Нијемци бирају, Меркел чека 3. побједу

Берлин - У Њемачкој се данас одржавају савезни парламентарни избори за 18. сазив Бундестага.

Како је саопштио руководилац савезне изборне комисије, право гласа на изборима има 61,8 милиона грађана. Од тога је три милиона младих који су од прошлих избора до сада постали пунољетни.

Међу бирачима је и 5,8 милиона досељеника, људи иностраних корена са њемачким држављанством, од чега пола милиона оних који гласају први пут.

На изборима наступају 34 странке, а грађани од 4.451 кандидата треба да изаберу 598 посланика Бундестага.

Предизборна кампања почела је убједљивом предношћу странака владајуће коалиције коју чине Хришћанско-демократска унија (ЦДУ) канцеларке Ангеле Меркел, баварска Хришћанско-социјална унија (ЦСУ) и Либерали (ФДП).

Може ли Меркелова до трећег мандата?

Ипак, посљедња испитивања јавног мњења предвиђају или пат позицију владајућих и опозиционих странака или у најбољем случају предност од једног процента за сада владајући конзервативно-либерални савез.

Али, ни пораз садашње коалиције не би значио побједу опозиције. СПД и Зелени, који желе да, као и послије избора 1998. и 2002. поново заједно владају, немају довољно гласова. Обије странке су се изјасниле и против коалиције са трећом опозиционом странком, Љевицом, те скоро да и нема шанси да Њемачка добије владу лијево од центра.

ЦДУ и ФДП, према анкетама, немају или немају комотну већину за ново издање коалиције. Она ће постати сасвим немогућа уколико у Бундестаг уђе партија противника евра, Алтернатива за Њемачку АфД, са којом ни ЦДУ ни ФДП не желе у коалицију. Њој анкете дају између четири и пет одсто гласова, а за улазак у савезни и покрајинске парламенте важи петопроцентни праг.

У том случају једина могућност остаје за све партије неомиљена “велика коалиција”. Она је постојала од 1966. до 1969. када је канцелар био Курт Георг Кизингер и измедју 2005. и 2009. у првом мандату канцеларке Меркел.

Пропада ли Меркелин савезник?

Либерали из ФДП-а већ дуго доносе Ангели Меркел само главобољу: на изборима 2009. године освојили су скоро 15 одсто гласова и донели 93 посланичка мандата у мираз, док се сада, четири године касније тресу у грозници очекивања да уопште пређу изборни праг од пет одсто.

О разлозима ФДП-ове могуће пропасти чуло се ових дана доста тога, а најлакше их је сажети у неколико ријечи: самозадовољство, инертност, губитак политичког идентитета. ФДП је остао без властите политике - та је партија за све за што и Меркелин ЦДУ, с том разликом да ЦДУ то ради боље.

Зашто онда дати глас за Рослеров ФДП, питала се протеклих дана штампа њемачког говорног подручја, проглашавајући “жуте” за губитнитничку партију, сахрањујући још живе политичке актере.

Демонтажа “жутих” достигла је врхунац прошле недјеље послије локалних избора у Баварској, када је баварска ЦСУ (придружена локална чланица Меркелиног ЦДУ-а) повратила апсолутну већину и то углавном на рачун ФДП-а, који је излетео из локалног парламента у Минхену.

Али ако Либерали пропадну и на савезним изборима, што је сасвим могуће, онда Меркел као једини коалициони партнер преостају још једино Социјалдемократе Сигмара Габриела, значи опет велика коалиција лијевог центра.

Званично, то је и за једне и за друге ноћна мора, али незванично најреалистичнија опција од које ни конзервативци ни социјалдемократе неће моћи да побјегну.

У свом првом мандату од 2005. до 2009. Ангела Меркел је као канцеларка већ предсједавала коалицијском владом ЦДУ/ЦСУ плус СПД, и није јој се допало. Њој за утјеху, СПД-у се допало још мање.

Када су 2005. ушли у заједничку владу са Меркелиним конзервативцима, социјалдемократе су биле јаке, тек незнатно слабији од коалицијског партнера - у четири године мандата Меркел их је колосално “потрошила”, тако да су на изборима 2009. изгубли читаву трећину свог бирачког тијела (са 34 спали су на свега 23 одсто гласова).

Сада, када су четири године у опозицији лизали ране и с муком се довукли до 27-28 одсто гласова, требало би да се још једном, добровољно, упуте у партијски млин Ангеле Меркел - то је за социјалдемократе катастрофалан сценарио, али другог излаза немају.

Односно имали би, барем теоретски, ако заједно са зеленима (прогноза: девет одсто) и левицом (8,5 одсто) одлуче да оформе коалицију. Али и Габриел и Пер Штајнбрик из СПД-а су већ изјавили да им не пада на памет сарадња са “издајником” Оскаром Лафонтеном и његовим “лијевима”.

Да ли „професорска партија” може нешто да поремјети

Још је један партијски статус интересантан за данашње изборе у Њемачкој: шта ће бити са такозваном “професорском партијом” или Алтернативом за Њемачку, скраћено АфД?

Они су у финишу изборне трке имали неколико спектакуларних јавних театарских наступа, између осталог када су испред Бранденбуршке капије у срцу Берлина спалили неколико милиона евра - копије новчаница, како се испоставило послије полицијске пријаве ЦДУ-а.

Без обзира на драмски наступ, АФД сасвим озбиљно обећава да ће, прво, Њемачку извести из еврозоне, и друго, да од еврозоне неће остати ни камен на камену када је Њемачка напусти.

Шансе за улазак у Бундестаг су им добре, иако не и сигурне - и они се, као и Либерали из ФДП-а крећу на око пет одсто.

Ако АфД, странка која је тек основана фебруара ове године, заиста и постане парламентарна, остаће усамљена, коалицијски “недодирива” - њих нико неће звати у коалицију, ни десну, ни лијеву. Сви њихови мандати биће изгубљени бројеви у међупартијској математици.

АфД је, барем за сада, премала странка да би преокренула европску политику службене Њемачке - и у том смислу су избори важни за Нијемце, али споредни за Европљане.

Сваки Нијемац има два гласа

У Њемачкој постоји “персонализовани пропорционални изборни систем”, комбинација већинског и пропорционалног система. Сваки бирач има два гласа - “првим гласом” бира непосредно кандидата у изборном округу, а мандат у Бундестагу добија онај ко има просту већину гласова. “Другим гласом” бирач одлучује о посланицима који ће преко покрајинске страначке листе ући у Бундестаг.

Ови, “други гласови” су и одлучујући, јер одређују која странка ће добити највише мјеста у Бундестагу. На основу броја “првих гласова” се расподељују тзв. директни мандати које странке смију да задрже, али при томе не смије да се поремети пропорција одређена на основу броја “других гласова” па се број мандата по странкама сразмјерено накнадно повећава.

То значи да коначан број посланика у Бундестагу може и знатно да премаши прописаних 598 места.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.