Нове размјере насиља над мигрантима у Хрватској

БЕРЛИН - Тврђи приступ ЕУ према избјеглицама, с почетка ове године, у доба короне, резултирао је и већим бројем случајева њиховог понижавања и застрашивања, пише Дојчевеле.

Како се оцијењује, ванредно епидемиолошко стање, које већ дуже од четири мјесеца погађа и Хрватску, бацило је сијенку на проблем неприхватљивог државног третмана избјеглица из Азије и Африке.

У јавности је створен утисак да су миграције у том раздобљу готово сасвим или у значајној мјери уминуле, а с њима и полицијско насиље, али је истина умногоме друкчија, истиче се у тексту.

Невладине организације које у Хрватској помажу избјеглицама биљеже пораст специфичних облика насиља, али све теже успијевају да пласирају у јавност своја сазнања.

Друштво је заокупљено својим проблемима - корона, земљотрес у Загребу, економска криза, и све је мање осетљиво на туђе проблеме. Центар за мировне студије (ЦМС), удружење активиста са сједиштем у Загребу, настоји да исправи такав новонастали дисбаланс.

Један од начина постизања тог циља, уз стални рад на терену, јесу казнене пријаве које ЦМС подноси због поменутог насиља. Најновија је поднијета прије само неколико дана, а бави се случајем премлаћивања 16 избјеглица од стране осам неименованих униформисаних особа.

О томе у пријави свједочи пет жртава под именом и презименом, при чему су једној од њих у том злодјелу сломљене обије руке и нога. Претходна слична пријава датира из јуна. Према њој, тада је полицијско иживљавање претрпјела група од 33 особе.

Свима су им главе означене трајним наранџастим спрејом, тј. нацртан су им крст преко тјемена да би дуго остали препознатљиви. "Али, и да би се осјетили пониженим и застрашеним", сматра Антонија Пиндулић, правница ЦМС, додајући да активисти уједно региструју и пораст разних видова понижавања и застрашивања.

Премлаћеним жртвама из наведене групе са 16 избјеглица, према исказу у пријави, мучитељи су у ране утрљавали кечап, мајонез и шећер.

„Негативна разлика коју биљежимо највише се односи на разноврсније и теже начине иживљавања. Вријеђање и пљачкање су већ уобичајени. Поред тога видимо и да се полицијске интервенције генерално све више оправдавају тезом да је ријеч о нерегуларним или илегалним преласцима границе.

Такав политички наратив скреће пажњу са појаве насиља над избјеглицама. Прича се о потреби заштите граница, а све мање о заштити људи у невољи. С друге стране, избјеглице почињу отвореније да говоре о томе, па је у посљедња два случаја свједочила чак по трећина жртава", рекла је Пиндулић.

Тим случајевима с пријавом треба додати и један извјештај с краја маја, о наставку систематског мучења дјеце-избјеглица.

Активисти мреже Бордер вајоленс мониторинг, с којом ЦМС сарађује, од 2017. године су регистровали 209 дјеце у избјеглиштву које је хрватска полиција оштетила.

Најчешће протјеривањем из РХ у Босну и Херцеговину или Србију, уз додатне облике насиља. А не треба заборавити ни вијест из Словеније од средине овог мјесеца: тамошњи Управни суд потврдио је један случај незаконитог тзв. ланчаног протјеривања из Словеније до БиХ, уз учешће РХ.

Маријана Хамершак, антрополог из загребачког Института за етнологију и фолклористику, учесница је истраживања „Европски режим ирегулизованих миграција на периферији ЕУ". Пројекат се бави и новијим квалитативним карактеристикама третмана избјеглица у Хрватској и остатку Западног Балкана.

Она нам је посвједочила управо о промјени у том поступању у доба короне. „Стиче се утисак да је миграција било мање", каже она, „па и јавна пажња око насиља пада, но утисак је варљив."

Према службеним државним подацима, активисти преносе да је у првој фази епидемије у Хрватској, од половине марта до краја јуна, било око хиљаду избјегличких прелазака границе у РХ.

За то вријеме, Словенија је кроз реадмисију вратила у Хрватску њих око 600. „Ипак, не зна се гдје су завршили ти људи, јер је само неколико десетина њих убиљежено са затраженим азилом. У камповима нису, па закључујемо да су - насилно враћени у БиХ", ријечи су ове научнице из ИЕФ.

„То је већ класична ''рупа'' у траговима хрватског односа према тим људима", наставила је Хамершак, „док пораст разних облика насиља можемо приписати и неким глобалним политичким разлозима.

Сјетимо се само тренда у фебруару са границе између Грчке и Турске, дакле прије короне. Томе се може приписати и чињеница с којом се данас суочавамо, наиме, да наши медији све ријеђе обраћају пажњу на ту тему. Она је за њих већ ''прежвакана'', није више атрактивна роба на тржишту".

Тренд о којем говори Маријана Хамершак односи се на ономад исказану реакцију врха ЕУ на талас избјеглица који се кретао из Турске према Грчкој. Насиљу над њима је тад индиректно, али јасно, прогледано кроз прсте, па се ни сузавац и гумени меци више нису сматрали неприкладним. Појам солидарности је у исто вријеме добио нову функцију: ЕУ је позвала на солидарност с Грчком у одбрани граница, а избјеглице су постале безбједносни проблем, а не више - како се дотад интерпретирало - жртве хуманитарне кризе.

Док се хрватска, као и остала европска јавност, тако окреће другим питањима свакодневице, криза се наставља под неким другим именом.

У јулу се на карловачком подручју удавило шесторо избјеглица, што представља изузетан пораст броја смртних случајева. Покушавали су да прођу кроз Хрватску преко ријека, јер услијед епидемиолошких мјера нису више могли да користе читав копнени пут. А све им је даљи и пут до ума и срца домицилне јавности, санитарно и медијски изоловане, закључује Дојчевеле.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.