Упознајте „имљанску народну ношњу“

Прикупљајући податке о народној ношњи кнежевског краја, долазимо до значајних информација о влашићкој народној ношњи – имљанској народној ношњи, која је широко била распрострањена на подручју Имљана, Влатковића, Кобиље, Шишаве, Мудрика, Витовља и Корићана.

Према етнолошко-фолклористичким истраживачким подацима Земаљког музеја, давне 1958.године, први пут се спомињу нешто детаљнији описи ове народне ношње, осврћући се на територијалну распрострањеност и детаљнији опис мушке и женске ношње. Већ тада се наглашава да ријетко која област у Босни је имала јединствену и изразиту ношњу на тако широком подручју као што је то овдје случај. Аустроугарска окупација, развој капитализма и индустрије, имали су мало утицаја на промјене у развоју имљанске ношње. Основна карактеристика имљанске ношње да се у изради исте није користио фабрички материјал све до другог свјетског рата. Народ је у овим областима сам припремао материјале и то: конопљу, лан, вуну и кожу. Тек послије другог свјетског рата настају знатније промјене.

Разликују се два типа ове ношње и то старији тип и новији средњебосански тип имљанске народне ношње, пише „Кнежево на длану“.

Изворне оригиналне примјерке имљанске народне ношње данас можемо да пронађемо у Земаљском музеју у Сарајеву, Музеју у Бања Луци, а неколико комплета ове народне ношње посједује и РКУД Васа Пелагић и АНИП Веселин Маслаша из Бања Луке.

Имљанска народна ношња посебно је очарала Петра Дешића из Војводине чија је жеља била да једног дана уради фотографије ове народне ношње. Главни опус његовог фотографског рада су народне ношње и обичаји народа у региону, стари занати, старе куће, гробља и цркве. Како каже први пут је имљанску народну ношњу видио на фестивалу Бисерна грана у Новом Саду, а затим у музеју у Бања Луци. Након неколико година покушаја, жеља му се испунила у мају прошле године.

„Ступио сам у контакт са Александром Драгићем, колекционаром ношње са подручја Козаре. Како је он био члан РКУД-а Васа Пелагић који у фундусу народних ношњих посједује и имљанску народну ношњу, организовали смо одлазак у Имљане – Попово поље, гдје смо у сарадњи са умјетничким руководиоцем овог друштва Бојаном Кукић и двоје играча из овог куда одрадили фотографисање. Жеља ми се испунила „- каже Дешић.

Иначе, овај фотограф је одржао и неколико изложби у једној старој галерији у центру Братиславе, а издао је и фото-монографију „Наслеђе које опстаје“ посвећена Словацима из Старе Пазове. Највише сарађује са Словацима, а често фотографише на подручју Војводине, Мађарске, Румуније и Славоније.

Из разговора са Бојаном Кукићем руководиоцем РКУД Васа Пелагић сазнајемо одлике и разлике старог и новијег типа имљанске народне ношње.

Стари тип ношње је у основи динарски тип, препознатљив по ваљаном сукну, платну од конопље, црвеним женским капицама и бијелим прекривачима за главу.

Од лана и конопље су сеизрађивали кошуље, гаће и мараме за главу и носили су заједничко име „рубине“.

„Дебели без“ или „сувара“ је платно израђено од чисте конопље или лана.

Вуна се користила за израду горњих топлијих дијелова одјеће попут зубуна, аљина, гуњева, прегача, шарвала, чакшира, џоке,чарапа.

Неваљано сукно од вуне може бити ткано сукно од два или четири нита за мушке панталоне, те ваљано сукно у два нита које се користило за израду осталих зимских одјевних предмета.

Опанци су се израђивали од коже и звали су се „путравци“ и „шабаре“. Кожњаци су обојци израђивани од сирове коже а носили су се и „губери“( прслуци) који су поред коже имали и овчије руно.

Женска народна ношња динарског типа састоји се од ланене везене кошуље, два зубуна, прво се облачи мањи зубун који је до кукова а преко њега већи, израђена од црног сукна и украшени перлицама, везом синџирцом и разнобојним комадима чохе. Затим ту је и велика предња прегача а преко ње око струка се ставњала тканица украшена цванцикама.

Чарапе су вунене у бојама као и прегача, дуге до кољена а преко њих ишли су приглавци од црвене вуне и на крају опанци. „Пријевез“ је везена крпа коју је млада носила на глави, а „јаглук“ је велика везена крпа са два реда црвеног метеријала „мусул“ који се стављао преко пријевеза.

Грудни накит се назива „гендар“, накит на глави је „ков“, а „ускошњак“ је накит који се носио на плетеницама. Зимске хаљине су биле дуге и од ваљаног сукна, обогаћене везом, носиле су се и црвене кабанице.

Кошуља од беза, дјевојачка је била украшена везом на прсима, рукавима и скутима, а код старијих жена вез је био на прсима и рукавима. Вез је био у три или четири тамније боје са флоралним мотивима.

Прегаче су „ћилимаче“ са геометријским мотивима са ресама по ободу, оне које су биле богатије украшене са срменим тракама и ђинђувама називале су се „ђинђуварке“.

Појас или тканица израђивала се од вуне у четири нита дијагонално, на једном крају су дуге ресе „струке“ које су падале низ бок. Често су украшаване ђинђувама и цванцикама.

„Рукавци“ су накит за руке, плетене наруквице од разнобојне вуне и украшене ђинђувама.

Мушка народна ношња састоји се од капе и шала крмез или чалма , шубаре, кошуље, гаћа, сукненог зубуна или џока, шарвала, вунени појас, кожни појас бенсилах, вунене чарапе и опанци.

Преко рамена се носила кожна торба шарпељ, а зими губер и сукнена аљина, око ногу се обмотавали кожњаци.

Дебела кошуља од беза звана ђулашица, по крагни прсима и манжетнама украшавана црвеном траком, ђинђувама, везом од бијеле вуне или у боји са геометријским мотивима и ђуловима. Гаће су израђиване од мелезног платна, простог кроја са ногавицама и туром у једном комаду.

Зими су се носиле „рајтозне“.

Појас је био исти као и женски али много шири, ткан у два нита са четири до пет различитих боја у хоризонталним линијама.

Фес тамноцрвене боје су носили на глави, старији мушкарци су око феса стављали шал крмез а момци црвени памучни пешкир. Носила се и шубара која се одржала и до данас.

Чарапе са флоралним мотивима, ђинђувама, разрезане на грлићу и састављају се кукицама, на крајевима са окићеном подвезом.

Зубун од ваљаног сукна дужине до кукова облачио се преко кошуље. У почетку су били бијели са мотивима као код женских зубуна, нису се трапезасто ширили у доњем дијелу као женски зубуни. Касније су се бијели зубуни израђивали у црној боји.

Женска добра кошуља настајале су техником узвода, од памучног су платна ткана са два нита, обод, рукави и јака се украшавају са керицама (врста чипке).

Прегаче су мале травничке прегаче настале техником иверања, са ресама по ободу. Основа је црна са попречним шарама у различитим свијетлим бојама, мотиви су геометријски.

Појас је ужи, од вуне у четири нита дијагонално, са бојама као и прегача. На крају појаса су дуге ресе, струке које висе низ бок. Ове тканице зову „жупске“.

Јечерма горњи одјевни предмет који иде преко кошуље, кројена од басме различитих боја а украшена је се чипком „тента“ на рубовима и срменом траком златне боје „ширит“.

Црни зубун „садак“ без мотива дужине до бедара носио се током зиме.

Чарапе су од бијеле вуне, дуге до кољена са подвезама а преко њих су се носили црвени приглавци.

Шал је индустријска марама са флоралним мотивима, најчешће се носила бијела, жута, плава и црвена боја са густим ресама по ободу.

Од накита се користио башлија, од разнобојних перлица-ђинђува ромбоиидног облика ношен на прсима те окованик, филигрански оквир са сребрењаком у средини, носио се као медаљон на грудима. Око стрка су се носиле пафте „сојка“, бадем и пивац пафта као и филигрански појас еждер.

Мушка ношња се састоји од добре кошуље, са дугим и широким рукавима, од узводног платна са керицама по ободу, јаком и клинима испод руке. Крагна је широка, у новије вријеме украшена са везом и позамантеријским материјалом.

Гаће су од мелезног бијелог платана са ногавицама и туром у једном комаду.

Тканице су широке, ткане уз два нита, са четири до пет различитих боја ухоризонталним линијама. Џока,горњи хаљетак од црног сукна, облачи се преко кошуље, са тамноцрвеним или црним гајтанима.

На глави се носила шубара.

Носиле су се чарапе „бјелаче“ са црвеним приглавцима преко њих.

Од обуће су се користили опанци „гумењаци“ и ципеле до глежња „кудуре“.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.