Фото: Агенције
Постоје несреће које се ни на који начин не могу предвидјети, па тако ни избјећи, али има и оних које се никада нису смјеле догодити - оних на које је све указивало, али људе једноставно није било брига.
У ову другу категорију свакако се убраја трагедија која је на данашњи дан прије 60 година задесила градић Аберфан.
Мирни градић у срцу Велса имао је несрећу да Британски национални одбор за угаљ одабере брдо изнад њега као локацију за одлагање рударског отпада.
Становници, њих око пет стотина, повремено су протестовали због чињенице да се изнад њихових глава одлаже отпад из локалног рудника угља, али протести нису били нарочито снажни. Готово свака породица имала је некога запосленог у руднику и зависила је од „црног злата“.
Дана 21. октобра 1966. године немар државних институција довео је до трагедије: огромна количина непрописно одложеног отпада сручила се на градић, усмртивши 28 одраслих и 116 дјеце.
Игнорисана упозорења стручњака
Једној од најтежих катастрофа у историји Велса допринијеле су и временске прилике. Те јесени падала је незапамћено јака киша, седмицама без прекида.
Нажалост, власти су игнорисале упозорења стручњака, који су понављали да би отпад натопљен водом лако могао постати нестабилан и покренути се низ падину.
Киша је падала и кобног 21. октобра, али дјеци која су похађала основну школу „Пантглас“, смјештену испод самог брда, то није покварило расположење. Био је то посљедњи дан наставе прије дуго ишчекиваног распуста.
Док су сједјели у клупама, нестрпљиво ишчекујући школско звоно, малишани нису могли ни слутити да ће за многе од њих то бити посљедњи дан живота.
Тог јутра, тачно у 9.15 часова, дјеца су зачулa потмулу грмљавину која је, према свједочењима преживјелих становника, звучала попут урлика рањене звијери.
Шта су у том тренутку помислила, можемо само претпоставити, али времена да се спасу није било.
Да се одрон догодио само 20 минута раније, дјеца још не би била у школи. Да се догодио неколико часова касније, настава би већ била завршена због распуста. Кобни тренутак погодио је ученике на самом почетку првог часа.
Само неколико преживјелих
Од тренутка када су се плафонске свјетиљке зањихале до тренутка када је више од стотину хиљада кубних метара отпада здробило школу попут орахове љуске прошло је тек неколико секунди.
Након заглушујуће буке завладала је сабласна тишина.
Само мали број ученика и четворо наставника успјели су да преживе директан удар блата у школску зграду.
Међу одраслим жртвама била је и Ненси Вилијамс, жена која је радила у школској кухињи.
Када је црни муљ пробио зидове школе, својим тијелом заштитила је петоро дјеце која су се затекла поред ње. Ненси је погинула, али су сва дјеца коју је заштитила преживјела.
Рудари су похитали да откопају дјецу заробљену под рушевинама, али је убрзо постало јасно да су изгледи за проналазак преживјелих изузетно мали.
Испод наслага отпада, које су на појединим мјестима достизале висину од девет метара, спасилачке екипе трагале су за затрпаним ученицима.
Запослене у Националном одбору за угаљ испитивала је полиција, али на крају нико од њих није кривично одговарао.
Три године након трагедије, британска влада усвојила је строжи закон о одлагању отпадних материјала, али родитељима страдале дјеце то је била слаба утјеха.
Дјевојчица која је сањала трагедију
Након катастрофе, британски психијатар Џон Баркер посјетио је Аберфан и почео да истражује феномен предосјећаја.
Прикупио је свједочења људи који су тврдили да су прије несреће имали узнемирујуће снове и визије.
Најпознатија је прича о десетогодишњој дјевојчици Ерил Меј Џонс, једној од жртава трагедије.
Према каснијем свједочењу њене мајке, дјевојчица је дан прије несреће рекла:
„Мама, не бојим се да умрем. Сањала сам да сам ишла у школу, али школе више није било. Нешто црно ју је прекрило.“
Шездесет година касније, трагедија у Аберфану остала је један од најпотреснијих примјера посљедица занемаривања безбједносних упозорења и неодговорног управљања индустријским отпадом.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.