Чомски: Седам бриљантних примјера ироније политике САД

Америчи лингвиста, филозоф и политички активиста Ноам Чомски изнео је седам, како је навео, бриљантних примјера ироније америчке политике, преноси Н1.

Он је познат по свом критичком ставу према спољној политици САД и савременом капитализму, а нарочито по критици медија коју је изнiо у књизи „Производња пристанка: Политичка економија масовних медија".

Чомски је на свом сајту навео седам, како каже, бриљантних примjера ироније америчке политике, пише Н1.

1. Чланци из 2007. о "војном јачању Народне Републике Кине" Пентагон је потврдио да је Кина ојачала свој потенцијал с 400 нових пројектила, који би могли да носе нуклеарне бојеве главе. Дошло је до расправе како би се утврдило — да ли Кина жели да освоји свијет, да ли су можда у питању погрешне бројке или је по сриједи нешто треће? Нешто ипак треба објаснити. Колико нуклеарних пројектила посједују САД? Отприлике 10.000. Кина их има 400. То, дакле, доказује да Кинези желе да освоје свијет. Ако се пажљиво чита страна штампа, разлог због којег Кина јача своје одбрамбене снаге није толико позната агресивност Пентагона, већ то што је Америка сваким даном способнија да лоцира и уништи циљеве које жели (чак и оне покретне), и то са све софистициранијом технологијом, гдје год да се они налазили, наводи Чомски. Оп пита — ко у овом случају жели да освоји свијет? И одговара: "Наравно, Кинези!" "Јер од онога тренутка када смо ми завладали њиме, они покушавају да га освоје. Принцип: ’ми посједујемо свијет‘ је једноставан и може објаснити све расправе о спољној политици САД".

2. Можемо ли зауставити милитаризацију свемира? Изгледа да да. И то само зато јер су САД једине које инсистирају на томе. Цио свијет се противи, највише зато што је уплашен. САД су већ далеко одмакле у том послу. Иако остале земље и не сањају о апсолутној премоћи и надзору над цијелим свијетом и заостају за Америком; без сумње ће реаговати. Постоје многи међународни уговори који регулишу свемирска истраживања које подржава цио свијет, а које САД покушавају да оспоре. Као на примјер Уговор о надатмосферским простором, који забрањује распоређивање оружја у свемиру. Тај уговор су потписале све земље свијета, па и САД. Још нико није покушао да постави било какву врсту наоружања у простор изнад атмосфере. Сви су поштовали уговор, јер када би га неко прекршио, то би се одмах открило. Усвојен је 1999. на Генералној скупштини УН, са 163 гласа "за", ниједним "против" и 2 "суздржана" — САД и Израел.

3. Глобализацију спроводе моћне владе, посебно она у САД. Која је присилила мање народе да потпишу трговинске и друге споразуме, које ће њих дословно угушити, а великим корпорацијама олакшати доминацију над економијом земаља широм свијета, и то без икаквих обвеза или одговорности према њиховим народима.

4. САД још дају имена војним хеликоптерима према жртвама геноцида. Нико ни не трепне на имена попут Блекхок, Апач или Команч. Замислите каква би реакција била да је Луфтвафе својим војним хеликоптерима додељивао имена попут Гипсy (Ром) или Јењ (Јеврејин). Мислим да би то људи и те како примјетили.

5. Ако је нешто добро или лоше за нас, онда је то добро или лоше и за друге. Из те премисе слиједи да ако је за Кубу, Никарагву, Хаити и дугу листу осталих земаља, погрешно да бомбардују Вашингтон или Њујорк, онда је погрешно и када Вашингтон и Рамсфелд бомбардују Авганистан (под апсурдним изговорима). Све би их требало извести пред међународни суд за ратне злочине…

6. Претпоставимо да је на примјер Кина (која има велики проблем с пушењем) изградила војне базе у Колумбији… … Како би оданде лакше војно дјеловала и надзирала поља дувана у Кентакију и Сјеверној Каролини с намјером да хемијским оружјем уништи америчке засаде који су смртоносни за многобројни кинески народ… (Чомски алудира на рат против дроге који воде САД у Средњој и Јужној Америци.)

7. За САД је највећа брига Иран и његов неспоран утицај у средњој Азији. То је једини разлог због којега су директно помагали Ирак у посљедњој фази ирачко-иранског рата, а што је имало утицај и на сам исход рата. Вашингтон је наставио да се активно додворава Садаму Хусеину, све док се уклапао у њихове планове. Љубав између САД и Садама је пукла у августу 1990. Амерички страх од Ирана је утицао на одлуку да се подржи Садамов напад на становништво у јужном Ираку у марту 1991. САД одувијек страхују од утицаја Ирана. А то је, према њима, ријечником који се често користи у посљедње вријеме у успјешним револуцијама — "претња стабилности у региону". Истина је нешто сасвим друго: Иран би могао да подстакне процес демократизације, који би подривао диктатуре на које се САД увелико ослањају, а које држе у покорности становништво цијелог Блиског истока.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.