Мед и мак за срећу ми мир

Бо­жи­ћни оби­ча­ји у пра­во­сла­вном сви­је­ту ра­зли­ку­ју се од по­днебља до по­днебља, гдје је сва­ки на­род унио соп­стве­ну тра­ди­ци­ју у пра­зник ко­ји про­славља ро­ђење Ису­са Хрис­та.

У Ру­си­ји, гдје се Бо­жић обиљежа­ва по ста­ром ка­лен­да­ру, да­кле 7. ја­ну­ара, оби­чај је да се по­ро­ди­це окупљају за сто­лом на Бадње ве­че. По­сли­је пос­та, ко­ји прес­та­је са по­ја­вом прве зви­јез­де на не­бу, сли­је­ди спе­ци­јал­на бо­жи­ћна ве­че­ра без ме­са, а гла­вно је­ло се зо­ве “ку­тја”.

Ве­че­ра је при­премљена од ра­зли­чи­тих врста жи­та­ри­ца, ко­је сим­бо­ли­зу­ју на­ду, уз до­да­так ме­да и сје­мен­ки ма­ка (сим­бо­ли сре­ће и ми­ра). То се сма­тра “све­том ве­че­ром”, а сер­ви­ра се на би­је­лом столњаку ко­ји пред­ставља би­је­ло ру­хо у ко­је је Христ уви­јен по ро­ђењу.

У прос­то­ри­ју се уне­се не­што сла­ме као под­сје­ћање на скро­мно окру­жење у ко­јем је Исус ро­ђен, а ве­ли­ка би­је­ла сви­је­ћа је пос­тављена у сре­ди­ни сто­ла, у знак обја­ве да је Христ свје­тло сви­је­та.

У Грчкој се Бо­жић про­славља 25. де­цем­бра. Та­мошњи оби­ча­ји на­ла­жу да на Бадње ве­че дје­ца у се­ли­ма иду од ку­ће до ку­ће, гдје до­ма­ћи­ни­ма по­же­ле све нај­боље и от­пје­ва­ју бо­жи­ћну пје­сму (на грчком “ка­лан­да”), а за­уз­врат бу­ду по­чаш­ће­ни бом­бо­на­ма или нов­цем.

За ве­че­ру, ко­ја се при­пре­ма за Бадње ве­че, ка­ра­кте­рис­ти­чан је “Хрис­тов хљеб” (“хрис­топ­со­мо”). Ри­јеч је о ве­ли­ким ве­кна­ма ра­зли­чи­тих обли­ка, на чи­јим ко­ра­ма су де­ко­ра­ци­је ко­је оби­чно пред­стављају по­сло­ве ко­јим се по­ро­ди­ца ба­ви. За ра­зли­ку од ве­ћи­не оби­ча­ја у дру­гим пра­во­сла­вним земљама, за ве­че­ру на Бадње ве­че се слу­жи ме­со и то јањети­на и пра­се­ти­на.

У грчким до­мо­ви­ма све до­не­да­вно ни­је био ра­ши­рен оби­чај ки­ћења јел­ке. Оно што за Бо­жић кра­си го­то­во сва­ки грчки дом је бо­сиљак омо­тан око ма­лог дрве­ног крста, прич­вршће­ног жи­цом изнад дрве­не по­су­де са све­том во­дом.

Је­дном дне­вно, члан по­ро­ди­це, оби­чно мај­ка, умо­чи дрве­ни крст са бо­сиљком у све­ту во­ду и њиме пош­кро­пи све прос­то­ри­је у ку­ћи. На тај на­чин, ка­жу, тје­ра­ју се зли ду­хо­ви - “ки­лан ца­рои”, ко­ји жи­ве у сре­ди­шту земље, а у ку­ће ула­зе кроз димњак.

Од Бо­жи­ћа, 25. де­цем­бра, па до Бо­го­јављења (6. ја­ну­ара) ти ду­хо­ви пос­та­ју пра­ва на­паст.

У Бу­гар­ској, на Бадње ве­че (по но­вом ка­лен­да­ру) при­пре­ма се по­се­бна ве­че­ра од 12 је­ла без ме­са, ко­ја сим­бо­ли­зу­ју 12 мје­се­ци у го­ди­ни. То су је­ла од гра­ха, ора­ха и ље­шни­ка, су­вих шљива, а ту је и тра­ди­ци­онал­ни бу­гар­ски ко­лач - “ба­ни­ца”.

По­сли­је ве­че­ре, ва­жно је да сви чла­но­ви по­ро­ди­це од сто­ла ус­та­ну у ис­то ври­је­ме.

И у Укра­ји­ни је нај­ва­жни­ји дио про­сла­ве Бо­жи­ћа ве­че­ра на Бадње ве­че, ко­ју Укра­јин­ци зо­ву “Свја­та ве­че­ра”. У се­ос­ким до­ма­ћин­стви­ма оби­чај је да гла­ва ку­ће до­не­се сноп пше­ни­це, ко­ји се зо­ве “ди дух”, (дје­дов дух), што сим­бо­ли­зу­је прет­ке и на­гла­ша­ва жељу да го­ди­на до­бро ро­ди. У град­ским по­ро­ди­ца­ма, “ди дух” је при­су­тан у сно­по­ви­ма пше­ни­це ко­ји се ста­ве у ва­зу.

У Ру­му­ни­ји, на­ро­дни бо­жи­ћни оби­ча­ји у се­ли­ма по­чињу 20. де­цем­бра, на дан Све­тог Игњати­ја, ка­да се жртву­је пра­се ко­је ће би­ти при­премљено за ве­че­ру на Бадње ве­че. Вје­ру­је се да ће дух пра­се­та у сљеде­ћој го­ди­ни по­ро­ди­ци до­ни­је­ти бла­гос­тање.

Ве­че­ра се при­пре­ма и по три да­на и сас­то­ји се угла­вном од пра­се­ти­не на ра­зне на­чи­не, сар­ме, ко­ба­си­ца, а слу­жи се и ћу­ре­ти­на, уз шљиво­ви­цу и ви­но.

По­се­бност ру­мун­ске бо­жи­ћне трпе­зе чи­ни “ко­зо­на­ћи” - ко­лач са грож­ђи­ца­ма и ље­шни­ци­ма.

За Бадње ве­че дје­ца иду од ку­ће до ку­ће и пје­ва­ју бо­жи­ћне пје­сме, а са со­бом но­се зви­јез­ду изра­ђе­ну од укра­сног па­пи­ра. Ка­сни­је им се при­дру­же и одра­сли.

У Ма­ке­до­ни­ји, ко­ја Бо­жић про­славља по ста­ром ка­лен­да­ру, “ко­ле­де” (дје­чи­је пје­вање бо­жи­ћних пје­са­ма од вра­та до вра­та) “па­да­ју” 5. ја­ну­ара. Дан ка­сни­је сли­је­ди Бадње ве­че, ка­да се на ку­ћно огњи­ште до­но­си бо­жи­ћно дрво - “ба­дник”. Дрво се при­је то­га иси­је­че на три ди­је­ла (што пред­ставља Све­то трој­ство), а сва три ди­је­ла у ку­ћу уне­се отац.

Син или дру­ги члан по­ро­ди­це ди­је­ло­ве дрве­та ста­ви у ва­тру, а за­тим се раз­мје­не чес­ти­тања: “До­бра ве­чер и ве­сел ба­дник”.

Трпе­за - “по­сна ве­че­ра” - је стро­го ве­ге­та­ри­јан­ска: ку­ва­но по­врће, ље­шни­ци и ора­си, хљеб и су­во во­ће.

Гру­зи­ја

У Гру­зи­ји се на Бадње ве­че че­ка да сат от­ку­ца 12 пу­та, а за­тим по­чиње ве­че­ра уз тра­ди­ци­онал­но гру­зиј­ско ви­но. Бо­жић се про­славља 7. ја­ну­ара ли­ти­ја­ма на ко­ји­ма се пје­ва тра­ди­ци­онал­на бо­жи­ћна пје­сма “Aли ло”. Дје­ци се по­клањају бом­бо­не и ко­ла­чи­ћи.

Си­ри­ја и Еги­пат

Пра­во­сла­вни вјер­ни­ци у Си­ри­ји и Егип­ту про­слављају Бо­жић на сли­чан на­чин као и у Ру­си­ји, јер су изме­ђу ос­та­лог рус­ки пра­во­сла­вни све­ште­ни­ци би­ли ти ко­ји су у Aфри­ку и на Блис­ки ис­ток до­ни­је­ли сје­ме пра­во­славља.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.