu, Moca se zove, novinar radi u Gradskom fudbalskom savezu Zrenjanina. Iz Sarajeva je inače. On je dugo pratio Proletar. Čovek koji voli Proletar više od svega. I sreća pa je mnogo tih stvari o klubu sačuvao u nekom svom, kako bih rekao, privatnom angažmanu. Inače, ko zna gde bi sve to završilo. Ima raznih priča da su bacali te slike i tako. Žao mi je zbog toga svega. Zrenjanin je moj grad, tamo sam rođen. Tamo sam ja naučio sve što znam o fudbalu, dao mi je otvoren put za nastavak karijere.

GLAS: Šta radite danas?

GOVEDARICA: Trenutno sam u Srbiji, bio sam dugo u Kini i tamo radio jedno šest-sedam godina. Zahvatila me je korona tamo, pa to je ispalo i skoro osam godina. Radio sam tri godine sa Piksijem u Guangžou, pa onda u jednoj tamošnjoj akademiji tri i po godine. Počela je korona posle, bio sam u jednom drugoligašu. Dugo sam radio i u FS Srbije. I onda sam došao ovde, malo odmaram i tražim novi angažman.

Gacko

GLAS: Vi ste porijeklom iz Republike Srpske. Dođete li u ove krajeve?

GOVEDARICA: Moji otac i majka su došli iz Gacka sredinom šezdesetih, neke 1965. godine u mesto kod Zrenjanina, Sutjeska. Tu je ćale imao strica, koji je bio kolonista. I moji su tu ostali. Ali moja baba i deda su bili u Gacku. I sa majčine i s očeve strane. Majka mi je od Košutića, ćale Govedarica. U pitanju je najveća, najbrojnija familija u Gacku. Sva letovanja i zimovanja uglavnom sam provodio u Gacku. More malo i hajde u Gacko. I sad dolazim, godišnje jedanput, dvaput, po dva-tri dana idem u Gacko. I dalje dole imam brojnu rodbinu, puno braće…Volim da odem dole, vuče me neka mladost, uzmem auto pa se vozim putevima gde sam kao klinac šetao. Sve to obilazim onako za svoju dušu, što bi se reklo. Opušta me kad odem dole, uvek sam išao, čak i za vreme ratnih dešavanja. Volim Gacko.

 

"Neki paori"

GLAS: Kako Vam se čini pjesma koju su o Vama spjevali momci iz grupe "Neki paori"?

GOVEDARICA: Puštali su mi pesmu. Nemam pojma kako je došlo to do mene. Ima dosta godina već. Ne znam ko mi je to pokazao, nešto privatno. Ha-ha-ha simpatično, momci se zezaju. Odakle sam im ja pao na pamet. Nemam pojma. Možda je zbog prezimena. Moje prezime je specifično, sportski, ali ima ga i u politici, neko ga voli, neko ga ne voli ha-ha-ha. Možda u Banjaluci ne bi voleli baš da ga čuju ha-ha-ha.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.