Дарко Малетић за "Глас Српске": Борац и Вележ заувијек у срцу

Дарко Пашагић
Додај glassrpske.com као Гугл извор
Фото: Дарко Малетић за "Глас Српске": Борац и Вележ заувијек у срцу

БАЊАЛУКА - Некадашњи деснокрилни фудбалер Дарко Малетић у разговору за "Глас Српске" дотакао се бројних тема и нагласио да ће матични Борац и мостарски Вележ бити два клуба која ће заувијек носити у срцу.

Факти

  • Био члан шампионске генерације Борца
  • Освајао титуле с Партизаном
  • Гол против Албаније најљепши тренутак каријере

Играо је у Словенији, Аустрији, Русији, Румунији, Србији, Њемачкој и Казахстану, носио дрес репрезентације БиХ и био фудбалер који је свагдје гдје је боравио остављао дубок траг. По завршетку каријере почео се бавити тренерским послом, а данас је члан стручног штаба Вележа. Прошао је у фудбалском смислу свашта, али двије ствари су дубоко прирасле срцу.

- Борац је клуб у коме сам поникао и стекао афирмацију, а у Вележу сам наишао на такву љубав и постао први фудбалер који није из Мостара, а да је носио капитенску траку. То остаје урезано у памћењу за читав живот и никада се не заборавља - рекао је на почетку разговора овај 46-годишњак. А још као дјечачић почео је да са оцем одлази на Градски стадион у Бањалуци и прати утакмице Борца.

- Све је почело када је Борац освојио Куп Југославије и наредне сезоне се пласирао у Прву лигу Југославије. Тада је владала еуфорија у, стадион је готово стално био пун. Сјећам се утакмице против Пролетера из Зрењанина. Увијек сам ишао на исток са оцем, али због предострожности, велике гужве тај пута сам ишао са тетком на запад. Свака од тих утакмица су били посебан доживљај - нагласио је Малетић.

Почео са девет година

Почео је да тренира фудбал са девет година.

- Први тренер ми је био Зоран Смилески. Једва сам чекао када ће бити сљедећи тренинг. Све је било супер до 1992. године, али су тада настали проблеми. Тренирало се ријетко, неки од тренера су били на ратишту. Услови су били веома лоши, а нас је спасавала Лига младих, која се играла негдје од 1992. до 1995. године, Није било сениорских такмичења, а ми смо играли неку Регионалну лигу Градишка-Приједор-Прњавор. Остали су ми у сјећању омладински турнири у Ваљеву и Вуковару, гдје сам ишао да играм као члан селекције Републике Српске. Док сам играо у кадетској конкуренцији било је и одлазака до Београда, гдје смо играли пријатељске утакмице. Тешка времена за одрастање, а тек за спорт - присјетио се Малетић.

Прву сениорску утакмицу одиграо је на припремама у Грчкој.

- Било је то почетком 1997. године на припремама. Имао сам нешто више од 16 година, а противник је био славни Олимпијакос. Нисам провео пуно времена на терену, али то се не заборавља. Званичан сениорски деби сам имао годину дана касније, а ако ме памћење не вара противник је била Слога Трн - наставио је Малетић.

Те прве године сениорске каријере биле су веома тешке.

- Борац се послије играња у Србији вратио у Бањалуку и играо Прву лигу Републике Српске. Она је била подијељена на група запад и исток, потом је постала заједничка, а путовања су била јако тешка. Да би дошли рецимо до Сокоца, Источног Сарајева, Гацка, Требиња морало се путовати около. Сјећам се и прве премије. Наиме, те 1999. године сам служио војску, али сам играо утакмице. Тако смо у Брчком побиједили Јединство са 5:0, постигао сам први погодак, а један од спонзора клуба био је угледни привредник Славко Рогуљић, који нам је подијелио премије од по 200 марака. Био је то велики износ. Знам да сам од тог новца насуо пун резервоар у голфа двојку, који сам тада возио. Било је то нешто необично, јер сам обично сипао 10 или 20 марака - рекао је кроз смијех Малетић. У Првој лиги Републике Српске играо је три сезоне.

Шампионска титула 

- Та посљедња била је једна од најбољих у каријери и то ми је била препорука за одлазак у бечки Рапид. Посљедњу годину имали смо сјајну екипу. Остаје жал што се тада није играла заједничка лига, јер би сигурно били у врху. Са клупе нас је предводио сјајни тренер, на жалост покојни Драган Вукша, који је сјајно посложио екипу. Било је ту доста фудбалера који су направили добре каријере. Играли смо одлично, за гол више, освојили и прву шампионску титулу. Остао ми је у сјећању градски дерби против БСК-а одигран пред неких десетак хиљада људи - рекао је Малетић.

Услиједио је за многе неочекивани прелазак у Рапид у љето 2001. године.

- Добре игре нису остале незапажене и стигао је позив из Аустрије. Отишао сам на пробу и постигао гол на пријатељској утакмици. Одмах сам потписао уговор помало чудан (шест мјесеци плус двије године). Кренуо са одлично и одмах против Штурма из Граца сам проглашен за играча утакмице. Тада сам добио позив за младу репрезентацију. На припремама сам се повриједио, услиједила су два мјесеца паузе. Вратио сам се слабији, у међувремену се промијенио тренер и дошао је Лотар Матеус. Послије шест мјесеци није искоришћена клаузула о продужењу уговора и отишао сам у Словенију - истакао је Малетић.

Међутим остало је упамћено да је послије само три мјесеца играња по теренима Републике Српске заиграо на Парку принчева.

- Помало невјероватно звучи да сам послије путешествија по Српској играјући против Гласинца у Сокоцу, Младости у Гацку... заиграо у Купу УЕФА, против Космоса из Сан Марина, београдског Партизана, а онда круна против ПСЖ-а. То је нешто о чему нисам могао ни да сањам и сигурно је да ми је тај 18. октобар 2001. остао у сјећању. Париз, Парк принчева, ПСЖ у чијим редовима су тада били Роналдињо, садашњи тренер Арсенала Микел Артета, Николас Ањелка, Габријел Хајнце, садашњи селектор САД Маурисио Покетино.... Иако смо изгубили са 0:4 то је за мене остало непроцјењиво искуство - наставио је Малетић.

По истеку шест мјесеци у Рапиду услиједила је понуда из Словеније, односно из цељског Публикума (данас Цеље).

- Сигурно корак уназад. Тако је у животу, али и у фудбалу. Све је ишло ка томе да ћу послије годину дана направити знатно већи трансфер, али се на крају све изјаловило. Дошао сам у Цеље, у мали клуб у односу на Рапид. Био је то за мене велики шок и дуго ми је требало да се привикнем. Тек другу годину уговора у Публикуму сам одиграо добро. Играли смо финале Купа, борили се за титулу са Марибором до посљедњег кола и те добре партије су ми отвориле врата новог трансфера - нагласио је Малетић.

Прелазак у Зенит

Почетком 2004. године тада већ 23-годишњи фудбалер добио је сјајну прилику.

- Биле су то године када је руски фудбал био у великој експанзији, тако да је прелазак у Зенит из Санкт Петербурга био пун погодак. Скаути су ме забиљежили шест мјесеци раније током финала Купа Словеније против Олимпије, али сам остао да играмо Европу. Избацили смо Беласицу из Сјеверне Македоније, а онда смо елиминисани од Макаби Хаифе. Дошла је зима и отишао сам у Русију, Можда сам погријешио, јер нисам размишљао колико је јака конкуренција. Тада су у клубу били двојица страшних Руса Андреј Аршавин, Александр Кержаков, можда и њихови најбољи играчи у 21. вијеку, био је ту Словак Мартин Шкртел, који је касније годинама играо у Ливерпулу... Првих годину дана нисам пуно играо и тражио сам позајмицу. Отишао сам у Шињик из Јарославља и тамо сам играо годину дана. Вратио сам се у Зенит, али је било јасно да се не могу изборити за минутажу - наставио је Малетић. Услиједио је прекид сарадње са Русима и неочекиван одлазак у Румунију, односно у Васлуи.

- У том клубу сам био само три мјесеца, која сам одмах пожелио да заборавим. Дошао сам у тотално неорганизован клуб, који је тек ушао из Друге лиге. Испало је да су тражили десног бека, а не десно крило. Све у свему период којег се не сјећам по добру - истакао је Малетић.

Титуле у Партизану

Стигао је позив из београдског Партизана у којем је провео наредне двије и по године, које су били најплодоносније у његовој каријери.

- Могу слободно да кажем двије и по сјајне године. Прва можда и не толико добра, јер је клуб био у транзицији, али доласком Мирослава Ђукића све су се ствари посложиле. Одлично смо стартовали, услиједио је европски двомеч са Зрињским у којем смо славили са 11:1 (6:1 у Мостару, 5:0 у Београду), али и наша дисквалификација с међународне сцене због нереда навијача на стадиону "Под Бијелим бријегом". Послије тога Ђукић је отишао, а дошао је Славиша Јокановић, који је послије дужег времена вратио титулу. Све у свему веома лијеп период у којем сам се увјерио колико је Партизан велики клуб, прави фудбалски гигант. То што сам био дио тог клуба за мене је била велика сатисфакција и част ми је што сам носио "црно-бијели" дрес - изјавио је Малетић.

Осврнуо се још једном на дисквалификацију Партизана послије нереда у Мостару.

- Свима нам је то јако тешко пало, јер смо имали сјајну екипу у којој су били Стеван Јоветић, Антонио Рукавина, Жука, Мореира, Зоран Бамби Тошић, Иван Обрадовић, Ламин Дијара, голман Дарко Божовић. За ту утакмицу у Мостару везана је и једна анегдота. Наиме власник Васлуија је био бивши фудбалски судија, који је у међувремену прешао у делегате. И баш он је био делегат у Мостару. Пошто сам га знао људи из Партизана су ми рекли да покушам да утичем на њега. Пришао сам му, попричали смо, али није успјело. На жалост остали смо без Европе, али остало је упамћено да сам у оба меча постигао по гол - присјетио се Малетић.

Добре игре у Партизану донијеле су ангажман у њемачки ТУС Кобленц.

- Они су тада играли другу лигу, популарну "цвајту", али то је било сјајно искуство. Фантастични услови, препуни стадиони су нешто што се не заборавља. Нажалост у другој сезони уговора испали смо у Трећу лигу, а то је значило и аутоматски прекид сарадње, јер су трећелигашки клубови имали аматерски статус - рекао је Малетић.

Послије пуних девет година вратио се у Бањалуку и прихватио позив Борца у којем су тада стварали шампионску екипу.

- Борац се тада појавио као кандидат за титулу, а искрен да будем пожелио сам се куће, родитеља, пријатеља. Био је то и мој први сусрет са заједничком лигом, односно Премијер лигом у којој су играли и клубови из Републике Српске и ФБиХ. Вратио сам се на мјесто гдје је све почело, али је одмах по доласку било јасно да се много тога промијенило у тих девет година. Имали смо одличну екипу, а титулу смо овјерили голом Милана Ступара на "Грбавици", који нам је донио побједу и недостижну предност над Жељезничаром, а Сарајлије су нам биле једини конкурент у борби за титулу. Сви смо били пресрећни, а посебно памтим дочек навијача. То је мени који сам дијете Борца стварно пуно значило. Тако сам послије десет година и титуле првака Републике Српске 2001, освојио сам Борцем и титулу првака БиХ 2011. године - са смијешком се присјетио Малетић.

Послије годину дана проведених у Борцу одлучио је да још једном окуша срећу у иностранству и то у далеком Казахстану, гдје је играо годину дана за Актобе и шест мјесеци за Иртиш.

- Тада сам био члан репрезентације и добио сам позив из Казахстана, који се није могао одбити. Желио сам да ријешим још нека животна питања и одмах да кажем да се нисам покајао. Много ми је помогло познавање руског језика и веома брзо сам се уклопио. Стадиони су били пуни, играо сам за велики клуб, услови фантастични. Све у свему прелијепо искуство – наставио је Малетић. Услиједио је трећи долазак у Борац, а онда послије само шест мјесеци помало неочекиван одлазак у мостарски Вележ.

Капитен у Вележу

- У међувремену сам постао отац и план је био да више не идем из Борца. Међутим, ситуација у клубу била је лоша. Табеларно је изборена Европа, али није добијена лиценца. Тада сам већ размишљао да завршим каријеру и одлучио са да одем из клуба. Стигао је позив из Мостара, одакле су ме звали и раније. Послије разговора са супругом смо одлучили да прихватим и тамо сам остао наредне двије и по године. Послије Бањалуке Мостар је град који ми је највише дао и показао толико љубави да то никада нећу заборавити. Вележ је фудбалски великан, а имао сам част да будем први капитен овог клуба, који није Мостарац. Велика је то ствар. Можда тада играјући за Вележ нисам пружао партије као неколико година раније, али сам у сваку утакмицу улазио максимално мотивисан да оправдам указано повјерење. То су људи препознали и зато сам се толико зближио са Вележом, људима у њему, навијачима... Послије те двије и по године вратио сам се у Борац почетком 2016. године. Играо сам стандардно у том другом дијелу сезоне, али на жалост послије ремија против Витеза у посљедњем колу испали смо из елите и морали смо се вратити у Прву лигу Републике Српске. Био сам још шест мјесеци у клубу, али због повреде нисам играо и онда сам одлучио да је то крај - нагласио је Малетић.

Бањалучанин са поносом истиче да је имао и 18 наступа за репрезентацију БиХ, а међу ривалима су били Француска, Португалија и Бразил.

- То је круна каријере. Можда сам био дио и најбоље генерације у историји репрезентације. Учествовао сам у одрастању неких клинаца. Ту првенствено мислим на Едина Џеку и Миралема Пјанића. Џеко је дебитовао два и по мјесеца послије мене, практично када и ја, Пјанић се појавио нешто касније. Звјездан Мисимовић је већ играо за репрезентацију, као и Ведад Ибишевић. Можда и највећи играчи у историји фудбала БиХ и поносан сам што сам са њима дијелио свлачионицу. Неке од најљепших успомена у каријери везани су мечеве против Француске, Португалије, Бразила и дуеле против Карима Бенземе, Кристијана Роналда, Неимара. Моја опроштајна утакмица била је баш против Бразила у којем су тада поред Неимара играли Роналдињо, Марсело, Давид Луиз... - наставио је Малетић.

Већ при крају фудбалске каријере почео је тренерски да се усавршава и данас има профи А лиценцу.

- Огромна је разлика између фудбалера и тренера. Када си играч размишљаш само о себи, како ћеш да будеш што бољи, а када си тренер бринеш о 20,25 фудбалера које треба уклопити у цјелину. Мој тренерски пут је ишао из Карановца, који је тада био Друга лига Српске, потом сам био помоћник у Борцу, када је тренер био Бранислав Крунић. Тренирао сам Лакташе, Љубић, Слободу из Мркоњић Града, бањалучки Жељезничар, градишку Козару. Био помоћни тренер Вележа, водио једну утакмицу први тим у коме сам забиљежио побједу, сада сам у стручном штабу Мостараца. Желим да напредујем и вјерујем да ће тако и бити - рекао је Малетић.

Признаје да као фудбалер није остварио све жеље.

- Увијек се по окончању каријере размишља да ли је и шта је могло боље. Двије неостварене жеље остале су неодлазак на Европско првенство, када нас је у мечу против Француске дијелило десетак минута и чувени пенал који је скривио Емир Спахић, те пораз од Португалије у баражу. Друга је што у Зениту нисам оставио дубљи траг, јер сам одиграо само пет, шест утакмица. Међутим, чињеница да сам био дио тог великана чини ме изузетно поносним - истакао је Малетић.

Било је много лијепих тренутака у каријери, али један се по њему издваја.

- Играње за Партизан, меч против Француске, бараж против Португалије, дуели против Неимара, титуле са Партизаном и Борцем, два гола у два меча против Зрињског у Европи... све су то тренуци који су ми пуно значили, а значе ми и данас. Међутим, погодак за репрезентацију у дуелу против Албаније је за мене најљепши тренутак у каријери - додао је на крају Малетић.

Насљедник

Дарко Малетић није оптерећен да неко од његових насљедника (има кћерку и сина) буде спортиста.

- Син ми има 11 година и тренира фудбал, али нисам оптерећен тиме да мора постати професионални фудбалер. Трудим се да му подијелим савјет кад год могу, идемо често на утакмице репрезентације, Партизана, али били смо и у Бечу када је Борац играо против Рапида. Најважније ми је да ми дјеца буду здрави и поштени људи, а остало ће доћи само по себи - истакао је Малетић.

Јоветић

Док је играо за Партизан, дружио се Стеваном Јоветићем.

- Када сам дошао у Београд Јоветић је пребачен из омладинаца Партизана у први тим и почели смо да се дружимо, а разлог је био што је он био јако добар са на жалост покојним Бањалучанином Срђаном Качаром. Када се десила његова погибија били смо на припремама у Дубаију, а касније ме Јоветић замолио да заједно са њим и његовим оцем посјетимо гроб Качара, који је сахрањен на гробљу "Свети Пантелија" у Бањалуци. Јоветић ми је био гост и на свадби 2010. године, када је већ био играч Фјорентине. Иако су били на турнеји по Канади одмах по повратку је дошао у Бањалуку. Када се појавио са својом препознатљивом фризуром сви моји гости су хтјели да се сликају са њим, па чак су у салу долазила и дјеца са оближњег игралишта. И дан данас смо у контакту, повремено се и видимо, све у свему једно прелијепо дружење - истакао је Малетић.

Најбољи другови

Играјући у бројним клубовима стекао је бројна другарства.

- У контакту сам сам са бројним играчима Партизана прије свих Антонијом Рукавином, Иваном Обрадовићем, Гораном Тробоком. Често играмо ветеранске утакмице. Наравно ту су и бројни другари из Борца. У контакту сам са бившим саиграчима из репрезентације Едином Џеком, Миралемом Пјанићем, а Ведад Ибишевић ми је недавно честитао када сам водећи Вележ са клупе савладао Сарајево. Ипак, издвојио бих тројицу најбољих другова. То су Драган Чадиковски са којим сам играо у чак четири клуба: Цељу, Зениту, Партизану и Вележу, бивши репрезентативац Словеније, а сада помоћник селектора ове земље Боштјана Цесара, Александар Радосављевић и Владан Грујић са којим сам фудбалски одрастао у Борцу, а постали смо и кумови - нагласио је Малетић.

 

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.