100 година ФК Борац: Клуб смисао живота

БАЊАЛУКА - Славу Фудбалског клуба Борац широм бивше Југославије, Европе и свијета највише су пронијели његови играчи и тренери.

Током 100 година успјешног постојања и рада хиљаде фудбалера и десетине тренера продефиловало је кроз клуб. Сви они оставили су свој траг у њему и дали лични печат у свим утакмицама које су одиграли.

Ипак, само одређена неколицина њих оставила је дубље трагове у историји па се о њиховим наступима, као и односу према дресу, и даље говори са сјетом међу онима којима су црвено-плаве боје блиске срцу.

Легенде клуба тешко је побројати. Период од једног вијека доста је дуг и свака генерација изњедрила је свог великана или више њих. Шампионске генерације увијек су имале неколико ведета који су биле "у првом плану", али било је и оних који су "из другог плана" писали историју екипе.

"Глас" је контактирао са великанима клуба и покушао да дочара шта Борац представља онима који су играли за њега, водили га са клупе, писали о њему и навијали за њега.

Драган Киме Марјановић

- Мени је Борац живот и све на свијету. Фактички сам 50 година у Борцу, као играч десет година сам био у клубу, послије као тренер, а из Борца сам отишао и у пензију. Нема даље. Памте ме по головима "маказицама". Један од најдражих таквих голова сам дао 1975. године у Осијеку. Послије тог гола, на "Кошеву", дао сам један интервју. Био је "ружан", зато послије тога и не причам за медије. Рекао сам тада дао сам гол, Ратомир Дујковић је био на "кривој" нози и то је било то.

Мухамед Ибрахимбеговић

- Борац је за мене одувијек био више од клуба. Увијек сам га посматрао као дио своје породице, коју сам често запостављао управо због њега. У њему сам провео најљепше године живота, неке од најљепших, али и најтужнијих тренутака у животу. Борац је синоним не само за спорт, већ и за право другарство и пријатељство, које траје до краја живота.

Зоран Смилески

- Борац је симбол Бањалуке. У њему сам провео сјајне године као играч и тренер и тај период је био фантастичан. Посебно памтим дочек када смо 1970. године ушли у Прву лигу Југославије. То је успомена док сам жив. Такође освајање Митропа купа у немогућим условима 1992. године, а памтиће се и пораз у финалу Купа од Хајдука. Разочаран сам што нисам добио позивницу за Академију поводом 100 година клуба, али 550 мечева за мој Борац као играч и више од 100 година као тренер, као и најљепше успомене.

Дамир Шпица

- У Борцу сам играо 11 година, а то није мало. Дао сам Борцу пуно, а и мени је Борац дао исто пуно. То је једна нераскидива веза. То је сигурно освајање Купа Југославије са мојим саиграчима, које и дан-данас сви, као и наши навијачи памтимо до детаља.

Стојан Малбашић

- За мене Борац значи нешто највеће у животу. То је клуб у којем са одрастао, у којем са живио и радио па и остарио. Клуб у којем сам био практично све, од играча, тренера, спортског директора, директора, предсједника, предсједника Скупштине. Док сам жив и здрав, бићу уз Борац. Он је за мене симбол поштовања и мој живот.

Божур Матејић

- У Борцу сам провео најљепше године каријере. Највећи успјеси остварени су у том периоду и то су успомене које ћу памтити читав живот. Два меча ће остати вјечно уписана у историји клуба и наших навијача. То су свакако освајање Купа Југославије када смо у финалу савладали велику Црвену звезду, а затим и легендарни меч против Пролетера, кад смо изборили пласман у Прву лигу Југославије. Тих пенала се често сјетим, као и среће коју смо донијели Бањалуци.

Милорад Билбија

- Борац је за мене друга кућа и то она у којој сам практично провео двије трећине свог живота. Сваки мој дан и данас је у вези са клубом и највећи до мог живота је везан за клуб. Донио ми је много среће и лијепих тренутака у животу и желим да мој вољени клуб на најљепши начин прослави 100. рођендан, али и да дочека још бројне јубилеје у будућности.

Амир Дургутовић

- Велика је ствар дочекати 100. рођендан. Имао сам луду срећу да дочекам 100. рођендан Звијезде Градачца па 100. рођендан Борца из Шамца, ево сад и мог Борца. Посебно памтим освајање Купа маршала Тита и пласман у јединствену Другу лигу, јер смо се "угурали" у посљедњи час, као седми. То ми је остало у сјећању. Играли смо са Јединством из Брчког. Било је 1:0 за нас, два минута прије краја. Њихов играч прошао је и Тончу Јаковљевића, имао је празан гол... Одакле се Милорад Билбија појавио то ми је и данас мистерија, пет метара је летио кроз ваздух, изблокирао шут и подерао копачку. Дуго, дуго је чувао ту копачку као сувенир. Можда је и данас има.

Владо Јагодић

- Борац је моја друга кућа. Остварио ми се дјечачки сан да будем фудбалер у југословенској лиги. Послије тога сам скоро двије трећине живота провео у клубу у свим улогама. Борац ми је пружио прилику да играм фудбал на врхунском нивоу. Седам година играња, два мандата по годину дана као спортски директор са освојеним титулама, четири године помоћни тренер и пет пута шеф стручног штаба са 109 званичних утакмица на клупи Борца је нешто чиме се могу похвалити и поносити. Уједно смисао живота дјечака који је маштао да буде у озбиљном фудбалу је испуњен. Пет пута бити шеф стручног штаба са освојеном титулом и са четири купа је нешто што је ударило печат мојој тренерској каријери.

Винко Мариновић

- Борац мени представља синоним за фудбалску, али и тренерску афирмацију. Наравно и једно и друго је почело у Козари, али сам право искуство стекао играјући и тренирајући Бањалучане. Као играч сам из Борца отишао у Црвену звезду, потом у Белгију, а као тренер сам са Градског стадиона стигао у Зрињски, касније и у Сарајево, са којима сам освајао титуле, а све сам то зачинио са још два шампионска пехара, радећи као тренер "црвено-плавих". Све то у мени буди велике емоције, тако да сам помен Борца за мене представља величанствен осјећај.

Стојан Врањеш

- Борац је за мене више од клуба. То је породична традиција која траје деценијама и која се преноси с кољена на кољена. Од малих ногу сам учен да је Борац понос града и мој дјечачки сан је био да једног дана играм за Борац. Када се то остварило, сањао сам побједе и трофеје, а на крају сам успио да дођем и то тог циља. И дан-данас се, послије толико година, најежим се сваки пут када дођем на Градски стадион и када истрчим на терен. То је посебна емоција која не може да се опише и коју човјек може само да осјети. Борац је за мене и љубав и живот, а тако ће бити заувијек.

Дарко Љубојевић

- Борац је темељ мог спортског живота. Клуб из родног града у којем сам поникао и започео прве кораке, тако да га волим од дјетињства. Формирао и едуковао ме у фудбалском и животном смислу, тако да Борцу много дугујем. Сто година је велики јубилеј којим се не може похвалити много клубова са ових простора. Посљедњих година Борац је постао врло озбиљан клуб и ово су времена када је у најбољем стању. Стално је у врху, осваја титуле, такмичи се у Европи и све то захваљујући људима који га воде правим путем. Борац и Бањалука су то заслужили и само нека потраје.

Бранислав Крунић

- Борац је највећи клуб и бренд Републике Српске по свим параметрима... По организацији, резултатима и навијачима. Част ми је што сам био дио Борца у више улога. Као играч освојио сам титулу и био сам спортски директор, али у то вријеме клуб се налазио у тешкој ситуацији, скоро пред гашењем. Срећом, појавила се једна па друга управа које су довеле клуб на врх и он је постао најбољи у БиХ. Лично, срећан сам и задовољан што сам дио Борчеве стогодишње традиције.

Јово Шмања

- Борац ми много значи јер сам скоро деценију провео у њему. Он за мене представља породицу па тек онда клуб који је највећи на овим просторима. Има посебно мјесто у мом срцу. Сан сваког дјечака који шутне лопту је да заигра у Борцу, а посебно дјечацима из мањих мјеста попут мог Шипова то је била мисаона именица. Ипак, мени се то остварило. У Борац сам дошао 1999. године са покојним кумом Предрагом Дивљаком, када је клуб био као кула од карата при самом рушењу. Срећом, то је иза нас и сада је ситуација стабилна. Није мала ствар одржати клуб 100 година на нашим просторима гдје се суочавамо са бројним недаћама.

Мирослав Стевановић

- Тај куп са Борцем вјечно ћу памтити, то ми је био први освојени трофеј у каријери. Славље је било незаборавно, били су са нама и наши навијачи. Тих шест мјесеци у Борцу су ми били одскочна даска за наставак каријере. Бањалука ме је такође одушевила као град и увијек ћу га памтити по лијепом.

Саша Кајкут

- Борац је за мене начин живота. У њему сам започео и завршио каријеру те се четири пута враћао у клуб након сваке неке паузе. У њему видим своје дјетињство, ту сам одрастао, без матура, екскурзија, јер је само фудбал био у првом плану. Огромна је ствар то што клуб слави 100 година. Мало који клуб се може похвалити тиме, поготово код нас, гдје су биле велике историјске трансформације. Клуб је све то пребродио и успјешнији је него икада па град и навијачи уз све оне који су дио њега морају да буду поносни.

Марко Максимовић

- Од малих ногу Борац је био моја друга кућа. То је била моја прва љубав. Одрастао сам у Борцу, испунио сам неке животне циљеве и као тренер и као играч. И у једној и у другој улози сам са клубом био шампион. То су тренуци који се не заборављају и остају у сјећању цијели живот. Када год пролазим крај стадиона, обузму ме емоције, баш као и на помен Борца. Једноставно, Борац је био и остаће нераскидиви дио мог живота.

Владан Грујић

Јако је тешко укратко објаснити шта ми значи Борац. То је моја вјечна љубав, дио живота на који сам изузетно поносан. Било је успона и падова, али остале су најљепше успомене. Рођен сам у овом граду, 1988. године сам први пут отишао на Градски стадион, цијели мој живот је у вези са "црвено-плавим" клубом, тако да сам поносан што сам носио његов дрес.

Вуле Тривуновић

- Као дијете које је одрастало у ратном вихору могу слободно да кажем да је Борац у том периоду био једна од ријетких свијетлих тачака. Са Борцем сам освајао куп, титуле, као тренер увео клуб у Премијер лигу. Борац је за мене смисао живота, јер је у мојој кући практично све у вези са овом ријечју. Сад мој син тренира у Борцу, братов син игра у РК Борац, тако да нам породично ова ријеч пуно значи. Значи нам љубав, емоције задовољство, а Борац је понос свих нас.

Срђан Граховац

- За мене Борац представља начин живота и идентитет. Борац ме изградио и као играча и као човјека. Већ 26 година сам на стадиону и тешко је описати ријечима колико волим и колико сам поносан на наш клуб. Вјерујем да најбоље тек предстоји и да ћемо исписати још љепше странице историје нашег клуба. Као дјетету клуба и као некоме ко је одрастао на Градском стадиону и у Бањалуци огромна је част, привилегија али и обавеза бити капитен нашег Борца. Нарочито у овој години, када клуб слави вијек постојања. Наравно да сам због тога свега у овој историјској сезони осјећао и додатни притисак, јер сви смо се жељели да нашем клубу и навијачима подаримо титулу за стогодишњицу. Чувајмо, његујмо и волимо наш клуб, јер је наш, градски и за нас је најбољи на свијету.

Асмир Авдукић

- Борац је најважнији клуб у мојој каријери. Од првог доласка у Борац све је било фантастично. У првој години је освојена титула шампиона. Затим смо играли квалификације за Лигу шампиона. Током боравка у клубу било је пуно више лијепих успомена од оних лоших. Сваки тренер и генерација су имали нешто посебно. У Борцу сам постао и репрезентативац и круна свега је одлазак на Свјетско првенство. Борцу желим све најбоље за рођендан и да буде још бољи.

Владан Даниловић

Борац за мене није био само клуб - био је част, одговорност и понос. Имао сам привилегију да носим дрес, али и капитенску траку, што ћу заувијек сматрати једним од највећих успјеха у каријери. Захвалан сам што сам имао прилику да будем дио Борчеве приче. Борац се не заборавља. Једном Борац, увијек Борац.

Милорад Додик, предсједник Организационог одбора

Фудбалски клуб Борац из Бањалуке доказ је упорности и истрајности. Борац је заиста ријеч која траје, као што траје Бањалука, Република Српска. Нема успјеха ако људи око клуба не живе за њега. Увијек имате много одрицања да би клуб био успјешан. Без навијача које Борац има тешко би било ишта остварити

Вицо Зељковић, предсједник ФС БиХ и ФС РС

Борац је емоција, вјера, припадност. Ових 100 година није само јубилеј, него вијек идеје, упорности, борбе. Борац је карактер овог града, симбол Бањалуке и Републике Српске. За мене је јубилеј посебно емотиван, зато се са великим поштовањем поклањам свим генерацијама Борца, свима који су прошли кроз клуб. Ко обуче црвено-плави дрес, никада га више не скине, без обзира на то какве недаће га задесе.

Звјездан Мисимовић, предсједник клуба

За ових 100 година наш клуб је постао надалеко чувен, заслуга је то многих који су показали да је у животу важно бити Борац. Фудбал тражи одрицања, али увијек награди оне који истрају на путу до циља. ФК Борац никада није погнуо главу и устукнуо. Било је тешких дана, али ништа га није сломило и неће сломити! Он је симбол пркоса који прожима крајишке гене. Борац је сачувао идентитет. На прошлост смо поносни, сада гледамо у будућност.

Жељко Тица, новинар

- Фудбалски вијек, како то јако, моћно звучи. А, наш Борац, клуб наше и младости и старости, клуб наше љубави, доживио је да прослави 100. рођендан. Борац је Бањалука, Бањалука је Борац. Борац није као Реал Мадрид, није ни као Манчестер јунајтед, а ни као Пари Сен Жермен, он је нама, који смо уз њега расли, стасавали, старили, много више. И много драже. То је љубав, понос, традиција, историја. То је најљепша фудбалска прича, која траје деценијама, то је прича о трофејима фудбалерима, ентузијастима, головима, радостима, побједама, поразима сузама и тузи. И ту није крај, наставак слиједи. Зато они који срцем и душом припадају Борцу могу да се на минуле деценије осврну са поносом, а онима који долазе клуб је, као светионик освијетлио пут којим треба да наставе даље.

Славко Басара, новинар

- Борац је симбол борбе, пркоса и трајања нашег народа на овим напаћеним просторима и перјаница Републике Српске. Због тога и јесте изложен свакојаким ударима, поготово из Сарајева, а док је живог Борца, биће и овдашњег идентитета. Мало ко се сјећа да је трофеј Митропа купа у Фођи 29. маја 1992. године Борац освојио као посљедњи југословенски клуб у Европи, а уједно је понио и барјак новоформиране Републике Српске. То је одредило каснију судбину клуба са којим се везивао идентитет крајишког народа.

Драган Шутвић, новинар

Јубилеј има немјерљив значај, јер сам одрастао уз овај клуб, гледајући утакмице, како на домаћем терену, тако и на гостовањима. Моји новинарски почеци су исто у вези са Борцем, који је за мене начин живота, али и ствар личног и локалног идентитета. Истражујући историју клуба и радећи клупску монографију претходних година, заједно са Владимиром Шутвићем и Данилом Зецом, имао сам прилику да се још дубље упознам са клупском историјом и традицијом. Више него икада схватио сам о каквом се великану заправо ради и колики је "терет" заправо навијати за Борац. Није увијек лако, али је слатко.

Синиша Котараш, новинар

Драго ми је да Борац слави огроман јубилеј, 100 година постојања и то прави вијек, за разлику од неких који настоје да навуку тај магични број. Добар дио живота сам провео на Градском стадиону и част је што сам дио Борчеве породице.

Борчев дрес носили су многи играчи са стране и нисам чуо да је неко од њих причао лоше. На то сам поносан. Морам да споменем двојицу људи који су прославили клуб, а који су на мене оставили сјајан утисак. То су Џевад Кресо и Маријан Јантољак. Разговор с њима ме је учврстио у намјери да се бавим овим послом.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.