Med i mak za sreću mi mir

Bo­ži­ćni obi­ča­ji u pra­vo­sla­vnom svi­je­tu ra­zli­ku­ju se od po­dneblja do po­dneblja, gdje je sva­ki na­rod unio sop­stve­nu tra­di­ci­ju u pra­znik ko­ji pro­slavlja ro­đenje Isu­sa Hris­ta.

U Ru­si­ji, gdje se Bo­žić obilježa­va po sta­rom ka­len­da­ru, da­kle 7. ja­nu­ara, obi­čaj je da se po­ro­di­ce okupljaju za sto­lom na Badnje ve­če. Po­sli­je pos­ta, ko­ji pres­ta­je sa po­ja­vom prve zvi­jez­de na ne­bu, sli­je­di spe­ci­jal­na bo­ži­ćna ve­če­ra bez me­sa, a gla­vno je­lo se zo­ve “ku­tja”.

Ve­če­ra je pri­premljena od ra­zli­či­tih vrsta ži­ta­ri­ca, ko­je sim­bo­li­zu­ju na­du, uz do­da­tak me­da i sje­men­ki ma­ka (sim­bo­li sre­će i mi­ra). To se sma­tra “sve­tom ve­če­rom”, a ser­vi­ra se na bi­je­lom stolnjaku ko­ji pred­stavlja bi­je­lo ru­ho u ko­je je Hrist uvi­jen po ro­đenju.

U pros­to­ri­ju se une­se ne­što sla­me kao pod­sje­ćanje na skro­mno okru­ženje u ko­jem je Isus ro­đen, a ve­li­ka bi­je­la svi­je­ća je pos­tavljena u sre­di­ni sto­la, u znak obja­ve da je Hrist svje­tlo svi­je­ta.

U Grčkoj se Bo­žić pro­slavlja 25. de­cem­bra. Ta­mošnji obi­ča­ji na­la­žu da na Badnje ve­če dje­ca u se­li­ma idu od ku­će do ku­će, gdje do­ma­ći­ni­ma po­že­le sve naj­bolje i ot­pje­va­ju bo­ži­ćnu pje­smu (na grčkom “ka­lan­da”), a za­uz­vrat bu­du po­čaš­će­ni bom­bo­na­ma ili nov­cem.

Za ve­če­ru, ko­ja se pri­pre­ma za Badnje ve­če, ka­ra­kte­ris­ti­čan je “Hris­tov hljeb” (“hris­top­so­mo”). Ri­ječ je o ve­li­kim ve­kna­ma ra­zli­či­tih obli­ka, na či­jim ko­ra­ma su de­ko­ra­ci­je ko­je obi­čno pred­stavljaju po­slo­ve ko­jim se po­ro­di­ca ba­vi. Za ra­zli­ku od ve­ći­ne obi­ča­ja u dru­gim pra­vo­sla­vnim zemljama, za ve­če­ru na Badnje ve­če se slu­ži me­so i to janjeti­na i pra­se­ti­na.

U grčkim do­mo­vi­ma sve do­ne­da­vno ni­je bio ra­ši­ren obi­čaj ki­ćenja jel­ke. Ono što za Bo­žić kra­si go­to­vo sva­ki grčki dom je bo­siljak omo­tan oko ma­log drve­nog krsta, prič­vršće­nog ži­com iznad drve­ne po­su­de sa sve­tom vo­dom.

Je­dnom dne­vno, član po­ro­di­ce, obi­čno maj­ka, umo­či drve­ni krst sa bo­siljkom u sve­tu vo­du i njime poš­kro­pi sve pros­to­ri­je u ku­ći. Na taj na­čin, ka­žu, tje­ra­ju se zli du­ho­vi - “ki­lan ca­roi”, ko­ji ži­ve u sre­di­štu zemlje, a u ku­će ula­ze kroz dimnjak.

Od Bo­ži­ća, 25. de­cem­bra, pa do Bo­go­javljenja (6. ja­nu­ara) ti du­ho­vi pos­ta­ju pra­va na­past.

U Bu­gar­skoj, na Badnje ve­če (po no­vom ka­len­da­ru) pri­pre­ma se po­se­bna ve­če­ra od 12 je­la bez me­sa, ko­ja sim­bo­li­zu­ju 12 mje­se­ci u go­di­ni. To su je­la od gra­ha, ora­ha i lje­šni­ka, su­vih šljiva, a tu je i tra­di­ci­onal­ni bu­gar­ski ko­lač - “ba­ni­ca”.

Po­sli­je ve­če­re, va­žno je da svi čla­no­vi po­ro­di­ce od sto­la us­ta­nu u is­to vri­je­me.

I u Ukra­ji­ni je naj­va­žni­ji dio pro­sla­ve Bo­ži­ća ve­če­ra na Badnje ve­če, ko­ju Ukra­jin­ci zo­vu “Svja­ta ve­če­ra”. U se­os­kim do­ma­ćin­stvi­ma obi­čaj je da gla­va ku­će do­ne­se snop pše­ni­ce, ko­ji se zo­ve “di duh”, (dje­dov duh), što sim­bo­li­zu­je pret­ke i na­gla­ša­va želju da go­di­na do­bro ro­di. U grad­skim po­ro­di­ca­ma, “di duh” je pri­su­tan u sno­po­vi­ma pše­ni­ce ko­ji se sta­ve u va­zu.

U Ru­mu­ni­ji, na­ro­dni bo­ži­ćni obi­ča­ji u se­li­ma po­činju 20. de­cem­bra, na dan Sve­tog Ignjati­ja, ka­da se žrtvu­je pra­se ko­je će bi­ti pri­premljeno za ve­če­ru na Badnje ve­če. Vje­ru­je se da će duh pra­se­ta u sljede­ćoj go­di­ni po­ro­di­ci do­ni­je­ti bla­gos­tanje.

Ve­če­ra se pri­pre­ma i po tri da­na i sas­to­ji se ugla­vnom od pra­se­ti­ne na ra­zne na­či­ne, sar­me, ko­ba­si­ca, a slu­ži se i ću­re­ti­na, uz šljivo­vi­cu i vi­no.

Po­se­bnost ru­mun­ske bo­ži­ćne trpe­ze či­ni “ko­zo­na­ći” - ko­lač sa grož­đi­ca­ma i lje­šni­ci­ma.

Za Badnje ve­če dje­ca idu od ku­će do ku­će i pje­va­ju bo­ži­ćne pje­sme, a sa so­bom no­se zvi­jez­du izra­đe­nu od ukra­snog pa­pi­ra. Ka­sni­je im se pri­dru­že i odra­sli.

U Ma­ke­do­ni­ji, ko­ja Bo­žić pro­slavlja po sta­rom ka­len­da­ru, “ko­le­de” (dje­či­je pje­vanje bo­ži­ćnih pje­sa­ma od vra­ta do vra­ta) “pa­da­ju” 5. ja­nu­ara. Dan ka­sni­je sli­je­di Badnje ve­če, ka­da se na ku­ćno ognji­šte do­no­si bo­ži­ćno drvo - “ba­dnik”. Drvo se pri­je to­ga isi­je­če na tri di­je­la (što pred­stavlja Sve­to troj­stvo), a sva tri di­je­la u ku­ću une­se otac.

Sin ili dru­gi član po­ro­di­ce di­je­lo­ve drve­ta sta­vi u va­tru, a za­tim se raz­mje­ne čes­ti­tanja: “Do­bra ve­čer i ve­sel ba­dnik”.

Trpe­za - “po­sna ve­če­ra” - je stro­go ve­ge­ta­ri­jan­ska: ku­va­no po­vrće, lje­šni­ci i ora­si, hljeb i su­vo vo­će.

Gru­zi­ja

U Gru­zi­ji se na Badnje ve­če če­ka da sat ot­ku­ca 12 pu­ta, a za­tim po­činje ve­če­ra uz tra­di­ci­onal­no gru­zij­sko vi­no. Bo­žić se pro­slavlja 7. ja­nu­ara li­ti­ja­ma na ko­ji­ma se pje­va tra­di­ci­onal­na bo­ži­ćna pje­sma “Ali lo”. Dje­ci se po­klanjaju bom­bo­ne i ko­la­či­ći.

Si­ri­ja i Egi­pat

Pra­vo­sla­vni vjer­ni­ci u Si­ri­ji i Egip­tu pro­slavljaju Bo­žić na sli­čan na­čin kao i u Ru­si­ji, jer su izme­đu os­ta­log rus­ki pra­vo­sla­vni sve­šte­ni­ci bi­li ti ko­ji su u Afri­ku i na Blis­ki is­tok do­ni­je­li sje­me pra­vo­slavlja.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.