Ранко Прерадовић: Ови данас нас не забрањују као они некада, али их и не интересујемо

Рекао је ово за “Глас Српске” Ранко Прерадовић Деда, књижевник, новинар и издавач, коментаришући колико му након објављених 25 књига поезије, хиљаде написаних текстова и бројних признања, значи награда названа по славном бањалучком књижевнику Ђури Дамјановићу, а коју је добио у години прославе 60 година књижевног рада. Ветеран бањалучке књижевне сцене и добри дух великог броја редакција у медијима широм бивше Југославије каже да га награде нису мимоилазиле, али да је најпоноснији и најемотивнији на ову што је стигла у години када прави једну врсту рекапитулације каријере, јер је писање за њега било морање на које се сам осудио.

- Нико од нас не пише за награде, напротив, пише што мора и хоће и што се сам на то “осудио”. Све остало је мање важно, осим што је темељно да то дјело буде умјетнички вриједно. А ако није, онда је знак о намјештаљкама што је, такође, присутно у овим нашим ововременим стањима и поимањима. Ова мислим да није и због тога смо срећни и онај на небу, мој драги Дамјановић, али и овај на земљи, што ће 15. новембра у вијећници Културног центра Бански двор ту награду примити из руку предсједника жирија, књижевника, проф. др Ђорђа Вуковића. Биће посигурно присутна и два члана жирија, Радмило В. Радовановић и Милан Ракуљ, а програм поводом моје 60-годишњице књижевног рада приредиће чланови СКПД “Просвјета” из Теслића које води Алекса Касаповић и када ће о мени говорити мој пријатељ из дјетињства, Ранко Павловић - рекао је Прерадовић.

ГЛАС: Ваша прва пјесничка збирка с насловом “Свитање”, објављена је 1963. године, посљедња “Мастиљара стара” ове године. Шта је стало у тих шест деценија како би се стигло од свитања, као вјесника новог времена до старе мастиљаре, испуњене успоменама?

ПРЕРАДОВИЋ: Много је тога испунило шест деценија мог књижевног рада, мада сматрам да је могло и више, када је стваралаштво у питању. Још седамдесетих година прошлог вијека изведена је моја драма “Епихебејци на кољенима” у режији Милорада Берића, а тада сам започео роман “Шта знаш у животу”. Нисам на том истрајавао, јер многе околности ми нису ишле наруку, али зато двадесет пет збирки пјесама – мало ли је? И још ко зна колико неких других свезака којечега, као и бурна и богата књижевна активност у манифестационом смислу. Да сам могао и више, казује једна наруџба. Давне 1982. године позвао ме је уредник драмског програма Радио Сарајева Драго Јовановић и питао ме да ли би могао направити драматизацију романа “Козара” Младена Ољаче. Нисам одмах прихватио, али када сам то мало сагледао, те са Млађом се консултовао, одговорио сам Јовановићу позитивно. Та драматизација у десет једночасовних емисија емитована је тада, а главне ликове су тумачили Љуба Тадић и Адем Ћејван. Чак је и Радио Републике Српске емитовао ту драматизацију 2002. године. Има и филмских трагова, са Марином Зрулом направио сам филм “Дјеца Козаре”, који је режирао Гојко Шиповац. То што је тешко некима признати да сам, са колегама, оснивао књижевне сусрете на Козари, на Сутјесци, што сам темељио “Судбоносне дјечаке” и “Књижевну омладину БиХ и Југославије”, то је њихова ствар. Мени не признају ни новије генерације као, на примјер, да сам учествовао у стварању Радио-телевизије Републике Српске. Ипак, чињенице остају и оне говоре онолико колико и моја поезија о мени. Рецимо да сам, али о том неком другом згодом, “Дневником ништења” и “Лудницом” предсказао ово ратовање и тамновање народа, како овдје, тако и у свијету уопште, јер шта је ово доба до лудило и ништење? 

ГЛАС: Шта је био иницијални мотив који је дјечака рођеног у Вршанима привукао књижевности и окренуо га у понекад чудесни, понекад несигурни живот човјека од поезије?

ПРЕРАДОВИЋ: Рођен сам као врло радознао, чим сам образумио, читајући народне пјесме, дошао сам до мог дјечачког “крунског открића” да иза тога стоји човјек, пјесник, можда људи, пјесници. Пошто сам стигао и до умјетничке књижевности, то гонетање ми се потпуно потврдило, мада нисам могао ни претпоставити какви су то људи, књижевници, пјесници. Тек када сам први пут видио пјесникињу Миру Алечковић, а био сам основац, стварао сам могући портрет писца. Мене је још као осмошколца нагнало да напишем нешто и далеке 1957. године сам своју пјесмицу “Облачић” послао на адресу “Малих новина” у Сарајеву. Када је пјесма објављена, није било већег од мене и то нешто што ме је тада озарило траје и дан-данас. Појава сваке нове пјесме, када буде објављена, посебно дјелује, а појава књиге, е, то је нешто веће. Све то подстиче да се даље истрајава у свом стваралаштву. Али, то нешто што ме је побуђивало и још побуђује, то је оно о чему још гонетам шта је!

ГЛАС : Уз књижевност већи дио каријере бавили сте се новинарством, професијом у којој се тешко и споро стиче слава, а врло брзо добија заборав, али од ње никад нисте одустајали, понекад на самој граници сизифовског приступа свом задатку?

ПРЕРАДОВИЋ: Чак једно другоме на штету, али су као најрођенији. Радио сам као професионални новинар 42 године у животу, започео сам као дописник из БиХ за југословенску “Младост”, затим се “укотвио” у сарајевском “Ослобођењу” до ових наших ратних сукоба, у вријеме сукоба радио сам на РТРС, потом у “Гласу” и, напокон, у пензију сам одлепршао из “Фокуса”. Двије године су ми плаћали доприносе у Београду, у Србији, отуда имам 11 евра пензије. Много ми је новинарство штетило књижевном раду, али га је оно и “одржавало”, јер морало се од нечега живјети, а ми нисмо с том свијешћу државе и народа да се могло књижевношћу зарадити за живот читаве породице...

ГЛАС: Занимљива је судбина листа “Сутра” који је угашен због непожељних “пророчких” идеја па обновљен. Шта је све снашло “Сутра” у оба његова живота?

ПРЕРАДОВИЋ: То много говори о нама у различитим временима: послије земљотреса у Бањалуци и Крајини, ономадне седамдесете, група младих стваралаца међу којима Исмет Бекрић, Никола Вуколић, Мићо Шушница, Спасоје Перовић и ја смо покренули “Сутра” као ревију за културу и књижевност младих. Трећи број те ревије тада је забрањен због исцртаних граница Југославије цртицама, заградама и тачкама, што је било “сумњиво” (а, заправо, значило је младалачко предсказање шта ће се нетом згодити са Југославијом која се деведесетих година распала). Моје је кумство за име “Сутра”, па сам у оквиру КЗ “Васо Пелагић” три и по деценије касније покренуо ново “Сутра” са истим одредницама. И, ево, у штампи је 31. број ревије која, у просјеку, излази у тиражу од по 500 примјерака по броју, што ће значити да смо штампали петнаестак хиљада примјерака ревије. И све то сами, сопственим новцем, прилозима чланова “Пелагића” финансирамо тај пројекат, држава ни ич не даје за то. Дакле, ови нас не забрањују као они, али их и не интересујемо...

ГЛАС: Радили сте током каријере разговоре са стотинама писаца, глумаца и других умјетника, укључујући великане попут Меше Селимовића, Бранка Ћопића и Десанке Максимовић. Шта сте у тим разговорима научили о њима, а шта о себи?

ПРЕРАДОВИЋ: То је мој начин “искориштавања” књижевника и књижевности. Али, поред тога, разговарао сам са музичарима, сликарима, глумцима и осталим културним ствараоцима и имам више од 500 интервјуа. Двије сам књиге објавио: “Козарачки књижевни разговорник” и “Моји саговорници”. И то су само у питању писци. Разговарајући и дружећи се научио сам доста тога од њих. Можда ћу још коју књигу, као на примјер “Ријечи и боје”, објавити. 

ГЛАС: Прошли сте током каријере скоро цијелу Југославију као писац, који су Вам догађаји остали као најдража сјећања на моћ и љепоту умјетности?

ПРЕРАДОВИЋ: Не само Југославију него и добар дио свијета протутњао је писац и новинар и било је то све скупа узбудљиво. Од књижевних доживљаја у Југославији посебно сам се занимљиво осјећао на Струшким вечерима поезије, али и Смедеревској пјесничкој јесени, Горановом прољећу или Сарајевским пјесничким данима. Једне сам године, гле чуда, са Бисерком Аликадић и Изетом Сарајлићем био у делегацији БиХ у Струги и то ми је било сјајно, а био сам истовремено и извјештач за “Ослобођење” и друга издања те новинске куће. Те године сам упознао Финца Пентиа Серикоског и Никиту Станескуа из Румуније. Са Никитом  сам, захваљујући колеги Адаму Пуслоићу, направио сјајан разговор, објавио сам га у “Оку” и “Свијету”, а са Пентијем сам друговао, хладна пића пио, јер се нисмо другачије споразумијевали.

ГЛАС: Са друге стране, које бисте вољели заборавити да можете?

ПРЕРАДОВИЋ: Најгрђе ми је било на Ђаковичким пјесничким сусретима када смо у Приштину стигли, као делегација БиХ, Јусуф  Бегић из Лукавца и ја. Нађемо Удружење књижевника Косова и Метохије и у њиховим канцеларијама предсједника Ибрахима Ругову и његовог секретара. Љубазно су  нас дочекали, распитивали се о босанскохерцеговачком стању, понудили кафом и пићем што је стизало из неког хотела, а онда су њих двојица наставили да се “договарају” око даљих својих активности. Причали су на албанском, као да нас двојица и не постојимо. Бегић се, потом, озбиљно љутну и тек када им је указао на тај њихов потез, доста збуњени, извинили су нам се, али језик нису мијењали. Наставили су по своме…

ГЛАС: Писали сте своју поезију, писали сте  и о раду других, након шест деценија у умјетности, како Вам се чини књижевна сцена данас, пише се много, награда је такође много, али колико се истински чита и шта Вам је остало у памћењу од прочитаног у смислу да има снагу да надживи своје вријеме?

ПРЕРАДОВИЋ: Ово данашње лудило или смеће за оно наше неко вријеме је неупоредиво. За своју збирку пјесама “Лудница”, објављеној у сарајевској “Свјетлости”, те 1974. године добио сам хонорар за који сам купио аутомобил, “шкоду 1000 МБ”, а данас морам “продати аутомобил” да објавим књигу. Сада сам у тој прилици да ми за двије Стевкине (Стевка Козић Прерадовић, књижевница и покојна Дедина супруга, оп. а.) и двије моје књиге новац “набављају” Бранислав Иванковић из “Графида”, др Ненад Новаковић из “Бесједе” Бањалука, мој рођак Слободан Прерадовић и пријатељ Ненад Јањетовић Јање. Била би ме срамота да ме не тјера на то потреба. Гдје то живимо и чим се бавимо? Може ли се на ово питање изнудити било какав одговор. А о људима међу нама, ако људи има, да и не говорим. Сви су “нобеловци”, сви свјетски издавачи, величине “ја па ја”, а нигдје човјека! Мало је писаца и издавача… људи. Шта се то, дођавола, с нама догоди? И сада, у таквом стању, како се сјећати, рецимо, Тараса Буљбе, Мартина Идна или стихова Јесењина и Мајаковског, што нас је одушевљавало у нека наша времена?

Кафана

ГЛАС: Често сте помињали пиће и кафане у овом разговору. Шта би то требало да претпостави?

ПРЕРАДОВИЋ: Нисам алкохоличар, а понајмање кафеџијски пропагатор и навијач. Да сам алкохоличар, не бих доживио осамдесету колико ми је управо, а за кафане не могу навијати, нити их пропагирати, јер више кафана нема. Унуку свом, човјеку који је закорачио у четврту деценију живота, морам одокативно објашњавати какве су то биле наше кафане. Радознао је, па ту моју причу пореди са европским кафанама, јер је професор њемачког и књижевности и често путује свијетом. И да су те наше кафане, заправо, биле својеврсне институције од изузетног значаја за духовно људско стање. Данас, ово, нити су бистрои, ни кафићи, ни кафане, него нека мјеста за “случајно сретање”. Није кафана због алкохола и других дрангулија, већ зарад виђења, друговања, спознајности и тако редом. А то је данас и овдје неспојиво са овим такозваним кафанским накарадама. Због тога сам и написао књигу “Бањалучка боемија” која ће нас подсјетити на неке, овдје, наше кафане. Када и како ће се то појавити из штампе, то је друга прича. Иначе, имам десетак рукописа, али пензионер сам и немам новаца...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.