Јурица Павичић, писац, сценариста, публициста, за “Глас Српске”: Уживам разбијати правила књижевног колонијализма

Рекао је ово за “Глас Српске” Јурица Павичић, хрватски писац, сценариста, публициста и филмски критичар, објашњавајући зашто је за представљање својих књига на српском тржишту у “Лагуниној” едицији “Без превода” почео са одличним романима “Жена с другог ката” и “Црвена вода”. Књиге једног од најквалитетнијих и најчитанијих аутора и колумниста у региону, судећи према реакцијама и публике и струке, дочекане су у српском издању сјајним реакцијама, што је према Павичићевим ријечима донекле очекивано, јер је понудио спој препознатљивости и изненађења.

- Рекао бих да су те двије књиге произашле из два супротна критеријума одабира. “Жена с другог ката” ни у Хрватској није био мој најпродаванији и најславнији роман, али је мени најдражи, мислим да је најбољи, а тог је мишљења била и моја београдска уредница Јања Стјепановић. С друге стране, “Црвена вода” је мој најнаграђиванији, најпревођенији и у иностранству најпознатији роман па је било природно да га укључимо. Дакле, свјесно смо ишли на један зицер и један ризичнији наслов.

ГЛАС: Оба романа су врло занимљива у занатском смислу, кроз једно преплитање жанровских образаца са елементима натуралистичког романа, гдје жанр гради динамику и напетост, а натурализам препознатљивост и брзу идентификацију читаоца и прозе са обичним људима као јунацима, иако обје форме користите на прилично аутентичан и баш типичан начин у крајњем скору.

ПАВИЧИЋ: Моји најдражи писци су обично они писци који су једном ногом у жанру, а другом изван. Дакле, као Патриша Хајсмит, Џилијен Флин, Рут Рендел или Грејам Грин. Волим жанр. Волим користити жанровске технике: механизам штоперице, клифхенгере, паралелне радње, триочинску драматургију. Волим да се ликови психолошки развијају кроз дјеловање, поступке, акцију. Оно што међутим не волим као жанр је одређена поновљивост, репетитивност у структури. Знате већ: ако је кримић онда је леш на почетку, па детекција, па коначни одговор на крају, као на квизу. Зато настојим писати жанр, али тако да је свака моја књига по структури експериментална и друкчија, да ниједна композицијски није онако како се пише кримић или трилер. Што се тиче натуралистичких елемената и ту се слажем. Не волим кад људи у Хрватској или БиХ или у источној Европи пишу кримиће који као да су амерички романи. Амерички је злочин, амерички типови ликова, америчко правосуђе, полиција, систем, амерички модел породице и криминала. Мате Матишић је једном рекао за такве књиге да су то гоблени. Знате, како су некад жене радиле гоблене имитације Рубенса или Леонарда. Ја пишем жанр, али желим да у том жанру све буде локално: локални криминал, локално друштво, локални правосудно-полицијски апарат, овдашњи ликови, породице, простор, емоције.

ГЛАС: Најавили сте и чист жанровски кримић као сљедећи пројекат, иако у добром дијелу региона кримић и жанр уопште и даље спадају у “лаку” литературу, док се академска или мејнстрим књижевност сматра једином релевантном умјетношћу. Разбија ли се полако тај општеприхваћени мит и колико то вама отежава или олакшава писање?

ПАВИЧИЋ: Истина је да у књижевној критици и у Хрватској још увијек наилазим на начин размишљања који је филмска критика бацила низ степенице крајем педесетих са “Филмским свескама”. У филму критичари мирно прогласе Хичкокову “Вртоглавицу” највећим филмом свих времена и ником не би на­ памет пало да напише да је то “више од трилера”. Књижевна критика је код нас још веома инфицирана академском ладицом тзв. тривијалне књижевности гдје онда петпарачки аеродромски роман и Џон Ле Каре заврше у истој чинији. Дијелом је слична књижевна култура и у Њемачкој. У Француској не, тамо је “ноар” респективни жанр, има своје награде, фестивале, критику...  Томе треба наравно додати и становити књижевни колонијализам. Од балканског писца очекују се породичне саге, аутофикција и текстови о историјским или ратним траумама, кад наш писац пише кримић то је отприлике као да мајмун почне пјевати. Кримић “припада” Англосаксонцима и Скандинавцима. Ја настојим оборити те колонијалне фиоке и ако ми је то успјело на то ћу бити најпоноснији.

ГЛАС: Истакли сте да тешко улазите у свијет других култура те да морате писати о средини коју добро познајете, али без обзира на локализам радње, универзалност ваших романа је прилично добро схваћена и у другим срединама/језицима. Колико је то тешко помирити локално и универзално у умјетничком дијелу, а да буде разумљиво гдје се год чита?

ПАВИЧИЋ: Ту се креативци разликују. Ја се рецимо дивим једном Ангу Лију који прво сними кинески борилачки еп, па филм о Америци седамдесетих, па адаптацију Џејн Остин, а сваки вам се пут чини да он о том свијету зна све живо. Ја то не могу. Да бих о нечему писао морам то веома добро познавати, а пошто немам воље и времена за дуга и захтјевна истраживања онда у принципу пишем о данашњици и свом простору. Дакле, рекло би се потцјењујуће - “завичајни писац”, али и Андрић је био такав завичајни писац, то су и Фокнер или Чехов или Фланери О'Конор, коју обожавам. Та усмјереност на локални простор је код мене, с друге стране, преобразила и језик. Схватио сам да пишем боље и да се осјећам релаксираније ако пишем на свом матерњем језику, а то значи да штокавски “прљам” са пуно дијалекта. Зато “Лагунино” издање на крају и има рјечник. Морам рећи да сам то схватио читајући босанске писце попут Меше Селимовића, Јерговића или Алмина Каплана. Схватио сам да се ту и тамо спотакнем о неки турцизам и да не знам баш сваку ријеч, али оно што се добија у евокацији културе, локалне боје и аутентичног свијета јесте пуно више од оног што се изгуби у течности и разумијевању.

ГЛАС: Сплит (а и Далмација шире) има у вашем писању централно мјесто, које рецимо код Дејвида Сајмона има Балтимор или Лос Анђелес код Џејмса Елроја. Колико је једна средина мотивација, а колико ограничење за Вас као писца и колико Сплит из ваших дјела има веза са стварним Сплитом и постоји ли уопште нека разлика?

ПАВИЧИЋ: Сплит мојих књига је Сплит како га ја видим. Неко други би га можда видио друкчије, ја га видим тако. Он је свакако јако друкчији од митског Сплита чију ванвременску слику су консолидовали у канонским дјелима Тијардовић, Марко Уводић и Смоје. Међутим, он је друкчији и од самог себе, јер је стално у мијени. Ја сам се родио и живим у Сплиту, али увијек кажем да сам у 50 година живио у три различита града: први је социјалистички индустријски, али и еколошки опустошени Сплит осамдесетих, други је ратни Сплит деведесетих пун ратних злочина, шовинизма, криминала и хероина, трећи је овај туристифицирани напирлитани Сплит, Ибица за глобалне студенте филозофског. Осим тога, и у синкронији непрестано постоје три Сплита: један је историјско језгро које је постепено постало тематски парк, други и најрепрезентативнији је Сплит социјалистичких квартова високоградњи, а трећи Сплит су источне конурбације настале дивљим урбанизмом од осамдесетих па наовамо. Сваки од њих је социокултурно корјенито различит. Сплит није један, као што није ни Њујорк. Класа и генерација дефинишу који Сплит видите па и о којем пишете.

ГЛАС: Каријеру романописца почели сте социјалним трилером “Овце од гипса”, који се дотакао најнеомиљеније теме у екс-Ју државама, злочинима у сопственим редовима, што је наравно изазвало велику медијску буру, (пар година  касније појачану екранизацијом Винка Брешана), јасно је да сте били свјесни такве реакције, али нисте одустали од тог контрашког гурања “прста у око”. Може ли умјетник бити дистанциран од политичког става или је то просто природан наставак ваших колумни који деценијама често претресају и потресају Хрватски и регионални друштвено-политички колорит?

ПАВИЧИЋ: “Овце од гипса” почео сам писати одмах послије рата и објавио 1997. године. Колико знам, било је то прво приповједно дјело и у једној од ове три културе у којем се неко бавио злодјелима “својих”. Нисам тачно знао шта да очекујем. Заправо се није догодило ништа. Књига је имала велики медијски одјек, добре критике, није нападана, нисам уочио неку нервозу власти, чак су ме у пар наврата звали у иностранство у аранжману амбасада. Ствари су се много промијениле до 2004, када ће Брешан снимити филм. Атмосфера је била пуно више непријатељска, што је парадоксално, јер је Брешанов филм мислим био пуно обазривији и мање бруталан од романа, а у међувремену се промијенила власт и умјесто ХДЗ-а је дошла либерална коалиција. Чини ми се да је проблем био што је филм пуно видљивији медиј од књижевности. Други је проблем могуће био и то што је филм био врло успјешан, играо је у Берлину па су то ето “вани” видјели. Трећи фактор може бити и промјена власти: чини ми се да је у дијелу националистичке сцене филм схваћен на начин: аха, ово је сад службена верзија о рату у режији нове власти. Тако да је о филму било доста препирки, више него у вези са књигом шест година раније. Памтим и једну бизарност: на ХТВ су три интелектуалца у панел-дискусији уочи премијере расправљали о филму, а сва су тројица унапријед рекла да га нису гледали.

ГЛАС: Годинама пишете о филму и телевизији, екранизован сте писац, сценариста сте, колико су ванкњижевни утицаји обликовали Ваше писање и колико су из Ваше двоструке перспективе генерално филм и ТВ серије обликовали жанровске литерарне мотиве у овом вијеку како у региону, тако и глобално?

ПАВИЧИЋ: Чини ми се да је данас немогуће наћи писца којег није обликовао филм. Моја генерација је кино филм усисала са мајчиним млијеком. У разним фазама на разне моје књиге су утицали рецимо Џон Сејлс (“Овце од гипса”, јако), Бертранд Таверниер, Дејвид Финчер, Ермано Олми, али опет и Спрингстин, Ник Кејв... Што се ТВ серија тиче мислим да оне социокултурно данас јесу еквивалент оном што су у 19. вијеку били реалистични романи. Дејвид Сајмон је за данашњицу оно што су били Балзак или Дикенс. Да, он је мој велики узор, а како видите по ТВ серији “Новине” - не само мој.

ГЛАС: Из тог филмофилмског угла, како Вам се данас чини модерна кинематографија, уз хиперпродукцију серија, успон стриминга, одумирање класичног биоскопа, све већи јаз између блокбастера и независних продукција и других промјена које сте испратили у протекле три деценије?

ПАВИЧИЋ: Сами сте дијелом назначили процесе. Кинематографија ­се подијелила на два плућна крила која скоро више и не комуницирају, арт-филм и филмове за мултиплексе. Стриминг је испочетка унио демократску димензију, али претвара се све више у олигополисту који пуно усисава, а мало враћа. Златно доба ТВ серије до 2010. резултирало је хиперпродукцијом па је дошло до разводњавања квалитета. Ипак, стално има фантастичних филмова и серија, сваки час ме позитивно изненади неки пргави, мали, паметни филм.

ГЛАС: Шта ту по Вашем суду остаје умјетнички вриједно и упоредиво са класицима претходног вијека и колико је уопште могуће критички објективно испратити толико огромну продукцију?

ПАВИЧИЋ: Чини ми се да је то заправо криво питање. Кад тражимо данас класике, ми тражимо нешто што ће људи памтити 2200. као што ми памтимо Гоју или Дикенса или Бетовена. Нисам сигуран да култура више функционише тако и да ће икад функционисати. И конзументи и памћење живе данас у вјечитом “сада”. Питајте данашње студенте које су важне америчке филмове седамдесетих гледали, а поготово које класике из црно-бијеле ере, а да садашњост често криво процјењује шта ће остати, то наравно знамо. Осим тога, укус се мијења. Да сте неком 1960. рекли да су Хичкок или Параџанов већи од Бергмана или Висконтија, гледао би вас блиједо. А данас тако мислимо. Са злурадим весељем чекам, рецимо, када ће будућа генерација културолога почети откривати “класике” у данашњем трапу или турбофолку.

Новинарство

ГЛАС: Пишете на неколико фронтова од романа, сценарија и колумни до критика. Нећемо Вас питати славно питање “гдје проналазите инспирацију” нити када уопште спавате, али колико је за Вас као аутора ослобођавајуће или отежавајуће то скакање кроз различите форме?

ПАВИЧИЋ: Мени је то насушно потребно. Књижевност има нешто аутистично: двије сте године затворени у соби уз један текст, с временом потпуно изгубите дистанцу и икакав појам је ли то глупо или паметно, смислено или не. Мене новинарство пролуфта, јер је брзо. Један дан напишете, други изађе и сви причају о томе, трећи дан је неповратно отишло у мрак. То је као неки кик адреналина који ми треба. Ни да сам Стивен Кинг и да од књижевности имам сав новац свијета не бих престао писати за дневне новине. Обожавам их.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.