Fudbal
Foto: GS
DOBOJ - Dolazak Ričmonda Boaćija u Doboj ustalasao je region. Fudbaler takvog kalibra i "si-vija" još nije špartao terenima Premijer lige BiH. Međutim, na debi nekadašnjeg fudbalera Crvene zvezde u dresu Sloge još se čeka.
Brigu o reprezentativcu Gane vodi Siniša Ćebić. Iskusni stručnjak, nekadašnji šef medicinskog tima Borca odskora isti posao radi u Slogi. U njegovom "Sportrumu" zatekli smo i reprezentativca Gane sa kojim Ćebić intenzivno radi i poručuje da će se Boaći već ove sedmice priključiti treninzima prvog tima Sloge, a nakon reprezentativne pauze biće spreman da debituje za premijerligaša iz Doboja.
Ubojiti golgeter, nakon jednog od tretmana sa Ćebićem odvojio je vrijeme za intervju za "Glas Srpske". Pohvalio je uslove koje ima za oporavak u Banjaluci i poručio da jedva čeka da se predstavi navijačima Sloge. Pričao nam je o najljepšem periodu u karijeri - godinama provedenim na "Marakani" te željama u budućnosti. Ono što je najbitnije za Boaćija je da je zdrav i kao takav najveća je napast za sve golmane.
- Osjećam se odlično. Rad sa Sinišom je nevjerovatno iskustvo. Mislio sam da će mi trebati više vremena za oporavak, ali poslije njegovog tretmana, već nakon tri, četiri dana osjećao sam se bolje. Jedan je od najboljih stručnjaka sa kojima sam radio. Ako se ikad vratim u Zvezdu, ako me Zvezdan Terzić pozove, povešću ga sa sobom. Stvarno ću im reći da dovedu Ćebu, jer mislim da nema boljeg od njega - istakao je Boaći.
GLAS: Kako su Vas primili u Slogi? Tamo je i dosta bivših igrača Crvene zvezde.
BOAĆI: Sjajno sam primljen u Doboju. Svi su veoma ljubazni i žele da mi pomognu. Drago mi je što su sa mnom Dejan Vidić, Milan Milanović i Bojan Pavlović, momci koji su igrali u Zvezdi. Crvena zvezda je moja druga kuća. Jesam odrastao u Italiji, rodio se u Gani, ali Srbija je nešto posebno, zaista sam uživao u Beogradu. Pavlović je sjajan tip. Dosta pričamo o Zvezdi. Sa Milanovićem najviše pričam na italijanskom. Pričamo o svemu.
GLAS: Možete li navijačima Sloge obećati koliko ćete dati golova?
BOAĆI: Ne volim obećavati golove. Znam je da imam dar od Boga da ih dajem i on će mi pomoći da postignem golove. Ne volim reći daću pet, deset komada. Ne sviđa mi se to. Vjerujem u Boga. On me uvijek pošalje na pravo mjesto, u pravo vrijeme, da dam gol. U svim klubovima sam tresao mreže, radiću to i u dresu Sloge. Svi koji me znaju, ovdje na Balkanu, znaju da živim od golova. Molim se Bogu da nastavim to da radim i u dresu Sloge.
GLAS: Navijači, sa ovih naših prostora, najviše Vas pamte iz perioda dok ste igrali za Crvenu zvezdu. Koji Vam je omiljeni gol u "crveno-bijelom" dresu?
BOAĆI: Gol u Kelnu je jedan od mojih omiljenih. Zašto? Pa zato što je bio sa velike udaljenosti, a i vratili smo se sa velika tri boda u Beograd. Fantastično sam se osjećao poslije tog gola. Međutim, uvijek to ističem, ništa ne bih mogao bez mojih saigrača. Imao sam sjajne momke iza sebe, Gelora Kangu, Nenada Krstičića... Imao sam sjajne saigrače, stručni štab, predsjednika, generalnog direktora kojeg mnogo volim, Zvezdana Terzića. Svi oni su mi pomogli da postanem Boćko kojeg danas znate. Bili smo grupa strašno dobrih momaka. Zvezda je porodica. Navijači Zvezde su nešto posebno, posebna priča. Davali su nam nevjerovatnu energiju, bili velika podrška. Bez njih to ne bi bilo to. Ne želim sve zasluge za urađeno u Beogradu da pripišem sebi. Uvijek kažem da nisam niko bez tima, bez mojih saigrača i svih u klubu i oko njega. Hoću da kažem i to da sam svaki gol koji sam postigao nekome posvetio, svojoj majci, braći...
GLAS: Jedno od najnevjerovatnijih iskustava koje ste imali sa Crvenom zvezdom je meč u Kopenhagenu, gdje ste zatresli mrežu i prisustvovali neviđenoj penal seriji.
BOAĆI: Sjećam se da sam zaboravio pasoš kada smo išli u Kopenhagen. Ekipa je otišla bez mene. Ja sam sutradan došao u Dansku. Sa mnom je bio naš menadžer, organizator putovanja Mirko Abramović. Rekao sam mu da ću dati gol u Kopenhagenu. Upitao me je: "Kako znaš"? Rekao sam da ne znam, ali da ću ga dati. Imao sam neki osjećaj, prosto, kad god nešto zabrljam, uradim nešto dobro nakon toga. Čak sam mu rekao da ću ga dati u 17. minutu. Tako je i bilo, na asistenciju Marka Marina dao sam gol u tom 17. minutu. Nevjerovatno?! Nisam mogao da odigram cijelu utakmicu, jer sam se mučio sa tetivom. Sjećam se i onih penala. Molio sam se Bogu za našeg golmana Milana Borjana. Inače, nikad ne radim te stvari, ali prije penal serije, nešto mi je reklo: "Vjeruješ u Boga, moli se za golmana". Čuo sam to, kao da mi neko priča na uši: "Moli se za golmana, on će donijeti pobjedu". Stvarno sam se molio za Borjana. Vjerujem u Boga, ako on kaže da moramo da se plasiramo dalje, plasiraćemo se. Borjan je odbranio tri penala i bio sam veoma srećan. Svi smo dali sve od sebe i uspjeli smo, hvala Bogu. Moja veza sa Zvezdom je jaka. Nisam znao hoću li nastaviti karijeru, ali sada želim da igram. Moram od nečega početi povratak. Znam da ću za godinu dana igrati dobro kao i prije. I ako negdje treba da završim karijeru, volio bih da to bude u Zvezdi. Samo još jednom da obučem Zvezdin dres pa mogu i da okačim kopačke o klin.
GLAS: Nekoliko puta ste bili kobni i za Partizan. Da li je ona lopta u 158. derbiju prešla gol-liniju, kod Vašeg pogotka u mreži Vladimira Stojkovića?
BOAĆI: On zna da li je prešla ili nije ha-ha-ha. Inače, dobri smo prijatelji. Zajedno smo trenirali kod Andrije Milutinovića. Sreli smo se dva dana poslije tog derbija kod Andrije u teretani. Kada je ušao, nazvao sam ga Mustafa. Smijao se i on. Rekao sam mu: "Stojkoviću, veliki si lažov, bila je dva metra iza linije". Odgovorio mi je: "Brate, ja sam golman". Svi su vidjeli da je lopta ušla u gol. Šalu na stranu, nevjerovatan je golman.
GLAS: Za navijače Crvene zvezde Vi ste jedan od najvoljenijih stranaca koji je igrao u tom klubu.
BOAĆI: Čuo sam i sjajan je osjećaj. Nedavno sam bio u Beogradu. Bio sam u tržnom centru i vidio da me ljudi vole. Nevjerovatni su. Ne zaboravljaju kada dajete sve od sebe. Taj osjećaj me tjera da nastavim dalje sa fudbalom. Ako Bog da igraću dobro i u Doboju. Narednih godinu dana nadam se da ću opravdati očekivanja i ne bih imao ništa protiv ni da završim karijeru u ovom klubu.
GLAS: Radili ste sa trojicom trenera u Crvenoj zvezdi. Miodrag Božović, Vladan Milojević i Dejan Stanković. Prvi je bio Grof.
BOAĆI: Jedan od mojih omiljenih trenera. Volim tog tipa. Osim što je bio veoma zabavan, on me je stvorio i doveo u Zvezdu. Terza i Grof. Vjerovali su mi. Bio sam u Latini. Klub je ispao, bankrotirao. Pričali su mi o Srbiji, Zvezdi, koji su za mene tada bili nepoznanica. Čuo sam, doduše, za Crvenu zvezdu. Rekao sam: "Okej, hajde da probam". Grof me je želio. Mislim da su mi rekli da je gledao moj video i nakon pet, deset minuta je rekao: "Dovedite mi ovog momka". Bio je dobar prema meni. Gurao me je, opuštao kada je vidio da sam napet, da mi ne ide. U Zvezdi sam imao stvarno tri dobra trenera. Neću da vas lažem.
GLAS: Vladan Milojević i Dejan Stanković?
BOAĆI: Milojević je nevjerovatan. Sviđa mi se, volim ga zato što je taktički pedantan. Prija mi stil igre koji preferira. Ne smijem da zaboravim ni Dekija Stankovića. Igrao sam protiv njega kada sam bio mlad, dok je on bio u Interu. Zadivio me je kao trener. Deki je takođe veoma dobar taktičar. Sva tri trenera koje sam imao u Zvezdi su sjajni stručnjaci. Teško mi je reći koji je najbolji.
GLAS: Zanimljiva je priča kako ste završili u Crvenoj zvezdi.
BOAĆI: Da, to je veoma zanimljiva priča. Vjerujem u Boga i imam ljude koji se mole za mene. Bio sam u svojoj sobi u Latini kada me je bivši agent Oliver Artur pozvao i rekao da postoje dvije ekipe koje me traže, ali je i sugerisao da ne idem ni u jedan od tih klubova. Kasnije mi je javio da se za mene interesuje i jedan klub iz Srbije. Crvena zvezda. Moj sveštenik mi je rekao: "Idi u taj klub". Kada mi je to rekao, povjerovao sam. Sveštenik mi je rekao i da ću blistati u Zvezdi. Dodao je da će moje ime postati slavno. Prelomio sam i došao. Nisam, doduše, razumio tada njegove riječi, ali mi u Africi vjerujemo u proročanstva, u čuda, a ja sam bio u vezi sa crkvom od djetinjstva.
GLAS: Kako su izgledali Vaši prvi dani u Crvenoj zvezdi?
BOAĆI: Sjećam se prvog treninga na Kipru. Došao sam iz Afrike, bio sam umoran. Jedva sam izdržao trening. Svi su komentarisali, kao: "Dobar je igrač, ali ne voli da trči". Već sutradan sam se dobro pokazao. Prišao mi je Mičel Donald i rekao: "Brate, nevjerovatan si igrač". Odgovorio sam mu: "Bio sam i juče, samo bio sam umoran. Danas nisam". Drugog dana saigrači su komentarisali: "E sada imamo dobrog napadača". Svi su vidjeli da sam stvarno dobar. Moj sveštenik se obradovao što mi je lijepo krenulo, što me je uputio na dobro. Izabrao bih ja bilo klub u Italiji. Ali kad mi je prenio poruku od Boga: "Idi u Srbiju". Rekao sam: "Samo Srbija dolazi u obzir". Poznavao sam Boška Jankovića, on je igrao u Zvezdi, a tamo je bio još jedan moj prijatelj - Frimpong. Pozvao me je jednom telefonom i rekao mi da ga je direktor Terzić pitao za mene, kakav sam igrač. Frimpo me je nahvalio, rekao da sam nevjerovatan. Takođe mi je rekao da će mi biti odlično u Beogradu, da redovno plaćaju, a posebno je pohvalio navijače. Rekao sam: "U redu, idem, jer volim igrati za dobre navijače". Ponekad izgubite utakmicu, ali kada ih vidite kako pjevaju, dobijete dodatnu energiju i snagu, to vas tjera da date i više od maksimuma. Zvezda ima najbolje navijače, koje sam ikada vidio.
GLAS: Da li je istina da ste Zvezdi oprostili nekih 250.000 evra?
BOAĆI: Istina je. Postoje posebna veza između mene i Zvezde. Volim taj klub i oni mene vole. Sve bih uradio za taj klub. Oni su bili sjajni prema meni i ja sam im morao vratiti na neki način. Evo, Zvezdan Terzić. Uvijek sam govorio da ne znam kako ga drugi doživljavaju, ali ja ga volim. Super je tip. Volio bih da nam se putevi ponovo ukrste. Ukoliko ikad dobijem njegov poziv, rado ću se vratiti u Beograd. Čak i ako bih igrao u Realu, uvijek bi se vratio da karijeru završim u Zvezdi ili Sasuolu, klubu koji takođe volim.
Real
GLAS: Da li je tačno da Vam je omiljena utakmica protiv Real Madrida iz perioda kada ste igrali za Elče?
BOAĆI: Da. Zato što sam igrao sa jednim igračem po imenu Geri Rodrigez. Sada igra u Sivasporu, u Turskoj. Bili smo cimeri. Igrali smo protiv Reala. Trener me je pozvao u kancelariju. Rekao mi je da sam se vratio iz reprezentacije, da sam umoran, pa misli da bi bilo bolje da uđem u drugom poluvremenu. Pomislio sam, možda nije loša ideja, ko zna? Vjerovatno Bog želi da sjednem na klupu, uđem i postignem gol. Rekao sam: "Šefe, uradi ono što misliš da je najbolje, ja nemam problem". Tako je i bilo. Sjedimo na klupi Geri i ja, kaže on meni: "Gubimo 1:0..." Samo sam mu rekao da ne brine. Ostalo je 15, 20 minuta do kraja meča. Rekao sam Geriju: "Vjeruj mi, ako uđem makar pet minuta, daću gol". Čudno me je pogledao, u fazonu, otkud mi toliko samopouzdanje. Pitao me je zašto toliko vjerujem, jer svaki put kada sam mu rekao da ću dati gol - pogodio sam. Čak sam mu rekao da imam osjećaj da ću dati gol glavom. Tako je i bilo, ušao sam u igru i dao gol glavom. Bog mi je nacrtao gdje da se pojavim, pratio sam to i uspio. Ako pogledate snimak slavlja poslije tog pogotka vidjećete crnog momka koji je kleknuo od sreće. Bio je to najbolji osjećaj koji sam iskusio u životu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.
