Фудбал
Фото: ГС
ДОБОЈ - Долазак Ричмонда Боаћија у Добој усталасао је регион. Фудбалер таквог калибра и "си-вија" још није шпартао теренима Премијер лиге БиХ. Међутим, на деби некадашњег фудбалера Црвене звезде у дресу Слоге још се чека.
Бригу о репрезентативцу Гане води Синиша Ћебић. Искусни стручњак, некадашњи шеф медицинског тима Борца одскора исти посао ради у Слоги. У његовом "Спортруму" затекли смо и репрезентативца Гане са којим Ћебић интензивно ради и поручује да ће се Боаћи већ ове седмице прикључити тренинзима првог тима Слоге, а након репрезентативне паузе биће спреман да дебитује за премијерлигаша из Добоја.
Убојити голгетер, након једног од третмана са Ћебићем одвојио је вријеме за интервју за "Глас Српске". Похвалио је услове које има за опоравак у Бањалуци и поручио да једва чека да се представи навијачима Слоге. Причао нам је о најљепшем периоду у каријери - годинама проведеним на "Маракани" те жељама у будућности. Оно што је најбитније за Боаћија је да је здрав и као такав највећа је напаст за све голмане.
- Осјећам се одлично. Рад са Синишом је невјероватно искуство. Мислио сам да ће ми требати више времена за опоравак, али послије његовог третмана, већ након три, четири дана осјећао сам се боље. Један је од најбољих стручњака са којима сам радио. Ако се икад вратим у Звезду, ако ме Звездан Терзић позове, повешћу га са собом. Стварно ћу им рећи да доведу Ћебу, јер мислим да нема бољег од њега - истакао је Боаћи.
ГЛАС: Како су Вас примили у Слоги? Тамо је и доста бивших играча Црвене звезде.
БОАЋИ: Сјајно сам примљен у Добоју. Сви су веома љубазни и желе да ми помогну. Драго ми је што су са мном Дејан Видић, Милан Милановић и Бојан Павловић, момци који су играли у Звезди. Црвена звезда је моја друга кућа. Јесам одрастао у Италији, родио се у Гани, али Србија је нешто посебно, заиста сам уживао у Београду. Павловић је сјајан тип. Доста причамо о Звезди. Са Милановићем највише причам на италијанском. Причамо о свему.
ГЛАС: Можете ли навијачима Слоге обећати колико ћете дати голова?
БОАЋИ: Не волим обећавати голове. Знам је да имам дар од Бога да их дајем и он ће ми помоћи да постигнем голове. Не волим рећи даћу пет, десет комада. Не свиђа ми се то. Вјерујем у Бога. Он ме увијек пошаље на право мјесто, у право вријеме, да дам гол. У свим клубовима сам тресао мреже, радићу то и у дресу Слоге. Сви који ме знају, овдје на Балкану, знају да живим од голова. Молим се Богу да наставим то да радим и у дресу Слоге.
ГЛАС: Навијачи, са ових наших простора, највише Вас памте из периода док сте играли за Црвену звезду. Који Вам је омиљени гол у "црвено-бијелом" дресу?
БОАЋИ: Гол у Келну је један од мојих омиљених. Зашто? Па зато што је био са велике удаљености, а и вратили смо се са велика три бода у Београд. Фантастично сам се осјећао послије тог гола. Међутим, увијек то истичем, ништа не бих могао без мојих саиграча. Имао сам сјајне момке иза себе, Гелора Кангу, Ненада Крстичића... Имао сам сјајне саиграче, стручни штаб, предсједника, генералног директора којег много волим, Звездана Терзића. Сви они су ми помогли да постанем Боћко којег данас знате. Били смо група страшно добрих момака. Звезда је породица. Навијачи Звезде су нешто посебно, посебна прича. Давали су нам невјероватну енергију, били велика подршка. Без њих то не би било то. Не желим све заслуге за урађено у Београду да припишем себи. Увијек кажем да нисам нико без тима, без мојих саиграча и свих у клубу и око њега. Хоћу да кажем и то да сам сваки гол који сам постигао некоме посветио, својој мајци, браћи...
ГЛАС: Једно од најневјероватнијих искустава које сте имали са Црвеном звездом је меч у Копенхагену, гдје сте затресли мрежу и присуствовали невиђеној пенал серији.
БОАЋИ: Сјећам се да сам заборавио пасош када смо ишли у Копенхаген. Екипа је отишла без мене. Ја сам сутрадан дошао у Данску. Са мном је био наш менаџер, организатор путовања Мирко Абрамовић. Рекао сам му да ћу дати гол у Копенхагену. Упитао ме је: "Како знаш"? Рекао сам да не знам, али да ћу га дати. Имао сам неки осјећај, просто, кад год нешто забрљам, урадим нешто добро након тога. Чак сам му рекао да ћу га дати у 17. минуту. Тако је и било, на асистенцију Марка Марина дао сам гол у том 17. минуту. Невјероватно?! Нисам могао да одиграм цијелу утакмицу, јер сам се мучио са тетивом. Сјећам се и оних пенала. Молио сам се Богу за нашег голмана Милана Борјана. Иначе, никад не радим те ствари, али прије пенал серије, нешто ми је рекло: "Вјерујеш у Бога, моли се за голмана". Чуо сам то, као да ми неко прича на уши: "Моли се за голмана, он ће донијети побједу". Стварно сам се молио за Борјана. Вјерујем у Бога, ако он каже да морамо да се пласирамо даље, пласираћемо се. Борјан је одбранио три пенала и био сам веома срећан. Сви смо дали све од себе и успјели смо, хвала Богу. Моја веза са Звездом је јака. Нисам знао хоћу ли наставити каријеру, али сада желим да играм. Морам од нечега почети повратак. Знам да ћу за годину дана играти добро као и прије. И ако негдје треба да завршим каријеру, волио бих да то буде у Звезди. Само још једном да обучем Звездин дрес па могу и да окачим копачке о клин.
ГЛАС: Неколико пута сте били кобни и за Партизан. Да ли је она лопта у 158. дербију прешла гол-линију, код Вашег поготка у мрежи Владимира Стојковића?
БОАЋИ: Он зна да ли је прешла или није ха-ха-ха. Иначе, добри смо пријатељи. Заједно смо тренирали код Андрије Милутиновића. Срели смо се два дана послије тог дербија код Андрије у теретани. Када је ушао, назвао сам га Мустафа. Смијао се и он. Рекао сам му: "Стојковићу, велики си лажов, била је два метра иза линије". Одговорио ми је: "Брате, ја сам голман". Сви су видјели да је лопта ушла у гол. Шалу на страну, невјероватан је голман.
ГЛАС: За навијаче Црвене звезде Ви сте један од највољенијих странаца који је играо у том клубу.
БОАЋИ: Чуо сам и сјајан је осјећај. Недавно сам био у Београду. Био сам у тржном центру и видио да ме људи воле. Невјероватни су. Не заборављају када дајете све од себе. Тај осјећај ме тјера да наставим даље са фудбалом. Ако Бог да играћу добро и у Добоју. Наредних годину дана надам се да ћу оправдати очекивања и не бих имао ништа против ни да завршим каријеру у овом клубу.
ГЛАС: Радили сте са тројицом тренера у Црвеној звезди. Миодраг Божовић, Владан Милојевић и Дејан Станковић. Први је био Гроф.
БОАЋИ: Један од мојих омиљених тренера. Волим тог типа. Осим што је био веома забаван, он ме је створио и довео у Звезду. Терза и Гроф. Вјеровали су ми. Био сам у Латини. Клуб је испао, банкротирао. Причали су ми о Србији, Звезди, који су за мене тада били непознаница. Чуо сам, додуше, за Црвену звезду. Рекао сам: "Океј, хајде да пробам". Гроф ме је желио. Мислим да су ми рекли да је гледао мој видео и након пет, десет минута је рекао: "Доведите ми овог момка". Био је добар према мени. Гурао ме је, опуштао када је видио да сам напет, да ми не иде. У Звезди сам имао стварно три добра тренера. Нећу да вас лажем.
ГЛАС: Владан Милојевић и Дејан Станковић?
БОАЋИ: Милојевић је невјероватан. Свиђа ми се, волим га зато што је тактички педантан. Прија ми стил игре који преферира. Не смијем да заборавим ни Декија Станковића. Играо сам против њега када сам био млад, док је он био у Интеру. Задивио ме је као тренер. Деки је такође веома добар тактичар. Сва три тренера које сам имао у Звезди су сјајни стручњаци. Тешко ми је рећи који је најбољи.
ГЛАС: Занимљива је прича како сте завршили у Црвеној звезди.
БОАЋИ: Да, то је веома занимљива прича. Вјерујем у Бога и имам људе који се моле за мене. Био сам у својој соби у Латини када ме је бивши агент Оливер Артур позвао и рекао да постоје двије екипе које ме траже, али је и сугерисао да не идем ни у један од тих клубова. Касније ми је јавио да се за мене интересује и један клуб из Србије. Црвена звезда. Мој свештеник ми је рекао: "Иди у тај клуб". Када ми је то рекао, повјеровао сам. Свештеник ми је рекао и да ћу блистати у Звезди. Додао је да ће моје име постати славно. Преломио сам и дошао. Нисам, додуше, разумио тада његове ријечи, али ми у Африци вјерујемо у пророчанства, у чуда, а ја сам био у вези са црквом од дјетињства.
ГЛАС: Како су изгледали Ваши први дани у Црвеној звезди?
БОАЋИ: Сјећам се првог тренинга на Кипру. Дошао сам из Африке, био сам уморан. Једва сам издржао тренинг. Сви су коментарисали, као: "Добар је играч, али не воли да трчи". Већ сутрадан сам се добро показао. Пришао ми је Мичел Доналд и рекао: "Брате, невјероватан си играч". Одговорио сам му: "Био сам и јуче, само био сам уморан. Данас нисам". Другог дана саиграчи су коментарисали: "Е сада имамо доброг нападача". Сви су видјели да сам стварно добар. Мој свештеник се обрадовао што ми је лијепо кренуло, што ме је упутио на добро. Изабрао бих ја било клуб у Италији. Али кад ми је пренио поруку од Бога: "Иди у Србију". Рекао сам: "Само Србија долази у обзир". Познавао сам Бошка Јанковића, он је играо у Звезди, а тамо је био још један мој пријатељ - Фримпонг. Позвао ме је једном телефоном и рекао ми да га је директор Терзић питао за мене, какав сам играч. Фримпо ме је нахвалио, рекао да сам невјероватан. Такође ми је рекао да ће ми бити одлично у Београду, да редовно плаћају, а посебно је похвалио навијаче. Рекао сам: "У реду, идем, јер волим играти за добре навијаче". Понекад изгубите утакмицу, али када их видите како пјевају, добијете додатну енергију и снагу, то вас тјера да дате и више од максимума. Звезда има најбоље навијаче, које сам икада видио.
ГЛАС: Да ли је истина да сте Звезди опростили неких 250.000 евра?
БОАЋИ: Истина је. Постоје посебна веза између мене и Звезде. Волим тај клуб и они мене воле. Све бих урадио за тај клуб. Они су били сјајни према мени и ја сам им морао вратити на неки начин. Ево, Звездан Терзић. Увијек сам говорио да не знам како га други доживљавају, али ја га волим. Супер је тип. Волио бих да нам се путеви поново укрсте. Уколико икад добијем његов позив, радо ћу се вратити у Београд. Чак и ако бих играо у Реалу, увијек би се вратио да каријеру завршим у Звезди или Сасуолу, клубу који такође волим.
Реал
ГЛАС: Да ли је тачно да Вам је омиљена утакмица против Реал Мадрида из периода када сте играли за Елче?
БОАЋИ: Да. Зато што сам играо са једним играчем по имену Гери Родригез. Сада игра у Сиваспору, у Турској. Били смо цимери. Играли смо против Реала. Тренер ме је позвао у канцеларију. Рекао ми је да сам се вратио из репрезентације, да сам уморан, па мисли да би било боље да уђем у другом полувремену. Помислио сам, можда није лоша идеја, ко зна? Вјероватно Бог жели да сједнем на клупу, уђем и постигнем гол. Рекао сам: "Шефе, уради оно што мислиш да је најбоље, ја немам проблем". Тако је и било. Сједимо на клупи Гери и ја, каже он мени: "Губимо 1:0..." Само сам му рекао да не брине. Остало је 15, 20 минута до краја меча. Рекао сам Герију: "Вјеруј ми, ако уђем макар пет минута, даћу гол". Чудно ме је погледао, у фазону, откуд ми толико самопоуздање. Питао ме је зашто толико вјерујем, јер сваки пут када сам му рекао да ћу дати гол - погодио сам. Чак сам му рекао да имам осјећај да ћу дати гол главом. Тако је и било, ушао сам у игру и дао гол главом. Бог ми је нацртао гдје да се појавим, пратио сам то и успио. Ако погледате снимак славља послије тог поготка видјећете црног момка који је клекнуо од среће. Био је то најбољи осјећај који сам искусио у животу.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.
