Индија: Ко одбије да робује, сијеку му руку

Један ударац сjекире заувијек је промјенио живот Дијалуа Нијала (18). Млади Индијац је сурово кажњен јер је покушао да побјегне из злогласних циглана Хајдерабада.

- Бол је био неиздржив. Мислио сам да ћу умријети - прича момак који је остао без десне шаке.  

Он је један од стотине људи који пате од јутра до мрака и немају слободу да напусте нехумани посао, преноси Би-Би-Си. Дио успјеха националне привреде која је десета у свухету, Индија дугује управо радницима који су претворени у модерне робове. Они се регрутују из сиромашних крајева и запошљавају уз помоћ посредника. Обично склапају договор по коме радник треба да да посреднику првих неколико плата како би му се одужио, али износ је толико мали да враћање дуга траје годинама. 

Услови на радном мјесту су много лошији од обећаних, али сиромашни радници су приморани да остану ту гдје су, делом због поменутих дугова, а дијелом због претњи насиљем које стижу од послодавца.  

Дијалу Нијал је с још 11 младића радио на ободу Хајдерабада, када му се указала прилика да побјегне. Покушај да се ослободи платио је шаком. 

- Ухватили су мог пријатеља и мене и питали нас да ли желимо да изгубимо шаку или стопало. Обојица смо изабрали оно прво. Гледао сам док су му сјекли руку сјекиром, као да је глава пилета. Онда су одсјекли моју - каже Нијал.

Он је сада слободан, али у свом забаченом селу Ориса нема струју ни воду. Сиромашан је као и раније, а откад је остао без шаке заостаје за вршњацима у сеоским пословима. Његова жеља да се једног дана ожени и заснује породицу вјероватно ће остати само пусти сан. 

Дужничко ропство је у Индији забрањено од 1976. године, а државни функционери тврде да га заиста више нема у тој земљи. Међутим, подаци добротворне организације „Међународна мисија правде" показују другачије. 

Та организација окупља ослобођене и помаже им да се опораве и пронађу ново мјесто у друштву. Некадашњи робови морају поново да науче да се смију и разговарају са другима. На групној терапији сједе у кругу и размјењују искуства или пјевају охрабрујуће пјесме попут: „Побједићемо бол, бићемо слободни". Овакви призори подсјећају на оне који су се могли видјети у доба ропства у Америци, пише Би-Би-Си. 

Жртве малтретирања немају начин да наплате претрпљени бол. Ако се обрате суду, процеси ће трајати годинама, а у најбољем случају послодавци ће добити занемарљиву новчану казну.  

- За њих би и доживотна робија била сувише блага казна. Никада нећу моћи да им опростим - каже Нијал.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.