Колективни запад пуца по шавовима

Промјене у међународним односима обично су посљедица криза, ратова између великих сила или преврата у њима. Тако је било 1939-1945. и поново 1989-1991. Обично се проблеми гомилају годинама и деценијама, а рјешење долази готово неочекивано.

Посљедњих неколико седмица имали смо прилику да посматрамо нешто слично. Оно што највише упада у очи јесте да је досадашњи главни фактор промјена било руководство државе које је до сада било најтврдокорније, чак и жестоко бранило остатке старог свјетског и хладноратовског поретка. САД, које су дуго спроводиле либерални интернационализам, више не покушавају да зауставе покренути точак који се котрља ка стварању мултиполарног свијета. 

Нова америчка администрација коју предводи Доналд Трамп - жели бити дио те приче. И не ради се о пуком предизборном обећању или реторичкој промјени, већ о прагматичном прекиду са досадашњим политичким курсом. То подразумијева - мање морализма, више реализма, напуштање либералног глобализма и војног интервенционизма те прихватање прагматизма. Нови амерички предсједник одложио је у оставу дугине транспаренте и приручнике западног либерализма и колонијализма. 

ДВИЈЕ ВИЗИЈЕ

Ово је изазвало велики геополитички земљотрес поготово у Европи, јер ово окретање Вашингтона ка реализму значи фундаменталну промјену. Трамп је размонтирао УСАИД и смањио буџете за промоцију демократије, правећи велики отклон од појединих хладноратовских реликта прошлости. И иронично, ради се о политици која је усклађена са погледом који Русија има на свијет. 

Једноставно, колективни запад, каквог смо га до сада познавали, распада се по шавовима. Оно што остаје на геополитичком терену је идеолошки и политички расцјепкани западни свијет, подијељен између националистичких влада попут Трампове и либерално-глобалистичких упоришта у Бриселу, Паризу и Берлину. Ради се о унутрашњем сукобу између ове двије визије - национализма против глобализма. 

Како год да он заврши, сигурно је да се ствара неки нови свјетски поредак, односно нови модел међународног поретка. Будућност ће зависити од тога колико далеко су велики играчи спремни да иду у борби за сфере утицаја. 

Европска унија, нажалост, није у овом одабраном друштву, јер ова заједница нема велике шансе да постане самосталан геополитички играч, барем док у Бриселу и већини држава чланица владају актуелне неолибералне и глобалистичке елите, којима је нови амерички предсједник отворено поручио да САД неће више бити заштитник Европе и "велики брат". 

СФЕРЕ УТИЦАЈА

Када су у питању сфере утицаја, током првих двадесетак година након завршетка хладног рата ова питања тада нису изгледала посебно релевантна. Распад Совјетског Савеза значајно је смањио страх Запада од новог свјетског рата, који је приморао западне лидере да се помире са постојањем совјетских сфера утицаја у централној и источној Европи. 

Данашњи геополитички пејзаж неодољиво подсјећа на ситуацију с краја Другог свјетског рата, када су Френклин Рузвелт, Винстон Черчил и Јосиф Стаљин подијелили Европу на сфере утицаја. Водеће свјетске силе покушавају да се међусобно договоре о новом поретку, баш као што су савезници саставили послијератну мапу свијета на конференцији на Јалти 1945. године. 

За разлику од тадашњих преговора специфичности владајућег режима у Вашингтону и Москви више нису препрека за остваривање заједничких интереса, а што онда поткопава до сада чврсте темеље НАТО-а, али и Европске уније.

Иначе, концепт сфере утицаја први пут је формализован на Берлинској конференцији 1884-1885, када су европске земље покушале да подијеле Африку. Али, истина је да је ова идеја постојала много прије тога. 

Током Наполеонових ратова (1803-1815), на примјер, Француска је покушала да прошири свој утицај освајањем нових територија и наметањем марионетских профранцуских режима, али се суочила са отпором разних коалиција предвођених Британијом, Аустријом и Русијом. 
Британско и руско царство су се, с друге стране, међусобно борили за контролу над централном Азијом и, посебно, Авганистаном. Заузврат, Монроова доктрина из 1823. године је ефективно претворила Латинску Америку у америчку сферу утицаја, забрањујући европску интервенцију у региону. 

Послије Другог свјетског рата Запад је на постојање сфера утицаја гледао више као на пријетњу, али их је јалтски споразум из 1945. године легитимисао као привремену неопходност за спречавање новог свјетског рата. Хладни рат је трансформисао ове сфере у два зараћена блока. Послије 1991. године, међутим, почели су да дјелују као реликт прошлости, пошто се свијет све више кретао ка продубљивању економске међузависности и мултилатералне сарадње.

У ствари, политика сфера утицаја почела је да оживљава много прије руске специјалне операције у Украјини. Војне акције НАТО-а на Косову (1999) и интервенција САД у Ираку (2003) показале су да се моћне државе и даље ослањају на своју војну моћ када вјерују да дипломатија не функционише. 

Међутим, рат у Украјини дефинитивно је потврдио повратак свијета у геополитику 19. и прве половине 20. вијека. Наравно, по својим економским и војним показатељима, садашња Русија није економска суперсила, али њен нуклеарни арсенал гарантује њену глобалну геополитичку улогу. 

ВОЈНИ МАРКЕТИНГ

Ако САД и Русија успију пронаћи рјешење, не само за окончања рата у Украјини, већ и у вези са успостављањем сарадње на свим нивоима, вјероватно ће то личити на нову Јалту, али на којој не би било представника Европске уније која је одлучила да по сваку цијену настави са ширењем русофобије, уз оштре поруке да Русија наводно представља егзистенцијалну пријетњу Европи. Ради се о класичној хладноратовској реторици глобалистичких елита које су несумњиво дубоко укоријењене у појединим европским државама, али и Бриселу, које не желе да прихвате нову реалност. 

Умјесто тога предложен је план који предвиђа да ова заједница у наредне четири године потроши 800 милијарди евра да би се спремила за наводни рат са Русијом. Умјесто да овај новац уложе у економски опоравак, они су одлучили да га усмјере у војну индустрију, која већ ради пуном паром, а чији је главни маркетинг менаџер генерални секретар НАТО-а Марк Руте. 

Прича како то раде због безбједности и солидарности са Украјином не пије воде. Оваква политика Рутеа и бриселских и појединих европских званичника пријети да доведе до потпуног распада Европске уније или подјеле на више блокова. 

Ту би главну улогу могао да одигра мађарски премијер Виктор Орбан, чији би политички утицај могао да додатно порасте ако му Трамп да формалну улогу у његовој идеолошкој борби против глобалистичких елита. 
Овако нешто није нимало нереално, јер САД желе да задрже западну Европу на узици, а лидери попут Орбана, италијанске Ђорђе Мелони, аустријског Херберта Кикла, француске Марине ле Пен, њемачке Алис Вајдел и словачког Роберта Фица могли би да му буду корисни савезници.

ЛУД, ЗБУЊЕН, НОРМАЛАН

Колико су европске елите заробљене у времену и простору можда најбоље илуструје недавна вијест да Европска унија жели да свака чланица развије 72-часовни комплет за преживљавање. Она такође позива на веће залихе основних потрепштина и бољу сарадњу између цивилних и војних власти да би била обезбијеђена боља сигурност. 

Стратегија, коју је недавно представила Европска комисија, укључује 30 конкретних акција које чланице ЕУ треба да предузму да би побољшале своју спремност за потенцијалне кризе, од природних катастрофа до сајбер и војних напада.
Једно од кључних подручја идентификованих у стратегији је повећање приправности становништва па Европска комисија позива државе чланице да обезбиједе да сви грађани имају комплет за преживљавање који им омогућава да буду самодовољни најмање 72 сата у случају да остану без основних начина снабдијевања. 

Овај комплет укључује храну, воду, лијекове, преносни радио, батеријску лампу, резервне батерије, пуњаче, готовину, копије важних докумената, љекарске рецепте, резервне кључеве, топлу одјећу и основне алате.
С друге стране САД и Русија се договарају о заједничкој сарадњи у вези са пројектима на Арктику, поновним отварањем гасовода "Сјеверни ток", укидањем санкција, отварањем тржишта... Ко је у овој причи луд и збуњен, а ко нормалан. 

Пропаганда

Док се већина европских земаља бори са инфлацијом, рецесијом и енергетском кризом, Брисел тајно гради алтернативну мрачну мрежу невладиних организација широм Европске уније које имају задатак да промовишу федералистичку агенду и нападају оне који се томе противе.
На ово је недавно упозорила организација "МЦЦ Брисел" у свом извјештају названом "ЕУ пропагандна машина", иза којег је стао италијански истраживачки новинар Томас Фази. У њему се открива да је Европска комисија само током прошле године издвојила чак 3,7 милијарди евра за финансирање великог броја невладиних организација и "трустова мозгова" који су имали задатак да лобирају за "више Европе", а на уштрб суверенитета таргетираних земаља. Према ријечима овог новинара те организације су претворене у моћно пропагандно оружје, алатку за цензуру и антидемократско дјеловање, а да би био извршен притисак на власти у оним земљама у којима постоје суверенистичке политике. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.