Дојче веле: Да ли је Њемачка прерано признала Словенију и Хрватску?

Да ли је Њемачка прерано признала Словенију и Хрватску? Зашто Срби ’95. нису прихватили план З-4? И како памти Туђмана, а како Милошевића?

О томе у интервјуу за DW прича пензионисани њемачки дипломата Герт-Хинрих Аренс.

DW: Господине Аренс, били сте члан тзв. Загребачке четворке која је саставила план З-4 за мирну реинтеграцију окупираних подручја Хрватске средином деведесетих. Њиме је за тадашњу самозвану Републику Српску Крајину била предвиђена веома широка политичка аутономија. Зашто тај план није успјо?

Др Герт-Хинрих Аренс: Најприје смо имали Карингтонову конференцију 1991. Она је већ разрадила једно поглавље које је предвиђало право мањина на аутономију. То прихватила хрватска Влада почетком 1992, прије међународног признавања самосталности. На основу тога, хрватски парламент донио је Уставни закон о правима националних мањина у којем је све стајало и који би био сасвим довољан. Са обзиром да то није довело до успјеха, тада је, прије свега под притиском Американаца, међународна заједница покушала да разради још један документ и то је био план З-4. Релативно брзо смо разрадили разуман план, али смо стално били ометани. У првом реду од лорда Овена, који је стално желио побољшања у корист Срба и тако је била спријечена предаја плана.

Било ми је жао, јер ја нисам ни просрпски ни прохрватски, мени је било стало до саме ствари. Србима је непрестано сугерисано од, по мом мишљењу неодговорних посредника, нешто што је било неспроводљиво. Зато нису били отворени за разумне приједлоге и веровали су да могу да добију више.

Београд је увијек заступао гледиште да се Југославија не састоји од република, него од нација, и да би сва она подручја на којима једна нација има већину или би из историјских и других разлога тако требало да буде – требало да припадну тој нацији.

Хрватски предјседник Фрањо Туђман није био одушевљен планом З-4, али га је ипак прихватио.

Он је познавао своје Србе и није се бојао да би они о томе преговарали. Све до краја, до након „Олује" када се то промјенило, сви српски представници инсистирали су на томе да се ријешење за Крајину мора наћи изван Хрватске, а не као дио Хрватске.

То су биле двије велике разлике. Као прво, генерална улога Србије на Балкану или на подручју бивше Југославије. Као друго, питање републичких граница, треба ли се дијелити по републикама или нацијама. На жалост, испоставило се да су они који су Србима указивали на те могућности, били у криву, и Срби су то скупо платили. Ја сам их стално опомињао, ја сам до краја имао добар однос са Србима, па и са онима у Крајини. Посебно много сам дискутовао с Гораном Хаџићем и непрестано сам их суочавао са злочинима које су тамо починили. Но Хрвати су такође починили злочине, посебно у околини Госпића, гдје су уништена српска села и убијени Срби. То су, наравно, Београд и Книн стално користили, то је на крају и довело до тога да су Срби, најприје у „Сектору Запад", након операције „Бљесак", а онда и у „Сектору Југ", након операције „Олуја", одмах побјегли кад је почело да пуца.

Ту има нешто што би требало рећи и Хрватима: Доброслав Парага са ХОС-ом. Они су изгледали тачно тако као усташе.

Постоји извјештај специјалног известиоца УН за људска права Тадеуша Мазовјецког који је посјетио „Сектор Запад" након операције „Бљесак". Он је написао да је тамо било хрватских ратних злочина, тешких, али не масовних, али да је српско становништво дуго прије операције „Бљесак" изводило вјежбе евакуације, како могу да побјегну. И да су му поједини Срби рекли да су били присиљени на бјекство.

Њему није на жалост било могуће да разговара с избјеглицама, а ја сам успио то тек касније, у Обреновцу у Србији, у великом избјегличком логору. Тамо сам разговарао са стотинама Срба који су побјегли због „Олује". Питао сам их да ли желе да се врате, јер међународна заједница је инсистирала на повратку. Повратак је, наравно, имао услове. Као прво, повратници би требало прије свега да желе да се врате. Друго, Хрвати морају да прихвате повратак. Они (Срби, прим.аут.) су ми унисоно рекли да ни под којим условима не желе да се врате, јер су „Хрвати геноцидан народ". А да босански Муслимани то нису, да су они додуше непријатељи, али нису „геноцидни". Дакле разлика је била огромна.

Критиковали сте и однос Туђмана и Милошевића према припадницима њиховог народа у сусједним републикама.

Они се ни најмање нису интересовали за своје мањине изван својих земаља. Они су жељели етнички чиста подручја. Знам да се Београд побринуо за то да Срби који су живјели далеко од Србије избјегну и то је то.

Ја сам био шеф радне групе за права мањина (при Конференцији о бившој Југославији у Женеви, прим.аут), па смо се бринули о хрватској мањини у Војводини. Ти људи нису били у једноставном положају. Онај одвратни Војислав Шешељ, који и данас дјелује у парламенту Србије, отежавао им је живот. Туђман уопште није био заинтересован. Не желим ништа да му подмећем, али мислим да би за њега било барем прихватљиво да су Хрвати из Војводине дошли у Хрватску – кући, у домовину. А не да остану у Србији.

Мислите ли да је било могуће избјећи рат?

Мислим да је, кад смо 1991. почели да се бавимо тим проблемима, било касно.

Нијемци су били веома критиковани због тога што су прерано признали Хрватску. И Ви имате замјерку на ту одлуку.

Има једна тачка код које нисам сагласан с њемачком политиком. Ми смо признали Хрватску и Словенију негдје око Божића 1991. Постојала је одлука Европске заједнице да ће признати средином јануара. Зашто је то морало да се догоди скоро мјесец дана раније? Ту су, наравно, постојали унутрашњеполитички разлози. Ту је био новинар Рајсмилер из „Франкфуртера алгемајне цајтунга" који је имао велики утицај на (Хелмута) Кола, а Кол на (Ханс-Дитриха) Геншера. Када погледате тадашњу спољнополитичку ситуацију, Њемачка је управо била поново уједињена, а нису сви њемачки сусједи тиме били одушевљени. И сви су пратили шта ради та већа Њемачка. Признање је било исправно, али је требало да се догоди средином јануара, као и код других.

Мислите ли да би то онда променило перцепцију у Србији, гдје се Њемачка окривљује за распад Југославије?

Можда не би, али би у оквиру међународних односа. Ја сам био члан Конференције (о бившој Југославији, прим.аут), ја сам тамо био једини Нијемац. Били су Енглези, Французи, Холанђани… Видио сам како су дискутовали. И лорд Карингтон, који је био шеф те прве конференције, био је веома незадовољан њемачком политиком. Зато ме искључио из контаката са Босном. Иако сам ја био тај који је рекао: требало би се бавити Босном од почетка. Они су почели у фебруару 1992. То је било прекасно, све је било прекасно.

Како процијењујете ситуацију што се тиче статуса Косова?

Сада је то проблем између великих сила, зато што Русија подржава српски став. Кад сам био са (Војиславом) Коштуницом, он је био предсједник Србије. И као такав је подржао овај Устав из 2006. који каже да су Косово и Метохија дио Србије. И то сад чини све врло тешким, зато што је потребна (двотрећинска) већина за промјену Устава. Ја сам био код Коштунице и рекао му: ’Господине предсједниче, ако међународна заједница сада каже да вама Србима треба дати Косово, ми се сви повлачимо, ево вам га. Шта ћете да урадите? Ви ћете тамо имати 95 одсто становништва против вас.’ Ништа ми није одговорио.

Имали сте прилике да се сретнете и са предсједником Хрватске Туђманом и предсједником Србије Милошевићем. Какви су били Ваши лични утисци?

Што се тиче предсједника Туђмана, они из Конференције га нису баш вољели зато што је био потпуно без хумора. Никад се није смијао. Није ни добро говорио енглески. Кад ме је примио први пут, ја сам му рекао: ’Господине предсједниче, не знам којим језиком да се служим с вама. Ја сам ово научио у Београду.’ Онда ми је рекао: ’Ви само говорите.’ И послије сам увијек говорио хрватски или српскохрватски с њим. Ја сам покушао да кажем ’велепосланство’ или ’велепосланик’ или ’крух’ или ’колодвор’ итд, али ипак је то моје било српски говор. Мислим да сам имао добру везу с Туђманом. С друге стране, Милошевић… Он је врло добро говорио енглески. Он је радио у Америци и боље је знао како функционишу Енглези и Американци. Зато му је било много лакше. Ми смо говорили српски. Он је обично био доста љубазан, али тешко је било добити нешто конкретно од њега.

Мислите ли да су Туђман и Милошевић договорили око подјеле територија?

Ја не знам, али сам читао доста о томе. Чини ми се да је то могуће. Зато што су и један и други хтјели етнички чисте државе.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.